Kome treba umetnost

Na našem području partijski činovnici su uvek bili objedinjeni kao klasa. To su zatvorene interesne grupe koje se lažno predstavljaju kao zastupnici određenih ideja, dok u stvarnom životu međusobno trguju, na štetu opšteg interesa

U Galeriji Narodnog muzeja beogradski umetnik Uroš Djurić (1964), kritičar standarda nametnutih iz akademske sfere ili medija, predstavio se u sredu (22. april) vranjskoj publici u okviru projekta „Zlatni rudnik“, koji realizuju NVO Generator i OGI iz Niša uz finansijsku podršku Švajcarskog programa za kulturu SDC. Ovom prilikom Djurić je široj publici u formi virtuelne izložbe pod nazivom „Na putu“, prezentovao svoj dosadašnji stvaralački opus. Koristeći različite medije (slikarstvo, fotografiju, instalacije i performans), umetnik preispituje položaj umetnika u različitim sistemima umetnosti (galerije, muzeji, tržište…).

AUTONOMIZAM JE ANTI PRAVAC

VRANjSKE: U Vranju ste priredili virtuelnu izložbu. O čemu se radi?
DjURIĆ: U pitanju je program koji je baziran na prezentaciji rada, neka vrsta retrospektive koju je nemoguće u ovom trenutku prikazati drugačije osim u elektronskoj formi. To je odličan način da se široj publici predstavi moj dosadašnji opus, pogotovo što je to i fizički i finansijski neizvodljivo u datim okolnostima.
Koje su prednosti, a koje mane, pošto je to u Srbiji relativno nova stvar, predstavljanja umetnosti na ovakav način?
– Prednost je svakako živi kontakt publike i autora. Još od svoje razvojne faze pa sve do danas sam izrazito voleo i pratio autentičnu autorsku interpretaciju dela koja vam pruža saznanja koje ne možete pokupiti u tradicionalnom akademskom obrascu. Mana je što to nije autorska produkcija u materijalu „in city“, koja odgovara realnom stanju u produkcijskoj praksi.
Koliko ste zadovoljni stanjem u srpskoj savremenoj umetnosti? Da li mislite da je 50-ih ili 60-ih godina umetnička scena ovde bila uređenija i više nego danas deo savremenih društvenih kretanja?
– Da, bila je uređenija i bila je priključenija podjednako u društvena kretanja i kulturnu politiku svog doba, koje je posezalo za visokim standardima modernizovanja jednog zaostalog društva. Danas je i pored izuzetnih dometa u ovoj oblasti i zavidnog broja autora uključenih u vodeće tokove na internacionalnoj sceni, potpuno marginalizovana.
Važite za jednog od začetnika autonomizma. Kakav je to pravac?
– Autonomizam je više anti-pravac, koji je preispitivao mogućnosti realizacije autora u datom okruženju, kao i pozicije autorske prakse u odnosu na postojeće politike u savremenoj umetnosti.

NOVAC I KIČ

Šta je na našem slikarskom tržištu najzastupljenije?
– Kič, kao i svugde. Što je novca u igri manje, to je više kiča.
Poznati ste i cenjeni internacionalni umetnik. Ovde, više puta ste to isticali, ne možete da materijalizujete svoj kvalitet. Šta vas sprečava da odete odavde?
– Ne razmišljam o tome. Verovatno nikad nisam imao dobru ponudu. Novac. Godine. Nedostatak motiva. Jednostavno se umorite. Ustalom – kome treba srpska savremena umetnost, ako nikom ne treba ni u Srbiji?
Da li u našoj državi još postoji sistem moralno-poltičke podobnosti i koliko je to izraženo u umetnosti?
– Da, mislim da postoji i ona je deo ovdašnje tradicije. Na našem području partijski činovnici su uvek bili objedinjeni kao klasa. To su zatvorene interesne grupe koje se lažno predstavljaju kao zastupnici određenih ideja, dok u stvarnom životu međusobno trguju, na štetu opšteg interesa.
Najčešće vas doživljavaju kao prvenstveno urbanog umetnika. Da li sebe i svoje stvaralaštvo vidite na taj način?
– Ne. To su projekcije drugih. To ne znači ništa.
Imamo li mi u kulturi zvezde?
– Da, svakako, ali mnogi od njih ne mogu u ovoj sredini da opredmete taj svoj status. Kusturica je evidentno velika zvezda, ali on svoj materijalni položaj duguje pre svega grandioznoj međunarodnoj karijeri. Marina Abramović je mega-zvezda za koju gotovo da jedva ko zna izvan stručnih krugova. Srđan Dragojević, Svetislav Basara, Vladimir Arsenijević, Jadranka Jovanović, Ivan Tasovac su zvezde po svim klasičnim parametrima.
Sarađivali ste sa brojnim umetnicima. Da li nekoga posebno izdvajate?
– Teško je izdvojiti bilo koga, u pitanju su izuzetne ličnosti koje vam obogaćuju život na različite načine. Milica Tomić, Raša Todosijević, Dragan Papić, Marko Lulić… Vrhunski autori u čijem prisustvu uvek uživam. S Mihaelom Milunovićem se preplićem ceo svoj život, gotovo kao braća. Sa Stevanom Markušem sam povezan na istovetan način, velika bliskost, podudarnosti. Neke od svojih najznačajnijih radova sam ostvario u saradnji s Elke Kristufek i Šejlom Kamerić. To su jedinstvena iskustva.

SISTEMSKI KOLAPS

VRANjSKE: Imate li ideju, kako u Srbiji možemo doći do dobrog kulturnog sistema?
DjURIĆ: Prvo moramo da savladamo opštu krizu političke ideje na ovom području – za šta se mi to zalažemo, za kakav sistem, kakav oblik vladavine? Kod nas vlada potpuna dezorijentacija u svakom pogledu. Mi smo u sistemskom kolapsu i perspektive nam nisu svetle. Ili ćemo se probuditi ili ćemo biti podanici. Sistem u kulturi ili kulturna politika bi trebalo da predstavlja samo deo opšteg preobražaja društva koji nam je potrebniji nego ikad, ali plašim se da u ovom trenutku ne vidim koje bi to političke snage mogle da artikulišu i sprovedu. Globalno, u ovom trenutku prolazimo kroz krizu savremene socijalne ideje i pitanje je na koji način možemo izvući korist iz sistema upravljanja u kojem smo već jednom živeli i koji se pokazao kao funkcionalan u određenim segmentima. Neka vrsta bolje organizovane, savremenije, manje birokratizovane, unapređene socijalističke samouprave je istorijski neminovna. Previše lako smo odbacili iskustva i rezultate modernizacije u Jugoslaviji samo zbog toga što nam je režim bio odbojan. Svi to znaju, ali niko ne sme da progovori o tome otvoreno.

PROFIL
Uroš Djurić je studirao istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu i slikarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu (diplomirao 1992, magistrirao 1998.)
Pokretač je Autonomističkog pokreta sa Stevanom Markušem (1989), sa kojim je potpisao i Manifest Autonomizma (1994). Jedan je od osnivača Nezavisne umetničke asocijacije „Remont“.
Tokom značajne internacionalne karijere izlagao je u Briselu, Ljubljani, Antverpenu, Edinburgu, Barseloni, Beču, Pragu, Čikagu, Parizu… Dela mu se nalaze u mnogobrojnim umetničkim zbirkama širom sveta. Pored toga, sarađivao je na nekoliko dokumentarnih filmova i andergraund strip projekata, a od 1992. saradnik je i radija B92.