Glićam kao ćorav štrk

– Oooff, novinare, sve me ovde u krsta nešto glođa, kao nekakav poganac tu da mi rije… More, pobeter je bilo ponapred, sad prođe malko, izdrža terapiju… Što li će pijem, ovako pred fajront, ne znam… Proglasiše me za alkoholičara, a ne pijem, to je samo terapija, ko što ti reko. Dobro, aj jedno pivo, al da znaš, i to je terapija, ne što mi se pije! Nego, reko, da ti napravim društvo, da ne piješ sam.
– Ma, ufati me neka pipka tu skoro, kamen li mi je pošo iz bubreg, od boleži belu mačku ne vidim. Rasipa me polovina! I komšija mi preporuči lek: da ideš, kaže, do Makedoniju, tamo i tamo, kod toga i toga, on će te izleči, batali ti naši doktori, oni će te oprave kao snašku prvu noć.
– Odem ja tamo, neki dimče mi dade nekakve travuljine, šta s ovo da radim? Kaže, ovo da variš u dvanaes kila vodu, dok se svari da bude šes kila! Pa na rano sabajle, našte srce prvo kašiče med, pa posle petnaes minuta dva deci ovaj melem, pa opet posle petnes minuta, flašu pivo na eks. Izlečenje zagarantovano, za šes meseca, tolko i tolko denara, a može i evri, samo dinari ne sakam. To davaj na Dinkića i Jelašića.
– Platim ja ono, uzmem lek, počnem da primenjujem terapiju. I čim se razbudim, med, pa melem, ali već kasnim na rabotu, a radim u jedno saobraćajno preduzeće od šes sabajle, pa taman dok prođu propisani petnaes minuta, ja tamo, pa na kiosk pivo na eks! Ono mi se vrća, čini mi se na uši mi iskača, ali što ćeš, terapija, makar i na silu, glićam kao ćorav štrk! Tako jedan mesec, tako drugi, počeše ljudi čudno da me gledaju – kakav li je ovaj što svako sabajle u pet minuta do šes sati pije pivo na eks? Diidiij, kakav alkoholičar! Poče i šef da me opominje, vodi, kaže, račun, ipak radiš u saobraćajnu firmu, ako nisi šofer, putnici te svako jutro gledaju de lokaš. Ama, šefe, terapija… Batali, kaže, tu tvoju priču od terapiju, i ja je uzimam svaki dan, ali nemoj ovako pred mušterije, budi malo diskretan. I tako od mene, što jedva na slavu obiđem alkohol, kolko da nazdravim, pijandure napraviše alkoholičara!
-A novinare, nije mi to jedini zdravstveni problem. Kad me tako proglasiše za alkosa, na pravdu boga, poče od nervozu da me žiga srce. Odem kod drugara mi u Niš, on internista. Tako i tako, reko, ovde me podgrudica faća, vvv, vvv, ne pritiskaj be tolko, dal si lud, boli! Bud me polovina izede, pa sad i ti da me satreš od srčku!
– Izmeri mi on puls, pritisak, napravi mi ekage, gleda me onako ispod oko. Pušiš li, pita. Pa pušim… A piješ li, bar to nisi radio? Pa pijem, ali da ti objasnim, doktore, zbog terapiju… Jebala te terapija, kad ti se on izbeči, od tu vašu terapiju grdan svet se zatre! Begaj da te ne gledam, dok ne ostaviš cigare i pijenje, ne doodi! Čekaj be, reko, pa valjda i mi pušači i pijači pod terapiju imamo pravo na život? Daj makar turi me na test opterećenja, na onu tvoju traku da trčim, da nije nešto sačuvaj bože? Da be, da, zbog vas pušači i pijači će uključujem ja traku, da mi abite skupi aparati! Nego, drugar si mi, pa ne mogu… E ovako: mi smo na treći sprat, ne li; sad se ti polako spušti u prizemlje, pa otuda trčečkim, štomogajeći uz basamaci dotrči do mene, pa da vidimo opterećenje. I ja se spuštim, popušim jednu da se smirim, pa kad se z`gnem uz basamaci, kao da sam na olimpijadu! A ono kao da ima bilion basamaka, ja trčim nagore u jednu dušu, neki medicinski brat, ovolik bandzov, na drugi sprat počna da me mava, dere se kao nečitav – „dršte lopova“, misli ukrao sam nešto, jedva mu utekna do doktora, tamo se nekako razbaravismo.
– Uzede doca da meri opterećenje s oni njegovi aparati, a ja samo dušu što ne ispuštim, isplezio sam se kao šarov pred klanicu, jezik pola metar od onu jurnjavu. Kad, izgubi se on negde, te ti ga vraća se za dva minuta, u jednu ruku flaša rakiju, u drugu otvorena pakla cigare, i raščepatio se, cela bolnica ječi – „Na! Sad puši! Na! Sad pij“!