Drži na kratak stap!

– I kažeš, novinare, ljuštipačino stara, bije me glas da sam šaldžija, sirdžija, kako kažemo mi u Vranje, onaj što tera seir. More, vikaj ti još jednu ovako pred fajront, čujem da imaš jake veze po kafane, pa sigurno, neće imaš veze po, recimo, crkvu, ili biblioteku, nego po kafane, daklem vikaj još po jednu, pa da ti pričam cirkus adriju, što sam odradio jednoga kolegu u preduzeće, plus još dvojicu, oni kao kolateralna šteta. A svi Crnogorci, od Rovaca, Kuča, Vasojevića, Apača, Komanča i Irokeza, i ne znam još kojih plemena. E tako, gl gl, uohoo… a sad čuj i počuj, vidim načuljio si uši na format A4, od jedno uvo tri tanjira pihtije.
– Elem, neki dan zbrali smo se u moju blagajničku kancelariju, ono ojužilo, vrbopuc, otaljavamo ono takozvano radno vreme, uz kafu, ali nemamo nešto konkretno, od maligani, a visok datum. Kao za inat, nema ni jedan donator, mož da si doktor nauka, da razbijaš atomi u Leonardo da Vinču, sve ti je džabe ako nisi blagajnik u firmu, ključevi od kasu su u tebe. Pa na donatora daš što traži, ali ne ga ališ, opet ga držiš na kratak stap, pa će privalja, a na gagricu, onoga što dođe i bez sto grama kafu, tropatala. Ali, taj dan nema donatori, počesmo da kriziramo. Što da pravimo? I vidim ti ja kroz prozor našeg pomoćnog radnika, upalio kosilicu za travu i kosi li kosi avliju, kao Paja Patak. I nadođe mi nadahnuće, obrnem njegov mobilni, zvrr zvrr, dokle on ču. Alo, ko je tamo, ovde ja.
– E, slušaj sad! Alo, reko, jel to taj i taj? Ja sam, kaže, izvolte. Jesi l` ti, čoče, Crnogorac, pitam ga. On se zbuni, ne zna šta da kaže, ko zove, i zašto, dal je to za njega dobro ili loše. Ako je dobro, naš čovek ima se izjasni i kao Tunguz, a ako je loše, isto. Paaa… poče on da muca kao nem za mušmulu, moji stari kažu da imamo crnogorsko poreklo, ali mi već odavno živimo u Srbiju… znači, oće lubendinju. E pa, reko, ođe Podgorica, da ne kažem Titograd, Ministarstvo za dijasporu, sekretar Špiro Cuca! Oli bi, jado, da primiš tri iljade evra?
– Gledamo ga mi kroz prozor, on kad ono ču, poče da trči tri kruga oko kosilicu. Oli, kaže, oli, kako ne oli?! A kako da uzmem te paričke? Ja te, reko, ođe u evidenciju imam kao Crnogorca, a mi nijesmo kako oni vaši Srbi, što im kršenu banku iz šupka ne moš iscijedit, no vodimo računa o našijem Crnogorcima, ma đe bili, pa makar i u Vranjsku Banju, premda je većina na Dedinje! No mi reči, dal ti je i vjerna ljuba Crnogorka, pa da i ona fasuje tri iljade perpera, htjedoh reći, evra? On se zbuni, kaže, ma znate, ja sam je uzeo iz Srednji Del, ali njen đed (odma prelazi na crnogorski dijalekt, kolko zna) mi je još uz gusle pojao da su starinom neđe iz Crne Gore, iz Velje Duboko, ili plitko, ne sjećam se više. Oli će i ona dobit perperižo? A, pitam, bi li ona šćela? Šćela bi, šćela, no što bi? Ako ne bi šćela, a ja spleti trostruku kamdžiju, ućeraj joj košulju u meso!
– Dobro, kažem, a kroz pendžer ga gledamo kako već ripa oko kosilicu ono crnogorsko oro, kao sivi tić, a ima li, čoče, tamo u tu tvoju firmu još koji od našijeh, Crnogoraca, da se i njima nađemo u junačku nevolju, među Srbi? Ima, kaže, ima još dvojica, jedan od Pipera, drugi od Bjelopavlića! E, reko, obavijesti i nji. A što da činim, pita on otuda već maternjim jezikom, kao da je proučio Jevrema Brkovića, kaka je procedura? E, procedura ti je, kažem, da odeš smjesta kod blagajnika u tvoju firmu, on već ima formularah, pa neka ti on popuni, i odma ti isplati đengi. A u ruke Mandušića Vuka biće svako evro ubojito.
– Otrča on negde, kao muva bez glavu, zareza i onu kosilicu i avliju, eto ti ga za pola sata, nosi ovoliku kutiju s bojleri „Lav“ pivo, zalajaše devet ljuti lava, i zaklikta kilo „Rubin“ vinjak, i zavrišta pedeset ćevapah, lepo si se mi namirismo na račun Montenegra, Montenegro zove mene, Montenegro zove tebe, poje Bajaga, kao da su montenegrondžije šuntavi, od Dedinje da se vraćaju na Cetinje, ovde se krste u najveći hram na Balkanu, mi Srbi smo takvi, naš mora da je najveći, a oni tamo u neku limenu crkvu, što je helikopter spušta na vr` planinu, a klisar je otključava s otvarač za konzerve. Tamo im ne treba zvonara, kažu, nego klisar uzme držalje i m`zga po plekanu crkvu, i vidiš Amfilohiju s potkusenu mantiju i po njega Crnogorci koji su inače Srbi, ili obrnuto, kako se veru uz ono stijenje, da ne zakasne na liturđiju, nemoj IH da čeka, pa da bude „bog se dragi na Srbe razljuti, za njihova smrtna sagrešenja“. Nijesmo mi krivi.
– Popismo mi ono, i izedosmo, kad eto ti ih još ona dva Crnogorca, Piper i Bjelopavlić, kucaju s nogu, upadaju u kancelariju, kažu, a đe je nama po dvije hiljada perperah?! Koliki je naš dio?! Onaj se primio, ali njima pa reko da je im je tain po dve iljade, a za njega ćar po iljadu. Ma nema, i Srbi su Crnogorci!