Vranjanke vole došljake

Kako je izabran za najmlađeg kapiten u istoriji matičnog kluba, da li su navijači „Dinama“ vatreni, zašto njegova supruga nije imala pojma da je poznat fudbaler, da li su Vranjanke lepe, koliko je temperamentan, šta čita, kakva je vranjska kuhinja…

Osnovno životno opredeljenje Mladena Dodića, trenera fudbalskog kluba «Dinamo», jesu red, rad i disciplina uz čvrst stav da se na terenu uvek mora «ostaviti srce». Dodić je taj koji ima najdirektniji, pa samim tim i presudni uticaj na igrače i smatra da u klubu, ali ni na tribinama, ne sme biti nezadovoljnih. On je, konačno, taj koji je odgovoran za atmosferu u klubu, elan igrača i plasman ekipe. Zato ne čudi što je fudbal, kako kaže, njegov život.

KUM I ŠKOLA

Da li ste se oduvek bavili fudbalom?
– Odrastao sam pored fudbalskig terena, ali moj prvi izlazak na stadion nije vezan za fudbal nego za karate. Bio sam karatista koji obećava i sećam se da sam jednog 25. maja na Dan mladosti, učestvovao na sletu. Međutim fudbal me je veoma brzo «uzeo pod svoje» i potpuno okupirao. Malim fudbalom sam se bavio oduvek, a takozvani veliki fudbal je postao deo mog života već sa šesnaest godina kada sam i postao profesionalac. U prvi tim fudbalskog kluba «Napredak» iz Kruševca ušao sam 1990. godine. Tu sam proveo i najveći deo vremena, igrao i u prvoj i u drugoj ligi tadašnje SFRJ i u Kupu UEFA. Liga je bila veoma jaka, a ja sam postao kapiten posle 19 odigranih utakmica, kao najmlađi kapiten u istoriji kluba. Za «Napredak» sam odigrao preko 200 prvoligaških utakmica, a potom sam na poziv Josipa Miće Duvančića, dve sezone igrao u klubu «Železnik». Karijeru sam završio na Malti, 2001. godine, posle dve uzastopne povrede i operacije kolena. Po završetku Sportske akademije počinjem sa trenerskim poslom u omladinskoj školi fudbala u klubu «Obilić». Njih sam doveo do titule omladinskih prvaka, tada već, SRJ. Nakon toga postao sam pomoćnik trenerima Mojsiloviću i Bori Cvetkoviću u prvom timu, kada i ulazimo u prvu ligu. Na poziv Zorana Simovića, našeg legendarnog golmana, vraćam se u «Napredak» kao šef stručnog štaba u naredne tri i po godine. Uspeo sam da «Napredak» ponovo vratim u prvu ligu. Nakon toga odlazim u Novi Pazar, da bi se 4. septembra prošle godine skrasio u «Dinamu».
Koji je prvi utisak koji ste stekli kada ste došli u Vranje?
– Vranje mi nije bilo nepoznato, dolazio sam i ranije, jer sam kumovskim vezama sa Danilom Dončićem, jednom od legendi vranjskog fudbala, spojen i sa ovim gradom. U «Dinamu» sam, kad sam tek stigao, osetio veliki pesimizam kod igrača, jer su bili zabrinuti zbog opstanka u ligi. Sa druge strane, kod navijača me oduševio optimizam i vera da će njihovom klubu krenuti na bolje. Tako da su se ta dva osećanja pomešala na samom startu. Navijači «Dinama» su, posle Novopazaraca, koliko sam stekao utisak, najvatreniji navijači svog kluba, a naš stadion je najposećeniji u ligi.
Igra li se bolji fudbal u Kruševcu ili u Vranju?
– Što se tiče uslova za trening situacija je slična, jer i jedni i drugi imaju problema sa infrastrukturom. Kada govorimo o ulaganju u fudbal situacija je nešto bolja u Kruševcu pa je samim tim i fudbal bolji.
Za fudbalere važi da su zgodni momci koji ne mare mnogo za obrazovanje. Da li je to tačno?
– Postoje predrasude da su svi fudbaleri neobrazovani pa čak i glupi zato što mnogi od njih rano napuste školu i profesionalno se posvete sportu. Navodno, nemaju vremena i za jedno i za drugo. Na osnovu ličnog iskustva tvrdim da se obe stvari mogu postići uz pametnu raspodelu slobodnog vremena. Naravno ne isključujem ni ličnu ambiciju, koja je veoma važna. Obrazovanje je, posebno u modernom fudbalu gde najviše do izražaja dolazi taktika, neophodno. Ne možeš biti vrhunski fudbaler ako nisi inteligentan.
Čime se, privatno, ponosite?
– Ponosim se svojom decom i svojim brakom. Ja i Gordana smo zajedno šesnaest godina i mislim da je to dovoljan dokaz ljubavi i međusobnog poštovanja.
Kako ste upoznali svoju ženu?
– Sasvim slučajno, ali nekako se desilo da je to bilo baš ispred stadiona kada sam p$ošao na trening, a ona je čekala instruktora za polaganje vožnje. U to vreme ja sam bio poznati fudbaler u Kruševcu, ali Gordana nije imala pojma ko sam, ni čime se bavim. Nju ni dan-danas fudbal uopšte ne zanima i na njega gleda isključivo kao na moj posao, posao kao svaki drugi.
Gde su lepše žene, u Vranju ili u Kruševcu?
– Da se ne naljute moje Kruševljanke, ali moram da budem realan, iako muškarcima kada su žene u pitanju nedostaje objektivnosti, i da kažem da su Vranjanke lepše. Čuo sam da imaju gard prema strancima i došljacima, da su prema njima nepristupačne, nekomunikativne i distancirane, ali na moje veliko zadovoljstvo to nije tačno. Uverio sam se da Vranjanke mogu biti divni prijatelji. Sve priče koje sam o njima čuo, da su šarmantne, negovane, temperamentne… su tačne.

VRANjE I MURINjO

A gde su bolje kafane, bogatiji društveni život?
– To ne znam, jer nisam kafanski čovek, a nisam ni neki gurman. Kada mi dođu prijatelji sa strane, naravno da ih odvedem u neku od vranjskih kafana, ali to nije tako često. Tada biram mesta sa tradicionalnom kuhinjom i nacionalnim specijalitetima. Vranjanci i Kruševljani su sličnih mentaliteta, gradovi su živi, ima puno kafana, što znači da i jedni i drugi u njima uživaju. Uvek volim da upoznam grad u kome živim, a i moja interesovanja su široka. Volim da idem u pozorište, posebno volim komedije, a tome je doprineo i moj prijatelj, novinar i glumac Dragan Živković Durge, sa kim najčešće izlazim. Odem i na neko književno veče, jer volim i da čitam. Dopala mi se knjiga «Stočni vagon» koju je napisao sportski novinar Dušan Djorđević, zato što govori o Vranju i još jednoj strani života u njemu, onom koji se odvija paralelno, ne vidi na prvi pogled.
Kako bi opisali sebe?
– Čovek sam koji kad nešto obeća, to mora i da ispuni. Takav sam. Ipak, ne mogu se zakleti da nikada nisam slagao, ali takva laž mi nikada nije donela nikakvu korist. I još bih dodao: umem i da se izvinim. Van terena sam komunikativan, čak pomalo brbljiv, ali staložen. Na terenu, pak, moje ponašanje se menja iz korena. Fudbal je dinamična igra i tu do izražaja dolazi moj temperament. Skačem, vičem, gestikuliram… Veoma me pogađa nepravda i stalno „ispravljam krive Drine“, što me mnogo puta u životu itekako koštalo.
Kakve ljude ne volite u svojoj blizini?
– Ne prijaju mi neiskreni, isfolirani ljudi. Ne volim one koji oko sebe šire negativnu energiju. Klonim se onih koji svoju snagu grade na slabostima drugih. Pristalica sam one stare poslovice koja kaže da, je bolje imati dva prava prijatelja nego gomilu lažnih.
A kakve žene poštujete?
– Cenim žene, generalno, počevši od moje supruge Gordane koja je sve ove godine, koliko ja radim na različitim mestima, stub naše porodice. Najgori deo mog posla upravo je odvojenost od nje i dece, iako ja svaki slobodan trenutak koristim da budemo zajedno. Poštujem žene koje imaju razumevanja za svoje muškarce i muškarce koji to poverenje ne zloupotrebljavaju.
Koliko ste ambiciozni?
– Ako vam kažem da su moji fudbalski uzori Josip Mića Duvančić i Žoze Murinjo, neću biti ni preskroman ni preambiciozan, što mislim da fudbalski trener, po meni, treba da bude baš takav, da ima pomalo od obojice. UEFINA licenca, koju uskoro treba da dobijem, važeća je trenerska diploma u celom svetu i pruža velike mogućnosti. U trenerskom poslu svakodnevno ima inovacija koje morate da pratite ako želite da napredujete. Ugovor koji sam potpisao sa «Dinamom» mi ističe 1. jula i najvažnije mi je da sa ekipom izborim opstanak u ligi. Treneri uvek žele u Super ligu ili teže nekom angažmanu u inostranstvu, pa tako i ja. Ali nikad se ne zna šta će vam doneti život. U Vranju mi je lepo, pa ne bih imao ništa protiv ni da ostanem još neko vreme.

PROFIL
Mladen Dodić je rođen 1969. godine u Djakovici, a nakon nekog vremena njegova porodica se seli u Kruševac. Završio je srednju Elektrotehničku školu, a potom upisuje, u roku završava i diplomira na Sportskoj akademiji u Beogradu. Trenutno sprema diplomski rad za dobijanje trenerske licence UEFA. Oženjen je učiteljicom Gordanom i otac jedanaestogodišnjeg Alekse i trogodišnje Dine.