Lambrik, krbla, gmečka

Eko Taxi Vranje

Lambrik, krbla, gmečka

A be, novinare, kad pina tu kiselu vodu, ovako pred fajront, počna da ti cvrči iz mešinu kao iz lambrik! Što, ne znaš što je lambrik? Ti, star Vranjanac, vek si proveo po lojza, matornici, podrumi i kazanice, a ne znaš što je lambrik?! A krbla znaš li što je? E falim te bože, te to znaš…
– Sećam se ja, ti beše detišar, kad berete klinčarski lojza, po deset konja Salija iz Krstilovicu dotera, pa krble na samari, jedna odovud, druga otud, da ne klima, što kaže narodna pesma, ni tamo ni amo. A ti pilištar, jašiš onoga konja, i nosiš ovolik lonac s vinogradarsku janiju, taranu, za berači s kosirčiki. Znaš li što je kosirče? Dobro de, dobro, ne ripaj kao poparen petl, znam da znaš, malko te provociram… Ali, stvarno ne mogu da razberem da ne znaš što je lambrik… Pa li kazan za rakiju be, ulo, deda ti je dva uzidana u kazanicu imao; dobro pamtim, jerbo sad kad ulegnem u moju dnevnu sobu, a ona neokrečena dvaes godine, jebi ga, nemam pare za krečenje, svetska kriza, a soba kao kazanica na dedu ti, s dva lambrika.
– A bakvica znaš li što je? Jo, jo, ama, ne se udaraj odma, ja sam čovek u godine, viš da teram seir… Dobro, primam izvinjenje, ali da vikaš još po jednu, pred fajront… A taman da te pitam znaš li što je muljača… čekaj be, stani, ne nalićaj! Gospode savaote, što li će mi radiš ako te pitam da li znaš što je gmečka? Će me zgmečiš, kao crvenku, crnku i belku, tamjanče i da ne spominjam…
– A ti, novinare, zalepio si se za ovi naši lopovi iz vlast, pratim ja, pratim, prođoše ratovi, a ti još u ratno stanje, kao oni Japanci, što su ih nalazili po šumama i gorama, dvaes godine posle Drugog svetskog rata, svi se Srbi pomiriše, samo sloba Srbina spasava, a možda i skraćenica od Titanik – Tito, vidiš li srpsku lucidnost: sloga = Sloba, Titanik = Tito. Što je falilo na ti ljudi? Ništa, imali su i višak. Zato mi dajma imamo manjak.
– Što ti zapriča? Aaa, seti se! Ti znaš, ja sam štampar, pa smo imali jednog takvoga, kao ti i tvoje novine što su za ološi… teše kažem, za vlast; ček ček, da ti završim, ne izdizaj se odma. – Štamparija „Nova Jugoslavija“, pare rinište, sa vilu da rineš. I mi po kafane, ovamo, onamo, oćeš pitije, oćeš škembići, ali poštenski, poviše se pilo. Jedenje je uala, a pijenje drži čoveka. I jedan se priheftao uz nas, jede, pije, ali u džep da se brkne, nikako, kao poskoka da ima tamo, ili žarče. A možda ih i zašije, kad primi platu. Jedi, pi, plaćaj, on participra u sve, osim plaćanje. Pa kad se nadrvi, kao drvo javorovo, počne da peva, a tolko je dobar pevač, bolje pop da ti peva na saranu, nego on u kafanu. Utepa dušu. I sve begamo od njega, te žena me vikala, te moram da popijem lek, rastrvimo se po druge kafane, pa se u jednu nađemo, po dogovor, kad ete ti ga on, kao neki avet – „vi li će me pojebete“? I opet isto, dok na mene mi ne dokurči – čekaj be, reko, ti li si ovde na nas neki hanzaplas?! Misliš da su ga zaboleli jajca? Još pobeter! Jede, pije, i peva. E, tako si se i ti zalepio za vlast, kao hanzaplas, izvini na poređenje, nemaju ljudi mir i svrtku od novinetine.
– Propade, novinare, „Nova Jugoslavija“, propala i stara, što da praviš, evo već u petu-šestu državu živim, pomeša i kako se zove, i što mi je himna, i što mi je grb; a zasviri neka svečana muzika, ja se dizam, što znam komšija otud gleda, će me prijavi ako ne stanem mirno. Beše i kraljevina, i maršalat, i slobomirija, a sad, kažu, neka demokratija.
– U demokratiju ja, stari štampar, zanatlija, uzmem kredit i otvorim štampariju. Majke mu ga, tek tad vidim kakav smo narod, bogobojažljiv i božemeprosti, nenormalan. Onomad, idem na rabotu, sretnem drugara mi, kako je, što je, ćuti, može i pobeter. Uđem u firmu, eto ti ga još jedan drugar, zajednički naš s onoga, ali znam da nešto nisu saglam u poslednje vreme. Ulazi ti taj kod mene, sav ucveljen, nosi sliku i tekst, da objaviš, kaže, čitulju za toga i toga našega drugara, juče je preminuo, i da mi odštampaš jedno dvesta plahate, da izlepim na bandere po cel grad, i okolinu, jao, toliko sam se potreso, a drugar nam je, može li to na račun firme? Čekaj be, reko, pre minut i po vido čoveka, kad je pre stigo da umre? On se uštomeja, natam-navam, ma, kaže, zajebo sam se, nije to taj, nego jedan drugi. I pobeže, kao poparen. Kad ja posle čujem, oni u svađu, pa ovaj tako da mu napakosti. Otad bez opštinsku umrlicu, ne primam takve morbidne porudžbine. Oprosti me bože, bolje će štampam „Slobodnu reč“, ako se opet otvori, i ako od opštinski štampari dođem na red.





  • Ostavi komentar