Istina uvek boli

Pekić se tumači jednodimenzionalno i sve predstave koje su se radile na osnovu njegovih tekstova bile su postavljene tako da mogu da ih razumeju samo filozofi ili literate

Nenad Todorović trenutno u Pozorištu „Bora Stanković“ režira predstavu „Zlatno runo“, koja bi premijerno trebalo da bude izvedena polovinom maja. Atmosfera u pozorištu je radna, glumci raspoloženi, a reditelj veoma nadahnut. Nada se da će napraviti korektnu predstavu; dovoljno za početak. Jer kad se ne trudiš da se dopadneš svima, mnogima se dopadneš!
U Vranju ste prvi put radili 2000. godine «Svadbu Krečinskog», premijera je bila zakazana za 5. oktobar, ali…
– Krajem septembra su počele velike demonstracije širom zemlje, priključili smo se i zaustavili probe, naravno, ne znajući koliko će sve to da potraje. Tražio sam doboš da lupanjem u njega, ulicama Vranja, označimo rušenje Miloševićevog režima, da taj protest poprimi formu karnevala… Našao sam jedan, ali bez palica, pa sam otkinuo grane sa lipe ispred Muzeja i krenuli smo… Posle toga pojavili su se dobošari i na ulicama Beograda i „onda je sloboda počela da peva“ barem neko vreme, dok nije promukla… Živeo sam u nekoliko različitih gradova, ali Vranje je specifično, centar «čegevarizma»…

ĆUMUR REPERTOAR

Kako reditelj bira tekst? Zašto «Zlatno runo»?
– Ova predstava zahteva nešto ozbiljniji angažman, provokativna je u političkom smislu jer kroz svoju priču govori otvoreno o današnjem društvu. U predstavi je zastupljena tematika iz drugog toma «Zlatnog runa», gde je oštrica mača usmerena ka demistafikaciji jednog dela srpake istorije, kada crnoberzijanac, špekulant uz pomoć svog sina, koji je već profilisani biznismen, zameće kavgu i diže Prvi srpski ustanak. Nije to uradio Karađorđe, već trgovac kože… Pekić je čovek koji vrlo oštro i beskurpulozno komunicira sa srpskom istorijom, a to meni dođe kao katarzična varijanta pozorišta jer srpsko pozorište pre trideset godina i dana snije isto. Pozorišni umetnici su tada bili daleko hrabriji zato što su imali sukob sa jednim sistemom, a danas imamo feudalnu, polutajkunsku državu u kojoj nije pametno govoriti o tome da zemlju vode upravo oni, jer si, onda, ili član neke opozicione partije, što nije pametno, ili si, još gore, lud da gubiš moguće sponzore.
Režirate Pekića, koji je bio jedan od osnivača DS, u vremenu u kome je đinđićevska demokratičnost transformisana i modifikovana…
– Vaše pitanje govori o tome koliko smo vrhunski ispolitizovano društvo i svako razuman ko živi u ovoj zemlji to vidi. Meni su neki ideolozi malosrpskog velikonacionalizma zamerali što u prištinskom pozorištu režiram Biljanu Srbljanović. Bili su to homopolitikusi, ljudi koji žive od Kosova, plaćeni da vole ovu zemlju. Tada sam im odgovorio da ću ja rado režirati i komade Vojislava Šešelja i Nataše Kandić pod uslovom da me dovoljno isprovociraju. Moje pogonsko gorivo, dok režiram «Zlatno runo», je osećaj da je Pekić stvari opisao kao da se dešavaju danas, s tim što danas ne bi imali pisma nego sms poruke… «Srbija je grdno gubilište», gaca u blatu, ne zato što nema dovoljno para za Mrkonjića, nego zato što grca u blatu teške krize identiteta.
Pozorište se komercijalizovalo, kao i sve ostalo. Ali ne čini li vam se da je logika izbora tekstova često uvredljiva i za publiku i za glumca?
– Celog života se borim protiv «ćumur repertoara», ali ne znam koliko je to pametno jer ne možete zabraniti pozorištu da bude zabavno. Treba pronaći meru, to je suština. Pozorište, najpre, mora da bude zabavno. Kažem «ćumur repertoar» jer u Srbiji vlada ozbiljna kriza publike iz prostog razloga zato što se pronalazi mera da to bude pozorište koje će imati pozorišnu publiku, a ne narod. Ovamo, opet, narod bi trebalo uterati u pozorište dobrom zabavom koja se nudi na drugačiji način. A ona, naravno, postoji jer pozorište ne bi opstalo dve hiljade godina ako bi sebe zamišljalo kao elitnu ustanovu koja je daleko od naroda.
Čime se vaspitava publika? Kako ide taj proces?
– Vaspitava se savremenom tehnologijom mišljenja u jednom klasičnom tretmanu. «Ko to tamo peva» je najgledaniji film svih vremena u Srbiji, a u isto vreme vrhunsko umetničko delo. To je ono što hoću da kažem. Publiku ne možete naterati da zavoli pozorište, ali treba ih navući na štos, dok se oni smeju «ispod žita im prodati» velike istine.

ZEMLjA VITEZOVA

Šta je u «Zlatnom runu» ono na šta vi, uslovno rečeno, igrate kod publike?
– Ja sam živeo u Prištini i sav svoj umetnički kredo sam sazdao na kontrodiktornosti, na paradoksima i apsurdu na koji sam nailazio na svakom prokletom koraku. Kao reditelj sazrevam u nekom svom stilu, jednostavno, iznosim iz sebe ono što imam da kažem. A imam da kažem da je za pozorište dobra dramaturgija ona zasnovana na kraju 20. veka, gde tragedija i komedija putuju paralelno. Ovo «Zlatno runo» će biti drugačije od onoga što su ljudi navikli da gledaju. Pekić se, inače, tumači jednodimenzionalno i sve predstave koje su se radile na snovu njegovih tekstova bile su postavljene tako da mogu da ih razumeju samo filozofi ili literate. Ne, pozorište ne trpi literaturu! Pozorište ne trpi filozifiju ni literaturu, već proizilazi iz komada, ali ono je iza njega, ne unutar njega! Zabavno u ovoj predstavi biće način na koji ćemo plasirati te najbolnije istine. A to je kroz burlesku, kroz magičnu farsu. To će biti komad sa pevanjem, što automatski zbunjuje, posebno one koji poznaju Pekića.
Da li je južnjački kompleks koji nam se nameće iz prestonice, dobar za umetnika?
– Ja jesam kompleksan, ali da li sam kompleksaš to ne znam. Prestonička pozorišta su u odnosu na Pariz provincijalna, a naš palanački duh ne dozvoljava različitost. Ako različitost i postoji to je, onda, čir, kancer koji treba što pre skloniti. Ta različitost, ta drugačijost, je ono zbog čega Beograd sa predrasudama gleda na jug Srbije. Ali sa druge strane veliko pozorište može sebi da dozvoli luksuz da ima deset očajnih predstava i jednu sasvim dobru, onda ga proglase za dobro pozorište. Jug Srbije mora sam da se izbori za to svoje mesto na kulturnoj mapi države. Pozorište je jedan od sjajnih načina da se profiliše identitet Vranja. Južnjački kompleksi su dobri samo za suicidne umetnike! Za nas koji pokušavamo da živimo u tom društvu malo je nezgodno…
Direktor ste Narodnog pozorišta u Prištini od 2005. godine. Kako opisujete to što se danas dešava na Kosovu?
– Kada se gleda odavde slika je prilično jednodimenzionalna. Srbi koji tamo žive su ili lopovi ili jadnici, a treća verzija ne postoji. Ljudi koji danas žive na Kosovu nemaju elitu koja bi branila njihovu čast. Vranje ima svoju elitu koja može da brani čast Vranja…
Ali je otišla u Beograd…
– Pa da, ali ona i iz Beograda može, ponovo, da brani čast Vranja, ali da bi ona, zaista bila odbranjena neko odavde mora da drži odstupnicu…
Ne čini li vam se da je sve to što se sada dešava na Kosovu dobar materijal za neki komad?
– Kada bih ja pisao takav komad on bi bio izrazito ciničan i desilo bi se da konačno krahiram kao patriota. Sa druge strane, kada bi trebalo da Kosovo realno opišem to ne bi bilo ljudski, jer je stanje koje je tamo neobjašnjivo. Pisci koji pišu o Kosovu pišu to na način «ej, Kosovo, mila majko, zemljo vitezova»… O kojim vitezovima pričamo, oni tamo voze džipove i neupotrebljivi su u ozbiljnom umetničkom smislu. Oni koji „vode kolo“, naši «najuspešniji» dramturzi i dramski pisci o Kosovu ne znaju ništa… Malo smo se zamorili od tih ratnih priča, od tih smrti… Kosovo je jako bolna tačka ovog naroda i ove zemlje, jedna nedovršena priča…

SUŠTINA JE U SISTEMU

Znači, slažete se da je za jedno pozorište bitno da ima i upravnika i umetničkog direktora?
– Reditelj je umetnik, on režira, a upravnik je menadžer, on nabavlja pare! Pozorište „Bora Stanković“ je, za razliku od nekih drugih pozorišta, prošlo dugačak evolucioni put vezan za profesionalnizaciju. Ovo je dobar ansambl, građen decenijama. Oni su u stanju da podnesu različite eksperimente. Nije tako često da se u Srbiji sretne ansambl koji je preživeo različita tumačenja, različitih komada, različite faze i različite reditelje. Profesionalno pozorište ne postoji zato što glumci igraju kao da su profesionalci, nego zato što profesionalizacija rada zahteva kompletnu organizacionu šemu u kojoj se radi profesionalno. Ne oruk-tehnologija u kojoj ćemo svi raditi sve, pa kad se jedni zamore drugi ih menjaju. Suština nastanka jedne firme jeste u čoveku, a suština opstanka jedne firme jeste u sistemu. Situacija u Pozorištu „Bora Stanković“ prinudila je ljude koji o tome odlučuju da naprave rez i izvrše doprofesionalizaciju. To će se ostvariti tako što je doveden menadžer koji će da vodi pozorišne poslove, odnosno, da pokušava da dođe do novca koji će umetnički sektor, na čelu sa svojim rukovodstvom, nemilice da troši! Na dobrobit toga da se konačno odvoje funkcije onoga što se zove menadžment, organizacija i ono što čini umetnički kredo, ono zbog čega pozorište postoji. Ljudi su skeptični zato što Cvetković ne dolazi «iz rudnika». Ali on je čovek koji pokušava da sagleda celokupnu pozorišnu proizvodnju i način na koji najbolje može da plasira pozorišni proizvod, odnosno predstavu. To je potpuno normalna, prirodna tehnologija. Dobra firma ima hiljadu mana, loša samo jednu – ništa ne valja!

PROFIL
Nenad Todorović (1973, Kosovska Mitrovica), završio je BK Akademiju u Beogradu, smer režija u klasi Branka Pleše. Diplomsku predstavu je uradio u kragujevačkom teatru „Joakim Vujić“. Bio je upravnik leskovačkog pozorišta, a radio je u Prištini, Nišu, Šapcu… Trenutno je direktor Narodnog pozorišta u Prištini, sa sedištem u Kosovskoj Mitrovici.