Dugo putovanje do Kuvajta

Eko Taxi Vranje

Dugo putovanje do Kuvajta

Mlada Vranjanka, studentkinja softverskog inžinjeringa na Fakultetu organizacionih nauka u Beogradu, priča kako je od „majstor kvariša“ za tehničke uređaje u detinjstvu postala vrhunski softverski inženjer, koji će svoje znanje usavršavati u Kuvajtu i Švajcarskoj



NESTAŠNI MATEMATIČAR: Kao dete volela sam da se igram tehničkim uređajima. Pokušavala sam da ih rasturim u delove i vidim „šta to ima unutra“. Tako sam jednom „rasklopila“ novu muzičku mini liniju. Roditelji nisu bili oduševljeni. Možda su i zato polazak u osnovnu školu svi jedva dočekali. Naravno i ja. Sestra je bila već četvrti razred, a ja želela da je brže-bolje stignem. Čitanje mi je ispočetka išlo vrlo teško. Samo moja upornost i tvrdoglavost su me naterali da se dokažem u školi. Učiteljica Miroslava Stanković prepoznala je moj talenat za matematiku. Pomogla mi da ga pravilno usmerim. U trećem razredu otišla sam na prvo takmičenje. Svi su bili skeptični. Kada se na kraju moje ime pojavilo na vrhu liste, sa magičnih sto bodova, shvatila sam da je matematika moj budući izbor. Roditelji su mi mnogo pomogli. Osnovna škola donela mi je dvanaest diploma (sedam prvih, tri druga i dva treća mesta) na takmičenjima iz matematike i fizike.
KARTA U JEDNOM PRAVCU: Sa takvim rezultatima nisam mogla da odbijem poziv za upis u Školu za nadarene matematičare „Svetozar Marković“ u Nišu. Ne mogu da kažem da nisam bila uplašena, iako sam bila sigurna u svoje znanje. Ali, obično ljudi odu od kuće tek posle srednje škole. Sećam se selidbe u Niš, tužnih pogleda svojih prijatelja, maminih suza… I mog zgrčenog lica. Ali, imala sam cilj. Želela napredak, a Vranje mi nije pružalo takve mogućnosti. Znala sam da kupujem kartu u jednom pravcu. I to na duže vreme. U Nišu sam u početku bezuspešno pokušavala da sebi spremim ručak, počistim stan. Nije bilo lako.
INTEGRAL U SNU: „Specijalci “ je bio sinonim za učenike mog odeljenja u srednjoj školi. I jesmo bili posebni. Najpre, predavali su nam profesori sa Prirodno – matematičkog fakulteta. Kvalitet predavanja i kriterijum ocenjivanja bili su daleko iznad nivoa u ostalim srednjim školama. Režim rada generalno je bio fokusiran na matematičke predmete, sa čak šesnaest časova matematike nedeljno. Društvenim predmetima smo se bavili površno. Često se našalim zbog činjenice da sam imala takav program u srednjoj školi. Ljudima ponekad kažem da jednostavno ne znam koji je glavni grad Uzbekistana. Ali zato znam da rešim integral u snu.
SLATKE MUKE: U srednjoj školi se nismo nadmetali sa ostalim srednjoškolcima. Sve se svodilo na takmičenja u znanju između nas dvadesetak u odeljenju, ponekad sa đacima slične gimnazije iz Beograda. U prvom srednje učestvovala sam samo na takmičenju iz fizike. Osvojila sam treće mesto na okružnom, drugo na međuokružnom i četvrto mesto na republičkom takmičenju. Kasnije sam se posvetila sekcijama i izvanškolskim aktivnostima vezanim za programiranje. Želja da posle srednje škole upišem nuklearnu fiziku počela je da bledi nakon završene druge godine. Zato je matematičko programiranje u šest programskih jezika postala moja opsesija. Na to je dosta uticala moja velika ljubav prema mobilnim telefonima. Počela sam da se interesujem za softvere i aplikacije. Usledila je odluka. Upisujem softversko inžinjerstvo! Mogla sam da upišem još mnogo toga. Bile su to „slatke muke“.
NOVI STARI ŽIVOT: Bližio se kraj srednje škole. Svi su pričali o svojim planovima za budućnost. Tragala sam po internetu, pokušavala da pronađem idealno rešenje. Opcije su bile Fakultet organizacionih nauka (FON) i Elektrotehnički fakultet (ETF). Sada, kao student četvrte godine, uviđam koliko je moja odluka da upišem FON, smer informacioni sistemi i tehnologije, bila na mestu. Pomislila sam tada – „idemo sve iz početka“. Novi grad, novi ljudi, novo okruženje. Sa devetnaest godina sve je bilo drugačije, lakše. Imala sam minuli rad kada je reč o životu odvojenom od porodice. Studentski režim života i učenja u Beogradu nije se mnogo razlikovao od srednjoškolskog. Moram da priznam da se u par navrata ispostavilo da je moja srednja škola za nijansu teža i zahtevnija od fakulteta kada je reč o znanju koje morate posedovati.
UČITI DA UČIŠ: FON je u potpunosti ispunio moja očekivanja. Fakultet obrazuje stručnjake u oblasti informacionih tehnologija, menadžmenta, operacionog menadžmenta i upravljanja kvalitetom. Savremeni način rada diktiraju svetski priznati predavači. Na fakultetu su moju pažnju okupirali ispiti vezani za programerstvo (programski jezici, baze podataka, java, projektovanje informacionih sistema, softversko projektovanje). Sada se specijalizujem u oblasti inžinjeringa softvera. Razni programi za knjigovodstvo, bankarski programi, pomažu ljudima da brže i lakše čuvaju i sistematizuju podatke. Treba, recimo, isprogramirati celokupan meni na vašem mobilnom telefonu. To je posao kojim ću se ja baviti. Pored toga i veb dizajnom, izradom, održavanjem i ažuriranjem sajtova. Sada, na kraju četvrte godine, mogu da kažem da završen fakultet (pa čak i sa prosekom 10) nije napravio stručnjaka od mene, već me je prvenstveno naučio da učim.
EKIPA SA FAKSA: Uspešnog studenta sa jakim prosekom obično nazivaju štreberom. Moja ideja o svemu tome je drugačija. Dan ima dvadeset četiri sata – „tri osmice“. Osam sati za spavanje, osam za učenje i isto toliko za društveni život. Bitno je samo dobro isplanirati raspoloživo vreme i kvalitetno ga iskoristiti. To i jeste tajna mog uspeha. Kontinuitet u radu tokom studiranja veoma je važan, mada i najbolji ponekad posustanu. Tu onda nastupa „ekipa sa faksa“, spremna da pomogne i podstakne vas na dalji rad. Inače sam vedrog i živahnog duha, volim da izlazim, putujem i provodim vreme sa društvom. Aktivan sam član organizacije ESTIEM (Evropska organizacija studenata proizvodnog i opšteg menadžmenta). Ona okuplja oko 45.000 studenata iz dvadeset tri evropske zemlje. Volontiram na raznim gradskim manifestacijama. To ću činiti i na predstojećoj Univerzijadi.
BAUK NIJE BAUK: Ove godine sam imala predmet „teorija sistema“. On predstavlja sklop svih matematičkih teorija implementiranih u realan sistem. Studenti ga smatraju baukom jer važi za najteži i najobimniji ispit na mom smeru. Međutim, meni nije predstavljo problem. Najbolje sam uradila pismeni deo ispita, pa mi je ponuđeno da budem student saradnik. To mi omogućava da nastavim dalje školovanje (master studije) u Švajcarskoj, što će stipendirati fakultet. Na kraju, poručujem mladim studentima da sve svoje odluke donose samostalno, da se posvete onome što ih zaista interesuje. Jedino tako knjiga od hiljadu strana neće ubiti njihovu želju za učenjem i obrazovanjem.


PROFIL

Marija Tasić rođena je 6. maja 1986. godine u Vranju. Završila je OŠ „Dositelj Obradović“ i srednju „Svetozar Marković“ u Nišu sa odličnim uspehom. Pri kraju je studija na Fakultetu organizacionih nauka, smer informacioni sistemi i tehnologije sa prosekom ocena 9,3. Za svoj uspeh mnogo duguje majci Snežani, ocu Bobanu i sestri Adrijani. Kaže da joj je najveći uspeh to što je uvek srećna i ispunjena u poslovnom i privatnom životu. Prima državnu stipendiju. Grad Vranje je nikada nije stipendirao, pa baš i ne voli da govori o toj temi. Često boravi u Kuvajtu gde uči engleski jezik i otkriva tajne budućeg zanimanja u jednoj porodičnoj firmi.



  • Ostavi komentar