Kokoške bez petlovi ne idev

Ministar Slobodan Milosavljević se predstavlja da je iz Vojvodinu, otamo mu je žena. Sramota ga da kaže da je unuk na Voju koji je teraja magare po selo i tražija po kuće deca da izrani. Kad ga je jedan naš podsetio na poreklo, odbrusio je: „Kad je deda gladovao niko ga nije gledao, ne poznajem nikog iz Poljanice“

Zapadno od Vranja, udaljeno 25 kilometara, Golemo selo raštrkano je po mahalama sa obe strane reke Veternice.
Kod „Jumkove“ fabrike konfekcije, preko mosta na Veternici krećemo prema mahali Bajkovci koja je smeštena na brdu i naslonjena na selo Dragobužde. Dolazimo sa Srđanom STOJANOVIĆEM (36) poljoprivrednikom koji sa suprugom Danicom, ocem Simom, majkom Zoricom i sinovima Nikolom i Milošem čuva 11 krava i četiri teladi. Sade baštu, imaju vinograd, jedan od retkih u selu. Vodi nas u mahalu kod našeg domaćina Momira STOŠIĆA MOŠE (77), penzionera „Jumka“ i predsednika Crvenog krsta u selu.
Momir živi sam u kući, deca su u Vranju. Ispomaže se štapom, ali je vitalan i krepak, uvek spreman na šalu:
– Ajde, ajde petlovi, slobodno uđite preko prag, samo nemoj posle da ripate na astal – smeje se.
– Vadi Mošo kupovno vino i „bi kolu“ što je kriješ iza vrata – dobacuje Srđan.

VLAJKO TRUBADUR

– Da volim „bambus“ i žene ne krijem. U Golemo selo ima nakud sto udovice, a one li su osuđene da pativ. Nego od vas pomladi ne biva ni „bambus“, ni crveni obrazi, ni snaga kako u bivola. Znaš kako ti je deda zborija: „Dobrodušna Vela stomak napela“, a vide li negde u selo takoj nešto – primećuje Moša.
– Ne sili se Mošo! Nego, vidiš li, selo se prazni, koliko samo kuća ima gde žive stariji ljudi – uzvraća Srđan.
– U 50 kuće spalo oranje na jednoga vola. Za deset godine ima da se prepolovimo. Opraviše nas svi. Otvori fabriku u selo Vlajko Jović, direktor sila, evo kuća mu je do moje, padnala, sve zapustelo. Desivojčani, njegova familija, beše golema, imućna. Dok beše dete, Vlajko ore, a tatko mu zbori: „Nisi, bre, sinko za oranje. Volovi tebe vodiv, a ne ti nji. Pogledaj na što liče brazde“. Nije bio za oranje, ali za školu bolji nije imao. Sve što nauči ispeva po put. Zato su ga vikali Vlajko Trubadur. Vlajko, da li sad peva ne znam, ali znam da uživa u Beograd. Napravi fabriku u selo, u Vranje napravi gigant, pa pobeže. Ostavi sve na Stanišu Janjića, novoga direktora, a on razbuca sve, a kad naseti grmljavinu i da grom može da akne u koprive i on pobeže – priča Moša.
– Dete sam bio kad su doneli prve mašine u Zadružni dom. Celo selo se sabralo da vidi – kaže Srđan.
– Ma, što ti znaš. Te, 1983. godine lično sam mašine u ruke nosio. A fabrika se otvori 1985. godine. Koja radost. Ej, 430 radnika se zaposliše. Radnice većinom. U sred veselje, zborim na Vlajka: „Slušaj me, ima jedan golem problem u selo“, a on se smeje misli da palamudim: „Nema više problema u selo“, viče, a obrazi će mu puknev od smešku. „Varaš se, Vlajče, mnogo ima kokoške u selo, što će radimo sa petlovi“? pitam. „Ne razumem, šta govoriš“? „Napravio si fabriku na žene, to su ti kokoške, a sad da stisneš petlju pa da napravimo fabriku na muži, to su ti petlovi. Jedno bez drugo ne ide, ako se ne izlegnev pilčiki od Golemo selo će ostane pust čukar. „Da otvorimo mlekaru, otkupnu stanicu, fabriku za preradu, ima stoka, mleko koliko oćeš“, ubeđujem ga. „U pravu si Mošo, moramo i to da izguramo“. Izgurasmo ga, ode on za Beograd, vlast je slast, a ostavi nas na cedilo. Malka po malka, fabrika dođe na sto radnika. Dorbo je i to. Prime ljudi, osam-devet hiljade, to je danas premija – priča Moša.
O poljaničkom kraju niko ne vodi računa, u to su svi ubeđeni.
– Ima dvesta novih, stasalih radnika i još tolko sa deset ili više godine staž. Četristo ljudi čeka rabotu, da ima gde da radi Poljanica nikad ne bi opustela – tvrdi Moša.
– Imamo našeg ministra trgovine, Slobodana Milosavljevića, eno iz tvog dvorišta vidi mu se kuća, od repetitora udesno. Treba neko da pogura. Da dođe do njega, poslednji put je bio u selo kao dečak, kampovao je sa porodicom pored reke – kaže Srđan.
– On se predstavlja da je iz Vojvodinu, otamo mu je žena. Sramota ga da kaže da je unuk na Voju koji je teraja magare po selo i tražija po kuće deca da izrani, da mu je baba po ceo dan pevala na brdo, pa odjekuje dole niz reku. Čuo sam kad ga je jedan naš podsetio da su zemljaci, ovaj mu kratko odbrusio: „Kad je deda gladovao niko ga nije gledao, ne poznajem nikog iz Poljanice“. Nemoj da ga više spominješ. Od njega, fajda ta do kolena – zbori Moša.

ĆUMURANE I DRVA

Spremamo se da krenemo u selo, pored Veternice. Moša ugovara domaću banicu „odozgor nebo, odozdol nebo, u sredinu livada a preko njum sirenje i jajca“. Tako nešto majstorski sprema Gorica SIMIĆ (58) koja živi u ujakovoj kući, staroj više od sto godina. Ponosna je na svoje dve ćerke. U kući nas dočekuje zet Novica STANKOVIĆ, sekretar MZ. Sa suprugom Natašom i sinovima Nikolom i Nemanjom živi u slozi i pazi na onu narodnu „kad šut traži rogovi, može da izgubi i uši“.
– Crno nam se piše. Imamo osnovnu školu, od prvog do četvrtog razreda. Imamo 13 đaka u prvom, a u Vlase su samo tri. Zahvaljujući našoj braći Romima aktivniji smo od komšija – kaže Novica.
Novica se slaže da bela kuga kuca na mnoga vrata Golemog sela.
– Godišnje se rodi troje dece, a umre između blizu četrdeset meštana. Popovi danas najbolje zarađuju. To je strašno. Ovde je retkost da se vidi svadba. Neoženjenih ima puno. Sede po prodavnicama, organizuju igranke u Zadružnom domu, ali džabe, samo piju pa nastane kavga – kaže Novica.
Nekada se u selu čuvalo mnogo ovaca, krava. Mleko je teklo u potocima. Postojali su trgovci stokom iz sela koji su ovce otkupljivali i prodavali u Solunu.
– Sada se otkupi jedva oko sto litara mleka, a moglo bi mnogo više. Kad bi se otvorila mlekara, pa da država podstakne stočarstvo -priča Novica.
U Golemom selu, koje je do 1912. godine bilo na granici sa Turskom, stvorio se kult oružja, junačkih pesama i konja.
– Svako ko je imao dobro uhranjenog konja, pušku preko leđa i gusle pod mišku nešto je značio u selo. Bilo je razvijeno i konopljarstvo. Ovde se pravila posebna nošnja koja je u mnogome podsećala na srbijansku – kaže Moša.
– Danas su u modu „Zvezde Granda“. Svi to slušamo. Moje drugarice samo raspravljaju kako je Biljana Sečivanović koja je prošla u baražu mnogo bolja od Milene Ćeranić koja se direktno plasirala – kaže Nikola, sin Novičin.
– Te vaše zvezde pamet vam izvadiše. Zamočaste sve što su stari ostavili u amanet, koren od usilu će izgori. Niko od vas ne zna starovremske pesme, koje se pevav otegnuto, starsno. Peva se o mesečini koja sija po celu noć, o petlovi koji najavljuju zoru nad Veternicu koja se budi, o devojačko belo grlo koje se celiva i sisa, o mirisi, oni noćni koji samo bašče donose – ljutito će Moša.
Kad je od „slepog creva“ kako meštani nazivaju Poljanicu država digla ruke naglo osiromašavanje familija teralo je mlade ljude da krenu u pečalbu. Prvo u fabrike u Vranju, Leskovcu, a potom u Beogradu i inostranstvu.
– Stasala je grupa mladih i zrelih ljudi, pečalbara, uglavnom zidara. Ima ih svuda, a najviše u Beogradu – kaže Novica.
Danas u selu nema zanatlija. Ima mnogo ćumurana, drva spremljena za prodaju. Seku se šume bez kontrole. „mora da se preživi“, nevoljno govore meštani.
U selu se ponose uglednim domaćinima: Boško Ljubić, Zoran Nastić, Branko Ljubić, Dragomir Jančić, Sima Ilić, Borko Dimčić, Dragoslav Nikolić, Radojica Disić, Staniša Stamenković…
Krećemo iz kuće Simićeve. Prolazimo pored mahale Grnčarica u kojoj žive Romi pravoslavne vere. Svojom trospratnicom, koja štrči u nebo, ponose se Ljubomir i Nada ANDjELKOVIĆ. Njihov sin Jovica i ćerka Ljiljana sa porodicama žive u Francuskoj. Srba ANTIĆ koji ima kuću do mosta pored reke stoji i zabrinuto gleda u nabujalu vodu.
– Valjda neće neku bedu da napravi. A dolazila je do vrata, pa i u kuću. Tako je u proleće, a leti se namali, skoro presuši – kaže Antić.
Ulazimo u prepun autobus kao u „Ko to tamo peva“, ali ne firme „Krstić“ nego „Kavim Jedinstvo“. Stoji se na jednoj nozi. Oni koji su posetili roditelje i doneli im 100 grama kafe i kesicu „smokija“ vuku otuda pune torbe sira, krompira, rakije, voća… Od Drenovca autobus počinje da stenje. Kašuca i dimi se. Jedan pripit sa buljavim, krupnim plavim očima iz sredine autobusa psuje šofera. Neko dobacuje: „Što ne psujete tog Havima“. „Ma, nemoj, pa da nam posle ukine liniju“.

POZNATI GOLEMOSELjANI
Svetislav Stojanović Bizon, general, Vlako Jović, bivši direktor Jumka, Voja Nikolić, bivši načelnik Hirurške klinike Vojne bolnice u Nišu, Božidar Mladenović, književnik i novinar, Radojica Stoiljković, pesnik i arhivar, Vesna Cvetković, magistar hemije.

BROJKE
Broj stanovnika prema popisu iz 2002. godine: 1051
Punoletnih: 820 (oko 400 je starije od 60 godina)
Broj domaćinstava: 326
Prosečan broj članova: 3,22
Nadomrska visina: 520 m.