Oficir s ružom

Zašto neće u Kabul, kome kupuje čokolade, a kome cveće, zbog čega je Monika Beluči najlepša, kako se postaje džentlmen, koliko sklekova može da uradi, kako je obnovio oficirski bal, kada će se oženiti…

Povodom Dana Vojske Srbije obišli smo Spomen sobu garnizona Vranje i razgovarali sa komandantom Milosavom Simovićem. Uprkos opšim mestima koja su rezervisana za momke u SMB uniformama, ma koliko im one dobro stajale, Simke, kako ga prijatelji zovu, čovek je koga podjednako cene svi koji žive oko administrativne linije sa KIM, koji svojom pojavom i stavovima dokazuje da biti dobar vojnik uopšte nije loš marketinški potez.

DUH PREDAKA

Da li ste ikada sanjali da ćete postati general?
– Rođen sam u Raški, u radničkoj porodici. Do treće godine živeo sam u selu Potkomlje kod Leška ispod Kopaonika, a do petnaeste u Leposaviću. Potom sam otišao u Sarajevo, u Srednju vojnu školu. U mojoj porodici brižno su negovani patrijarhalno-tradicionalni odnosi i na tome sam roditeljima zahvalan. I danas se sećam reči kojima su me majka Milka, moja Milčica kako joj tepam, i otac Vujadin, ispratili kada sam polazio za Sarajevo. Rekli su mi: «Sinko, znaš kakva smo porodica, nemaš nikoga da te gura kroz život, ideš u vojsku, tamo je red i poštenje, a to voliš. Srećan ti put i nemoj da nas obrukaš». Moj otac je bio vozač autobusa i građevinskih mašina, sada je penzioner, a majka radi kao čistačica. S njom se šalim pa je zovem saveznim republičkim funkcionerom jer čisti u zgradi opštine Leposavić. Nisam znao da ću dogurati do čina generala, ali sam znao da ako sve u životu radim iskreno i iz ljubavi, ako se maksimalno posvetim tome, ne mogu propasti i uspeh je neizbežan. Nikada nisam maštao o položaju i nagradama, nikada nisam razmišljao o ličnoj koristi, veća sam se uvek trudio da, bez obzira na zavist, ljubomoru i prepreke u životu, trudom i poštenjem stignem do cilja. Nikada nisam znao za strah, pa možda i nije čudno što sam postao najmlađi general vojske Srbije.
Važite za izuzetno strogog, ali pravičnog oficira. Imate li uzora?
– Kada se obraćam novoprimljenim profesionalnim vojnicima ili starešinama, kažem im da ne traže «vezu» i da im je kod mene najjača «veza» činjenica da su vredni, časni i pošteni. Strog sam, ali ne mislim zlo čoveku ni kada ga kritikujem. U svakome ima nešto pozitivno, samo to treba da se «izvuče». Rad sa ljudima je umetnost, teško je, ali i lepo. Nemam uzora, ali na mene, da bude ovakav-kakav sam, najviše su uticali moji roditelji i vojne škole. Volim ljude sa kojima radim, to su vrsni profesionalci. Volim da ih iznenadim, obradujem lepom vešću ili nekom sitnicom sa službenih putovanja. Svake novogodišnje noći obezbeđujem džakove sa slatkišima za sve vojnike u Kopnenoj zoni bezbednosti i poklone za vojnike i starešine u kasarnama. Odeću i obuću poklanjam siromašnima, a jednoj starijoj gospođi koja stanuje u mojoj zgradi, svakoga dana kupujem cigarete.
Izuzetno ste razvili civilno-vojne odnose u Kopnenoj zoni bezbednosti. Kako?
– Odnos pripadnika Četvrte brigade Kopnene vojske, vojnika i starešina, prema civilima potpuno je isti, bez obzira koje su nacionalnosti – ljudski i profesionalan. Nastojim da mi uvek u kritičnim i osetljivim političko-bezbednosnim situacijama prvo radi mozak, a tek onda srce. Pre nekoliko godina sam smislio da vojnog lekara upućujem da obilazi planinske zabiti i pomaže ljudima. Takođe, setio sam se i da deci u Kopnenoj zoni delimo čokolade i sokove. Jednostavno, palo mi je na pamet da vojska tako treba da se ponaša i to se pokazalo ispravnim.
Pradeda vam je bio na Solunskom frontu, deda u zarobljeništvu u Nemačkoj, ujak je, takođe, u uniformi. Da li to znači da vam je vojska «u krvi»?
– Izgleda. Različiti pripadnici međunarodnih snaga više puta su izražavali zadovoljstvo mojim profesionalizmom i želeli da me vide u svojim redovima. Ne bih da zvučim neskromno, ali, recimo, pre dve godine na svečanosti u Vranju, izaslanik odbrane Velike Britanije je našem ministru odbrane rekao da bi ja, da sam kojim slučajem profesionalni oficir njihove vojske, sa svim zaslugama, rezultatima i sposobnostima koje imam, visoko dogurao. Drugi su, pak, rekli da bi me rado videli kao komandanta svoje brigade u Kabulu. I ma koliko to bilo svojevrsno priznanje Ministarstvu, našoj vojsci i državi, oni odlično znaju da je meni šajkača svetinja, jer su mi i dede i pradeda sahranjeni sa njom.
Zahvaljujući vama podignut je spomenik žrtvama poslednjih ratova i formirana Spomen soba. Šta ste sledeće smislili?
– Pre četiri godine formirao sam Odbor za izgradnju spomenika i zahvaljujući našoj upornosti skupili smo polovinu sredstava. Prošle godine morao sam zato da izađem za skupštinsku govornicu i zatražim ostatak para. To je svih 65 odbornika podržalo. Spomen soba je svetilište u kome se oseća miris tamjana pored ikona. Tu je i spomen-ploča sa imenima i prezimenima 5.440 poginulih. Svi pripadnici brigade i garnizona učestvovali su izgradnji, a posebno grupa od sedam mojih kolega, koji su radili i do pet sati ujutru. U Spomen sobu sam bio «zaljubljen» kao u najlepšu i najpoželjniju ženu sveta, Moniku Beluči. Virus zaljubljenosti bio je prenešen i na kolege! Zvanično radno vreme u vojsci mi je osam sati, mada prosečno radim od 10 do 12, nekada i 16 sati, kako-kada, ali osam sati nikada. Na posao uvek dolazim peške. Uveče, posle jedanaest sati, kada se sve smiri «vraćam film», prelistavam svoje postupke i preslišam sve reči koje sam razmenio sa ljudima u toku dana, da vidim da nisam prema nekome ogrešio dušu. Posle toga «otvoren» sam za nove ideje i tada mi mašta najviše radi. Sada sam smislio da renoviram Dom vojske. Novca, naravno, nema, ali naći ću.

RAMBO DžENTLMEN

Da li je tačno da su vojna lica «surovi momci» koji se gnušaju svega što nije u «Rambo» fazonu?
– Ja sam vam najbolji primer da to nije tako. Volim druženja, u kafanu ne idem često, ali kada se desi da je dobra atmosfera, naručim i po koju pesmu, recimo, «Devojku iz grada», «Morem plovi» ili «Svilen konac». Prošle godine obnovio sam i instituciju oficirskog bala. Volim da upoznajem različite nacije, njihovu kulturu i tradiciju. Pre neki dan zavšio sam pisanje još jedne pesme o ženama – «One». Nije me sramota jer sve što govorim iskreno mislim i za mene je sasvim normalno da oficir pokazuje osećanja, da ženi do koje mu je stalo pokloni ružu. Volim da čitam ljubavne romane, beletristiku, ali i klasiku. Trenutno čitam «Bridu» od Koelja. Ne volim turbo muziku, već izvornu, starogradsku, srpsku duhovnu, irsku i grčku muziku i italijanske kancone.
Bije vas glas da ste «najpoželjniji neženja» u gradu. Imate li nameru da uskoro stanete na «ludi kamen»?
– Slobodno se može reći da sam mnogo toga u životu žrtvovao za vojsku i državu. Muškarci treba da poštuju žene, da prema njima budu nežni i pažljivi, da se ponašaju kulturno, nenametljivo, da poštuju njihovu ličnost. Bez obzira na godine, svaka žena je dama. Neka je lepa više spolja, neka iznutra. Žene su krhka bića i njima je u životu mnogo teže nego muškarcima. Lakše je napraviti nego roditi dete. Prema damama sam uvek kavaljer, džentlmen. Mi smo u vojnim školama imali predmet – bonton. Sa sadašnjom devojkom mi je lepo. Njoj sam za Novu godinu poklonio pesmu. Videćemo šta nosi život. Ne želim pošto-poto, zbog drugih ljudi, da se oženim. Valjda će se i to dogoditi jednoga dana, ali to mora biti iz srca, jer sve što radim, radim tako. Voleo bih, naravno, da imam i decu, ali tek kada naiđem na potpuno srodnu dušu. Malo se brinem, jer sa godinama i kriterijumi postaju strožiji.
Za naše oficire kažu da su u «ful» formi. Da li je to tačno?
– Mogu da uradim šezdeset sklekova. Ponedeljkom i sredom igram fudbal, košarku ili odbojku sa kolegama. Kad imam vremena gledam «Rušče» i «Dinamo», a redovno pratim tenis i fudbalsku Ligu šampiona. Čim neko od mojih «pusti stomak», ja ga odmah stavim na «poseban režim» i u rekordnom roku oslobađam ga tog problema! Oni su oficiri, a ne babe. Zna se kako srpski oficir mora da izgleda.
Ko vam piše govore?
– Nikada mi niko nije pisao govore. Nekoliko dana pre svečanosti sednem, skoncentrišem se i napišem teze ili skraćeni govor. Ono što napišem duboko osećam, a u toku govora dobijem i dodatnu inspiraciju i dodam neke nove rečenice. Govore nikada ne čitam i zato su oni ubedljivi.
Priča se da ste svoje vojnike i oficire naterali da nauče da pevaju himnu «Bože pravde»?
– U Americi i drugim zapadnim zemljama, svi ljudi, Poljaci, Česi, Srbi, Francuzi, Rusi, Englezi pevaju himnu države u kojoj žive, pre početka utakmica ili bilo koje manifestacije. Pre dve godine podelio sam tekst državne himne mojim pomoćnicima, a ja sam bio u ulozi dirigenta i zajedno smo je pevali u kasarni, ispred spomenika oslobodiocima Vranja i poginulima u zadnjim ratovima i ispred crkve «Svete Trojice».

PROFIL
Milosav Simović (1966) je najmlađi srpski general. Bio je najmlađi kapetan JNA, major, potpukovnik i pukovnik. Sve vojne škole završio je sa odličnim uspehom, a na prestižnoj Školi nacionalne odbrane diplomirao je sa desetkom. Dobitnik je ordena za hrabrost 1999. godine i plakete Vojvode Živojina Mišića 2004. godine. Za pokazane rezultate i sposobnosti četiri puta vanredno unapređivan.

SIMOVIĆ POSLE SIMOVIĆA
Kada je 1878. godine Vranje oslobođeno od Turaka, u grad je ušao Šumadijski korpus srpske vojske na čelu sa generalom Jovanom Belimarkovićem. Od tada do 9. maja prošle godine, Vranje zvanično nije imalo komandanta garnizona, kada to postaje Milosav Simović. Zanimljivo je da je 4. oktobra 1918. godine sa 7. pešadijskim pukom Dunavske divizije u Vranje ušao komandant puka, potpukovnik Dušan Simović, koji će 1941. godine kao general izvršiti puč i biti na čelu vlade u izgnanstvu.