Sarićev strah od svetlosti

Ovim se otvara pitanje moralnosti samoga pisca, pitanje moralnosti kritičara koji su te dve knjige čitali i vrednovali, te moralnosti onoga ko dodeljuje nagradu

Književnu nagradu «Meša Selimović» za najbolju knjigu 2008. godine, koju po 21. put dodeljuju «Večernje novosti», ove godine ravnopravno su podelili Petar Sarić za roman «Sara» i Vladimir Kecmanović za roman «Top je bio vreo». Na prvi pogled ništa neobično, no krenimo redom.
Po propozicijama, za ovu nagradu ravnopravno konkurišu sve knjige naših živih pisaca prvi put objavljene 2008. godine na srpskom jeziku. Objavljena izdanja mogu biti iz svih oblasti lepe književnosti (roman, knjige pripovedaka, pesama, eseji, drame, putopisi). Za nagradu ne mogu konkurisati sabrana, odabrana ili izabrana dela kao jedan naslov, osim nove knjige u okviru tih dela, kao ni antologije. Takođe, isti pisac nagradu ne može dobiti dva puta. Jasno i glasno, ali stvar ipak zapinje na jednom mestu – kod Petra Sarića.

VUKOTIĆI I NASTAVCI

Nagrađeni roman «Sara», sastoji se iz dva dela. Prvi deo zapravo je Sarićev, neznatno skraćeni, roman «Strah od svetlosti», koji je objavila Narodna knjiga 2005. godine, dok je drugi deo dopisan i, kao takav, roman je potom objavljen kod Srpske književne zadruge 2008. godine. Tu je i jedna izmena u prezimenu porodice, o kojoj je u romanu reč, pa su se Kinkovići iz «Straha» u «Sari» pojavili kao Vukotići. Slučajno ili namerno, tek generalni direktor i glavni urednik Kompanije «Novosti» je Manojlo Vukotić (!?).
Poznato je da mnogi pisci svoja već objavljena dela, najčešće iz poetičkih razloga, često prerade i ponovo objave (Mihailo Lalić, pa i Davičo, a i naši savremenici), ali problem je u nečemu drugom. Da li je «Sara» novi Sarićev roman ili možda dopunjeno i prošireno izdanje «Straha»? To autor nije naznačio nigde, premda pisci to uglavnom čine. Čak ni u bibliografskoj belešci Sarić ne pominje «Strah».
Ovim se otvara pitanje moralnosti samoga pisca, jer ispada da je na neki način sakrio svoju prethodnu knjigu, pitanje moralnosti kritičara koji su te dve knjige («Strah» i «Saru») čitali i vrednovali, te moralnosti onoga ko dodeljuje nagradu, kršeći osnovne propozicije za njeno dodeljivanje. Možemo se zapitati i šta će učiniti onaj koji je obezbedio novac za ovu nagradu, dva puta po 300.000 dinara?
Kako red nalaže, najpre smo kontaktirali Petra SARIĆA, ali on nije želeo da komentariše naša saznanja. Vladimir KECMANOVIĆ, pak, kaže da on nije ni upoznat sa propozicijama po kojima se dodeljuje «Meša», te da je i Vladimir Pištalo svoj, ove godine NIN-ovom nagradom nagrađen roman «Tesla, portret među maskama», takođe dopunio već objavljenim delom.
Neki od članova žirija koji je ove godine odlučivao o nagradi «Meša Selimović» (imao je 49 članova, a Sarić i Kecmanović su dobili po 14 glasova), bili su raspoloženiji za razgovor.
– Roman «Sara» je potpuno novi roman. Znam da je Sarić ovde uzimao «sam od sebe» i tu nema ničega mimo propozicija. Glasao sam za njega zato što mislim da je roman izuzetan. Ne znam zašto u bibliografiji «Sare», koju smo objavili, nema «Straha». Mi smo samo objavila onako kako nam je autor dostavio – navodi Marko NEDIĆ, glavni urednik SKZ.
Kako saznajemo i SKZ je učinila izvestan presedan kada je objavila «Saru», jer po pravilima koje su sami ustanovili, oni objavljuju samo one knjige živih pisaca koje do sada niko nije objavio. Sličnog mišljenja, kada se radi o «Sari» u odnosu na «Strah», ima i Danica ANDREJEVIĆ, koja kaže:
– «Sara» jeste dopisan i prerađen «Strah», to je jasno. Ne mislim da je Sarić smišljeno prećutao taj podatak, jer je legitimno pravo autora da u novo delo ugrađuje delove svojih već objavljenih dela. Propozicije «Meše» ne kažu striktno da se ovakav način pisanja ne sme koristiti.
Sa njom se u potpunosti slaže i Jasmina TONIĆ, koja iznosi:
– «Sara» je neka vrsta porodične sage, neka vrsta nastavka «Straha» i ne znam zbog čega se poteže pitanje propozicija. Ne mislim da se ovde bilo šta krije.
Književni kritičar Jovan PEJČIĆ, nam je, takođe, dao izjavu slične sadržine, ali pošto nismo želeli da otkrijemo ko je izvor informacija koje posedujemo, nije nam dozvolio da njegovu izjavu koristimo.
Čovek koji u književnim krugovima slovi za izuzetnog poznavaoca kosovske proze, Dragomir KOSTIĆ, profesor na prištinskom Filozofskom fakultetu, ima nešto jasniji i određeniji stav:
– Nećete ništa postići što se trudite oko ove priče… Sarića, znamenitog kosovskog pisca koji i dan-danas živi na Brezovici, izuzetno cenim. Očigledno je da je u «Sari» iskoristio ceo «Strah», ali to uopšte nije čudno, jer je sam pisac na kraju ovog romana stavio napomenu – kraj prvog dela – te «Saru» doživljavam kao prirodan nastavak, odnosno drugi deo romana «Strah».

LOBIRANjA I SAPUNICE

Nešto drugačije misli Radosav STOJANOVIĆ, književnik i jedan od članova žirija nagrade «Meša Selimović» od osnivanja do 2004. godine. On tvrdi:
– U Nišu, u restoranu «Sinđelić», dok smo razgovarali o romanu «Strah od svetlosti», u kišnom danu te 2006. godine, Petar Sarić mi je rekao da je to samo prvi deo obimnijeg romana koji nije hteo da objavi odjednom, već je odlučio da to učini onako kako je objavio roman «Sutra stiže gospodar», koji takođe ima dva dela. Posle nekog vremena dao mi je rukopis «Sare», napomenuvši mi da je njegov prvi deo zapravo «Strah», koji je unekoliko skratio, zbog obima teksta. Rukopis sam iščitao i posle nekoliko meseci mu vratio. Naravno, i tada, a i kasnije, kada se «Sara» pojavila iz štampe, čak i da mi Sarić to nije rekao, bilo je očigledno da je prvi deo «Sare» neznatno skraćen već objavljen roman «Strah od svetlosti». Za njega je, koliko se sećam, dobio i Godišnju nagradu Društva književnika Kosova i Metohije 2006. godine, i to proslavio na Brezovici zajedno sa žirijem i predsednikom ovog društva. Je li ga se odrekao? – — Ako jeste – nastavlja Stojanović – kada, i gde je to objavio? Ako nije, zašto ga se odriče na ovakav način? Da li mu za to nedostaje hrabrosti ili je nešto drugo u pitanju? Koliko je meni poznato, «Sara» je bila (usmeno) ponuđena i izdavaču «Straha», «Narodnoj knjizi», ali je urednik nije prihvatio upravo zbog činjenice da je polovina romana već objavljena.
Propozicije nagrade «Meša Selimović» izuzetno su mi poznate, i tu dela poput «Sare», objavljivana iz dva dela, iz dva puta, nipošto ne mogu biti predmet razmatranja. Da nije tako, koliko bi se u žiži žirijevog razmatranja našlo, na primer, dopunjenih zbirki pesama ili pripovedaka, pa i romana? I sad se pitam, jesu li autori tih i takvih dopunjenih i izmenjenih izdanja knjiga nepravedno oštećeni? Ili je ovo izuzetak, kao što je Kosovo i Metohija izuzetak u međunarodnom pravnom poretku za neke države? Sve u svemu, nagrada za dopunjeni ili izmenjeni roman, pa bilo ko da ga je napisao, samo baca senku na nagradu «Meša Selimović», uz onu opasku: kakve su knjige i nagrade, kad za njih nije glasala ni prosta većina kritičara, uz već neizbežna lobiranja?
Mirko Demić, glavni i odgovorni urednik časopisa «Koraci», koji izlazi pod okriljem Narodne biblioteke «Vuk Karadžić» u Kragujevcu, žestoko je napao ovogodišnje glasanje za nagradu «Meša Selimović». U razgovoru za «Vranjske», DEMIĆ kaže:
– Sastavljanjem žirija od «49 istaknutih književnih kritičara, teoretičara i književnih istoričara», «Večernje novosti» obnavljaju davno izgubljenu nadu da se «velika doza objektivnosti» postiže prostim zbrajanjem glasova «kritičara najrazličitijih estetskih opredeljenja, zagovornika sasvim oprečnih merila».
Neoprezno se pominje težnja dodeljivača nagrade da, svojim izborom članova ovog monstr-žirija, pruža doprinos decentralizaciji kulture. Međutim, kad se bolje pogleda, od deklarativne težnje ka decentralizaciji – nema ništa; od ukupno 49 članova – njih 24 su iz Beograda, 12 iz Novog Sada, dok su preostali pridodati kao ukras, odnosno – mirođije sveopštoj papazjaniji.

KO JE GLASAO ZA „SARU“
Inače, glasove «Sari» u izdanju SKZ, dali su: Marko Nedić, Jasmina Tonić, Jovan Pejčić, Danica Andrejević, Dragoljub Stojadinović, Petar Pijanović, Srba Ignjatović, Aleksandar B. Laković, Miroslav Egerić, Djorđe Pisarev, Vladimir Gvozden, Slavko Gordić, Saša Radojčić i Sanja Macura. Za «Top», u izdanju «Via print», glasali su: Bojana Stojanović-Pantović, Dragan Bošković, Slađana Ilić, Mileta Aćimović Ivkov, Slađana Jaćimović, Ljiljana Šop, Petar Pijanović, Aleksandar Jovanović, Dragan Hamović, Svetlana Šeatović-Dimitrijević, Vesna Trijić, Mladen Vesković, Vladimir Gvozden i Slobodan Vladušić.

PETKOVIĆ DOBIO BORINU NAGRADU
Ovogodišnju nagradu «Borisav Stanković» za najbolju knjigu proze napisanu na srpskom jeziku, koju dodeljuje Književna zajednica «Borisav Stanković», dobio je Radoslav Petković za roman «Savršeno sećanje na smrt» («Stubovi kultute»). Zanimljivo je da je ovaj pisac tri puta bio u najužem izboru za NIN-ovu nagradu za najbolji roman – 1984. za «Senke na zidu, 1993. za «Sudbinu i komentare» kada je i dobio i ove godine).