Petličko izmezdrio derepa, ili obrnuto

– I nećeš još jednu pred fajront, novinare, a? Imaš rabotu sutra, urednik će te poturči? I baš nećeš? Aj zakuni se, cuni krs`! He he, znao sam, dete, daj još po jednu na mene i na novinara! Duplu! Dak je pred fajront, inače bi običnu, ma, nula tri…
– I tako kažeš, pišeš, istražuješ, riješ kao svinja po dudinke… I vaš lebac s jedanaes kore, ko i moj. Sudija, nego što, sila božja! Ne be fudbalski sudija, ti pa odma seir teraš, nego pravi pravcati sudija, onaj što može u apsu da te nabije dok si reko ov`s! Dal si kriv, ili nisi, ti se žali na višu instancu, ega te oni oprave, a dotle ima da secaš bukagije. Znaš ono kad su škopili bikove, a zec bega, sretne ga lija – zašto ti zeko begaš, pa škope bikovi? Eee, lijo, dokle ja dokažem da nisam bik, odoše jajca! Tako ti je i u naše pravosuđe…
– Iz moju praksu da ti pričam do sabajle, al nemoj da pišeš, će te tužim, pa ja će ti sudim! Eto, recimo, tu u okolno selo, to i to, znao si onoga derepa što drži zadrugu, ovolik bandzov, da dune na vola u dupe, ima da mu ispravi rogovi. I bacio merak na jednu domaćicu, ona tako omalečka, ali ubava, vižljasta, vrc vrc s ono guziče, a uđe u zadrugu, on kako je vidi, oči mu ispadnu ko čamovi čvorovi. I sve joj daje neke nepristojne ponude, ona trpi, trpi, pa se požali na muža. A on jedan petličko, tako malečak, ali prgav, ljut kao džinče.
– Odma ti on otrči u zadrugu, i ovako s prs na derepa – slušaj, još jemput li nešto na ženu mi kažeš, a što ti nije u opisu radnog mesta, ima da te osušim od ćutek, da te oljupim kao krivu krastavicu! Onaj počne da tera seir pred one pijandure u zadrugu, a oni u koga duša – nemoj, molim te, da me tepaš, evo neću više, znam te ja kolko si zaguljen. Kad, sutradan, opet. Ode ona vrtoguzla u zadrugu, on joj se uzvrti – te aj do plemnju nešto da ti pokažem, te aj do ambar da vidiš kolik mi je klas… Ona plačečkim otrči doma, onaj petličko muž odma vidi o čemu se radi, i pođe da se obračuna s derepa. Žena ga moli, nemoj muže, viš li ga kolik je, izabio dvojicu kolko tebe, ima da te prebije na mrtvo ime i prezime, pušti budalu! Begaj, ženo, ne znaš ti ko sam ja, idem da mu se nakršim, sutra ni rođena majka nema da ga pozna! I otme se od ženicu, i upadne u zadrugu.
– Tu celo društvo, naravno i onaj dušmanin. Opet si, kaže petličko, spopadao ženu mi, a lepo sam ti reko, će te tepam za to. Svi za stomak, a onaj pa kima natamo, kaže – pa nemoj, smiluj mi se, evo neću više, samo nemoj da me tepaš. Ne, kaže muž, sad sam cvrsto rešio, ali neću da te tepam ovde na radno mesto, nego doveče kad završiš rabotu čekam te na onu utrinu, tamo i tamo, pa da viš čiva nana crnu vunu prede.
– Celo društvo jedva čeka, pije na derepov račun, i uveče pođu na obračun. Derep izađe na utrinu, petličko ga već čeka, a manguparija se sakrije u neki šušmušljak, i gleda šta se radi. Počne derep da leši petlička, normalno, ali kako ga udari i onaj odleti tri metra, tako počne da se dere, kao petličko da ga kolja – molim te nemoj više da me tepaš, lele lele, sve me utepa! Pa bam u glavu, pa udri, pa udri, a sve leleče, dosta, ili više me ne tepaj, ili me na mesto utepaj! I tako, em krvnički tepa, em zapomaže, dok petličko ne ostane nogom kopajući.
– To se tako završi, ali društvo nagovori derepa da tuži petlička za telesne povrede. Eto ti ih u sud, ja sudija. Gledam onog malečkog, usta mu došla na til, gledam golemoga, ni ogreban! Čekaj be, reko, da nisu u pisarnicu pogrešili, pa zamenili imena, ko je koga ovde tepao? I oštećeni i okrivljeni slože se da je petličko izmezdrio derepa, to izjavama potkrepe i svedoci; kažu, niko ništa nije video, ali celo selo je čulo de oštećeni moli okrivljenog za milost, toliko je tepanje izeo. Gledam ja, ništa mi nije jasno, ali moram da presudim po zakonu: svedoci tako kažu, a okrivljeni priznaje krivicu. I osudim ga nešto novčano za lake telesne povrede.
– E sad, počnu seljaci da zadevaju petlička – čekaj be, kako to ti si ga derepa tepao, kad mi i vidosmo i čusmo drugačije. To, kaže petličko, možete da zakačite na dud, ja imam sudsku presudu ko je koga tepao, i maše s onaj papir. Pa dobro, pitaju ga oni, ali pogledaj se na šta ličiš, on ti potpuno promenio lični opis, a na njega ništa mu se ne poznaje. Eee, kaže petličko, stoko seljačka, veze si nemate; ja raspolažem s tajni udarci, što ne nanose vidljive povrede, će vidite što će bude toprv.
– Oni u smešku, ali, za jedno dva meseca obole derep, ufati ga neka pipka, i onolik čovek za dva dana otide kao da nije ni bio, kusnaše mu gra! I petličko sad ide po selo kao don Korleone, ruke na dupe, svi mu se trzaju od put, nemoj slučajno na senku da mu nagaze!