Kako je učio računarske programe i ples, zašto ima više prijateljica nego prijatelja, da li je danas moguća iskrena ljubav, kako je izluđivao komšiluk „Paklenim zvonima“, šta misli o dugačkoj kosi, naručuje li pesme u kafani, kada će u Rio…
Dragan Stojković je direktor Direkcije za razvoj i izgradnju grada od jula ove godine. Njegovi prioriteti su transparentnost u radu preduzeća i značajnija ulaganja u izgradnju infrastrukture i sportskih terena. Sa druge strane, o Stojkoviću privatno ovdašnja javnost zna vrlo malo.
Čime ste zadovoljni, a čime niste od kada ste u fotelji direktora?
– Zadovoljan sam što mi je pružena prilika da dokažem da sam odgovoran čovek, dobar organizator i rukovodilac. Nemam radno vreme, na poslu ostajem koliko je god potrebno, često i kada svi odu kućama. Tako da često zaključavam vrata i ispraćam goste iz Direkcije. Zaposleni nisu navikli da ostaju posle radnog vremena, pa mi se često i požale zbog toga. Nezadovoljan sam što pojedinci nisu ozbiljno shvatili moje namere da od ovog preduzeća stvorim servis koji će raditi isključivo u službi građana. Takođe, nije lep osećaj ni kada ne možete da pomognete građanima koji dolaze sa svojim problemima, pogube se u birokratskim vrtlozima pa su ljuti i besni, a ne razumeju da ne možemo sve probleme rešiti odjednom. Nezadovoljan sam što još nismo dovoljno uhodani da radimo efikasnije, ali biće bolje.
Šta ste hteli da postanete kada ste bili dečak?
– Za razliku od većine dečaka koji su maštali da postanu piloti i fudbaleri, ja sam oduvek hteo da budem advokat. Na tu moju želju najviše je uticao deda koji je bio veoma vešt govornik i stalno „isterivao“ neku pravdu, pa mu je čak i nadimak bio Advokat. Iako sam završio Pravni fakultet, nisam uspeo sebi da ostvarim tu želju.
Postoji li još nešto što biste voleli da naučite da radite?
– Izuzetno me privlače visoke tehnologije, informatika i računari. Voleo bih da naučim što više informatičarskih programa, sam sam tu nešto „prčkao“, ali izgleda da sam se precenio jer to nije tako jednostavna stvar. Ipak, nije da mi ne ide od ruke, savladao sam dosta toga. Ljudi ne znaju da sam u mladosti pisao, pesme ponajviše, imam ih preko 150. To je bila posledica moje povučenosti. Ja se ne stidim da kažem da sam odrastao u selu Rozdace, u poljaničkom kraju, u grad sam došao sa četrnaest godina. Živeo sam sasvim sam, a desilo se da u komšiluku živi dečak koji je mnogo čitao, pa je i na mene preneo tu svoju čitalačku strast. Takmičili smo se ko će više knjiga pročitati iz biblioteke, ko će više kartončića popuniti. Izuzetno sam zavoleo knjigu i to je tako do danas. Kasnije, tokom studija, pošto sam bio izuteno siromašan, a moji roditelji nisu mogli da mi omoguće novac potreban za fakultet, izdržavao sam se tako što sam fotografisao po svadbama i ostalim veseljima, a Džimi me je naučio fotografskom zanatu. Možda bi bilo interesantno da vam kažem da izuzetno dobro plešem, a da sam svojevremeno u svojoj mesnoj zajednici učio druge plesu i folkloru.
Imate li svojih loših dana?
– Naravno, kao i svaki čovek. Trudim se da budem uvek nasmejan i srdačan sa ljudima. Moj horoskopski znak je škorpija, što će reći da sam uporan i optimista, tako da svako neraspoloženje brzo pretvorim u pozitivno. Ne volim negativne ni patetične ljude. Kada sam neraspoložen, pozovem telefonom nekog prijatelja, ispričamo se i odmah se osećam bolje. Zanimljivo, uvek sam imao više prijatelja među ženama nego među muškarcima, one su me uvek bolje razumele. Vranjancima to i nije baš najjasnije i često se dešava da pogrešno tumače neka muško-ženska prijateljstva, jer nisu navikli da veruju da tako nešto postoji. Šteta.
Da li je u današnje vreme moguća iskrena ljubav?
– Nikada ne upoređujem „moje“ i ovo sada vreme, nikada ne kažem da je „moje“ vreme bilo lepše, bolje. Uvek sam verovao u pravu i iskrenu ljubav. Prava ljubav uvek može da se nađe bez obzira koliko je trenutak nezgodan, koliko je sve oko nas crno i sivo, koliko imamo problema. Momci su nekada pisali pesme i poklanjali ih devojkama, a danas su na ceni neke mnogo „meterijalističkije“ stvari.
Čime ste osvojili svoju suprugu ili je ona, možda, osvojila Vas?
– To je teško reći i sada kada se setim toga pomalo mi je smešno. Sve se, zapravo, desilo slučajno i volim da kažem da su za sve krive ispitne prijave. Naime, mi smo bili, pre, dobre kolege nego bliski prijatelji. Otišao sam toga dana do Suzane da pozajmim prijave i mislim da je tada sve zapravo počelo, onako, reč po reč… Moja supruga Suzana me je osvojila svojom skromnošću, uvek je bila elegantna i doterana, i, uopšte, jako simpatična devojka. Ne znam čime sam ja nju osvojio, možda pesmama koje sam joj pisao.
Da li ste strog otac?
– Bio sam strog dok nisam sazreo u roditeljstvu. Stefan ima osamnaest, a Nemanja dvanaest godina. Stefana sam malo strožije vaspitavao, dok Nemanja ne zna šta su batine. Stariji sin ima kompjuter od treće godine, a ovaj drugi faktički od rođenja, pa je to najčešće i bio razlog malih kućnih svađa. Mnogo vremena su provodili u igricama, pomalo zanemarujući ostale obaveze i ja to nisam tolerisao, ali smo to brzo regulisali. Stefan je, recimo, voleo da nosi dugačku kosu. Kako sam i sam imao dugu kosu u mladosti, razumeo sam ga, što u školi nije bio slučaj. Moji mladalački dani vezani su za igranke i diskoteke, za glasnu muziku kojom sam izluđivao komšiluk. Sećam se da su ludeli kada pustim „do daske“ „Paklena zvona“ od Ej-si-di-si… Imam na stotine kaseta, originalnih izdanja koja sada prebacujem na diskove.
Kakve ljude birate za prijatelje?
– Moji najbolji prijatelji su uglavnom iz vremena kada smo još išli u srednju školu. Kasnije, kada sam radio u Pošti, takođe sam stekao puno dobrih prijatelja. Imam jednu osobinu koja se ljudima baš i ne sviđa, a to je da im uvek, još na samom početku druženja, stavim do znanja da li su mi i koliko simpatični. Ljudi koji su neiskreni ne mogu biti moji prijatelji.
Jeste li tolerantni, šta ne opraštate?
– Uvek sam previše verovao ljudima i dosta puta zbog toga ispaštao. Ali, opet, nisam nikada izgubio veru u ljude. Za sebe mislim da sam strpljiv i tolerantan čovek i uvek, ali uvek, ispunim datu reč i obećanje. Verovatno zbog toga ne mogu da podnesem dvoličnost i to ne praštam. Ne volim ni ulizice, one koji bi uvek da iz svega izvuku neku korist.
Ima li u Vašem životu mesta za sport?
– Baš zbog svoje povučenosti i stidljivosti nikada nisam sebe pronalazio u aktivnom bavljenju sportom. Voleo sam „Zvezdu“, bio vatreni navijač, čak sam zapisivao sve rezultate i sastave timova. I danas čuvam tu svesku. Fudbal igram rekreativno sa istom ekipom već godinama. Pratim Ligu šampiona i tenis. Leti vozim bicikl, najčešće do Bujanovca.
Koju pesmu naručujete u kafani?
– U kafanu idem dvadeset godina redovno, uživam umereno u hrani i piću, a posebno volim muziku. Biram kafane sa prijatnom atmosferom, kada se peva i svira, mada sam nikada to ne činim. Kafana mi je uvek služila da se oputim u običnom razgovoru sa običnim ljudima.
RIO I AMAZON
– Obožavam putovanja. Kao momak, dok se još sa onim nekadašnjim jugoslovenskim, „crvenim“ pasošem putovalo svuda bez problema, proputovao sam celu istočnu Evropu. Želja mi je da proputujem Dolinom faraona u Egiptu i slivom Amazona, kao i da posetim Rio. Baš zbog toga što sam veliki fan putovanja, sakupljam video prezentacije gradova, tako da s emogu pohvaliti velikom kolekcijom.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.