Nada umire poslednja

Eko Taxi Vranje

Nada umire poslednja

Stvoreno je pozitivno raspoloženje u vlasti prema našem problemu. Ministarstvo ekonomije i lokalna samouprava su maksimalno uključeni u privatizaciju, a ovako dinamično nismo radili u poslednje tri godine



Ovih dana navršava se godina kako je „Jumkov“ žiro-račun u blokadi: poverioci prinudnom naplatom od kompanije žele da uzmu preko 424 miliona dinara. Poređenja radi, to je iznos skoro trostruko veći od 150 miliona obećanih subvencija države za 2008. godinu. Uzgred, od obećanih para „Jumko“ je od države, svog većinskog vlasnika, prošle godine dobio tek polovinu.
– Poslujemo pomoću asignacija (Asignacija ili upućivanje je vrsta ugovora u obligacionom pravu kojim jedno lice, uputilac ili asignant, ovlašćuje drugo lice, da za njegov račun izvrši nešto određenom trećem licu, primaocu upute , a ovoga ovlašćuje da to izvršenje primi u svoje ime; p.u).. Sirovinama se snabdevamo od direktnih kupaca, tako što radimo lon poslove. Deo koji ne možemo da zatvorimo na ovaj način država subvencioniše nabavkom energenata i rezervnih delova – kaže na početku razgovora Miodrag Tasić, generalni direktor „Jumka“, objašnjavajući kako funkcioniše cevčica za disanje nekadašnjeg tekstilnog giganta.

PROBLEM SE MORA REŠAVATI BRZO

Vranjske: Da li je to dovoljno?
Tasić: Prema našim predviđanjima za 2008. trebalo je da subvencije iznose 150 miliona dinara, s tim da isplata bude redovna u toku meseca, da ne bi došli u sitiaciju da nemamo energente, da imamo pretnje isključenjem struje, itd. Mi smo dobili polovinu od toga. U takvoj konstelaciji je veoma teško ugovarati poslove, garantovati kvalitet izrade i rokove isporuke. A, svaki ugovor podrazumeva penale, što u oštroj konkurenciji može da znači zahvatanje supstance.
Kakva je trenutna uposlenost kapaciteta, šta je sa platama?
– Od 1.707 radnika, posao u toku meseca ima prosečno njih 1.500, s tim da dva pogona hemijske tehnologije rade ciklično, po potrebi. Prosečna plata je trenutno oko 10.000 dinara neto, a u toku je isplata za decembar. Onda krećemo sa januarskom zaradom koja je već obračunata. Veliki problem nam je to što ne možemo da nađemo posao za sve, a moramo da izdvajamo 60 odsto zarade za oko 200 onih koji su na plaćenom odsustvu. Imamo lošu situaciju, kako po stanju mašinskog parka, tako i po strukturi radne snage. Ako gledamo starosnu granicu, 44 odsto zaposlenih starije je od 45 godina. To je za tekstilnu industriju, koja traži maksimalno angažovanje svih osam sati, puno. Smanjena je radna sposobnost, češća su bolovanja, a imamo i deset posto invalida rada po raznim kategorijama.
Šta je rešenje?
– Potrebno je hitno rešavanje statusa „Jumka“. Privatizacioni savetnik je izabran još 2006. godine, a privatizaciju je trebalo završiti za devet meseci. To nije urađeno.
Zašto?
– Na to su uticale razne okolnosti. Prvo, nije bilo zainteresovanih za „Jumko“, za takav kakav je. Trebalo je prvo rešiti neka pitanja, a posebno obaveze koje je „Jumko“ imao prema zaposlenima i koje se gomilaju od 2000. pa naovamo. Zbog tog kašnjenja, i druge obaveze su se gomilale. Nismo mogli da izmirujemo doprinose za penzije, radnici su tužbama takođe opteretili račun kompanije, ali najveći deo obaveza je prema državnim poveriocima. Kada se to reši, „Jumko“ je spreman za privatizaciju.
Strategija privatizacije postoji još od 2004. Da li je u međuvremenu tu nešto promenjeno?
– Postoje dva osnovna zaključka i odnose se na socijalni program i finansijsku konsolidaciju. Socijalni program je završen. Otišlo je oko 5.500 radnika, a država je to finansirala sa 1,3 milijarde dinara. Ekonomsko-finansijska konsolidacija je podrazumevala subvencionisanje proizvodnje sredstvima iz Fonda za razvoj i konverziju obaveza, tako da danas imamo 62,31 odsto kapitala u rukama države. Data nam je i moguđnost da prodamo određene celine kako bi se ta sredstva namenila za izmirenje obaveza prema radnicima i nabavku repromaterijala.
Strategija, znači, još uvek važi.
– Da , ali je došlo do promene u smislu da je iz „Jumka“ izdvojena fabrika vode, s ciljem da se ona kao zdravi deo dobro unovči, pa da se tim sredstvima izmire obaveze prema radnicima.
Kolika su vaša ukupna dugovanja prema njima? Nekih 1, 3 milijarde dinara, po osnovu plata, doprinosa, tužbi?
– Ono što je sigurno poznato, to su obaveze koje imamo po sporazumu iz 2004, a odnosi se na zaostale zarade iz prethodnih godina. Za ostale obaveze postoje samo predviđanja. Po realizaciji prodaje „Bivode“ mi ćemo načiniti nove sporazume sa svakim radnikom pojedinačno.
Ne čini li vam se da je tajming prodaje „Bivode“ veoma loš? Primera radi, „Rosa“, koja ima približno iste kapacitete kao i „Bivoda“, prodata je 2005. „Koka-koli“ za 21,5 milona evra, a nakon toga je u fabriku investirano još četiri miliona evra. Tri i po godine kasnije, „Heba“ je prodata za samo 2,5 miliona evra, uz šest miliona evra obaveznih investicija, iako ima veće kapacitete od „Rose“ u ono vreme.
– Ako poredimo te tri fabrike, po načinu prodaje „Bivoda“ može da se poredi samo sa „Rosom“. Nikako sa „Hebom“, jer je to bilo društveno preduzeće koje je prodato na klasičnom tenderu. Ovde se prodaje 100 odsto udela, a prema svim pokazateljima, „Bivoda“ ima pozitivne rezultate poslovanja. Ja sam i onda rekao da je „Simpo“ napravio pravi posao, u pravo vreme, sa pravim partnerom, i bio bih jako zadovoljan kada bismo i mi uspeli da pronađemo pravog partnera. Ako bi takav došao, onda bi i cena bila adekvatna.
Mislite da će doći, bez obzira na krizu?
– Pa sigurno da to ima efekta, manje je investitora, ali ako smo pre godinu i po, na osnovu ankete koju smo sproveli, imali šest zainteresovanih kupaca, onda se nadamo da će i u ovom trenutku biti zainteresovanih za „Bivodu“. Rok za davanje ponuda je 30. april.
Šta će biti ako „Bivoda“ ne dobije kupca ili procenite da ponuđena cena nije adekvatna?
– Biće nova sednica Upravnog odnora na kojoj ćemo doneti odluku o daljem postupanju.
Zašto 2007. niste prodali Bivodu?
– Bila je objavljena prodaja, ali se, ne znam iz kog razloga, čekalo da se to obavi zajedno sa „Hebom“, koja tada nije bila spremna za privatizaciju.
Država je, kao većinski vlasnik „Jumka“, po svemu sudeći, tada napravila grešku?
– Pa, ja mislim da su namere bile najbolje, da se istovremenim oglašavanjem nađe zajednički zainteresovani kupac.
Uglavnom ste pripremili dokumentaciju za privatizaciju Jumka. Koliki deo dugovanja je spreman za otpust?
– Nama je data ta mogućnost, zaključno sa obavezama do 31. decembra 2004. Državni poverioci, javna preduzeća, prijavila su svoja potraživanja i u otpustu se nalazi oko 1,4 milijarde dinara. U periodu od 2004. pa naovamo nastale su obaveze koje iznose oko 1, 15 milijardi dinara, a najveći deo ide na doprinose. Napominjem da u tu cifru spadaju i obaveze prema radnicima po Sporazumu iz 2004, a to je 320 miliona.
Koliko je ozbiljna namera da se „Jumku“ obezbedi posao u namenskoj proizvodnji?
– Ja sam prvi zagovornik te ideje. Znamo kolike su potrebe državnih preduzeća, javnih ustanova, za opremanjem zaposlenih zaštitnom odećom i uniformama, a „Jumkove“ mogućnosti su u tom delu veoma dobre jer imamo dugogodišnje iskustvo u proizvodnji za vojsku, policiju, carinu, poštu, rudare, kako za domaće potrebe tako i za izvoz. Naša je procena da nam u ovom trenutku posao od 15 miliona evra godišnje može da obezbedi stabilno poslovanje. Naravno, sve to u cilju uspešne privatizacije. U „Jumko“ sada mora da se investira da bi efekat bio potpun.
Da li ste dobili političku podršku za to? Konkurencija može da se pobuni protiv davanja povlastica „Jumku“.
– Ja ne bih rekao da je u pitanju politička podršaka, već bih je nazvao ekonomskom, jer mi ne tražimo nikakvo zaobilaženje zakona, niti izbegavanje obaveza. Mi samo tražimo da se u zakonskim okvirima stvari reše, a sigurno postoje mogućnosti. Za pravo mi daje i ekonomska kriza, kada se sve države trude da sačuvaju svoje kapacitete i urede svoje zakone u skladu sa tim. Ne tražim da neko bude forsiran, ali ako na godišnjem nivou regularni kolač u namenskoj proizvodnji u Srbiji vredi preko 400 miliona evra, mislim da se može naći način kako da se posao od 15 miliona evra obezbedi „Jumku“.
Da li se ta ideja razrađuje?
– Radimo na analizi zahteva prema Ministarstvu ekonomije. Imao sam jedan kraći razgovor sa ministrom Djelićem i rekao da je „Jugoimport SDPR“ mesto na koje bi mi trebalo da se obratimo. Na kojoj osnovi će to biti, reći će pravnici i savetnici ministra ekonomije. Potrebno je da imamo malo strpljenja i da verujemo u taj program.
Rekao bih da radnici nemaju strpljenja. Nad glavom vam visi štrajk.
– Razgovaram sa sindikatima, imamo korektne odnose, ali ASNS gaji nepoverenje prema onome što sada radimo, mada mislim da možemo to da prevaziđemo, jer štrajk nikome ništa dobro ne bi doneo.
Šta ako ipak dođe do štrajka?
– Prekid proizvodnje od tri i više meseci za mene znači konačno rešenje, a to je stečaj i likvidacija.


ZAOKRUŽEN PROCES JE NAŠA ŠANSA
Verujete li u to da „Jumko“ može uspešno da okonča privatizaciju?
– Iskreno se nadam da imamo šansu. I u ovoj teškoj situaciji neke stvari idu nam u korist. Zašto to kažem? Mi smo uspeli da sačuvamo kapacitete i kontinuitet u proizvodnji, što je veoma bitno. Drugi u ovoj branši u Srbiji u tome nisu uspeli. Da spomenem samo one koji su na neki način konkurencija „Jumku“, a zaustavili su svoju proizvodnju. To su „Raška“ iz Novog Pazara, „Ljubiša Miodragović“ iz Pijepolja, „Krupanjka“ iz Krupnja, „Viskoza“ iz Loznice, da ne pominjem beogradsku i leskovačku tekstilnu industriju. Govorim o onima koji su se bavili primarnom proizvodnjom. Velika prednost „Jumka“ je u tome što ima zaokružen proces, od pamučnog vlakna do gotovog odevnog proizvoda. Evropa traži visok kvalitet i brzu isporuku, a mi smo tu u prednosti u odnosu na Istok, koji po ceni može da bude konkurentan.
Sigurno je to da je stvoreno pozitivno raspoloženje u vlasti. Ministarstvo ekonomije i lokalna samouprava su maksimalno uključeni u privatizaciju i rešavanje problema „Jumka“. Ovako dinamično nismo radili u poslednje tri godine.



  • Ostavi komentar