„Dobro, mori, Nato, kad će se jedanput otrezniš“, govorile su komšije. „Nikad, a znajete li zašto? Koj pije zdrav je, a drugo mu ne treba“
Dečanska ulica smeštena u jugozapadnom delu Vranja, u blizini donjeg toka Odžinke, bila je najpoznatija po familiji Paunovića koja se doselila, u 19. veku iz Prizrena. Od pamtiveka poznata je po njihovom porodičnom nadimku kao Bićino sokače.
Kada se iz Vlajinskog sokaka izlazilo na jedan od ogranaka gradske reke koji je dolazio iz pravca Goliča, gde je danas ulica Jovana Hadživasiljevića, odmah preko puta ulazilo se u pomenuti sokak.
Većina žitelja bila je siromašna, doseljena iz okolnih planinskih sela nakon oslobođenja Vranja od Turaka 1878. godine. Obrađivali su njive pod zakup, gajili duvan, a na kuće su se naslanjale bašte. Od zanatlija pojaviće se užari, ćurčije koji su radili kod bogatijih žitelja varoši. Kuće su bile niske, duge, ćeramidisane od plota i kala. Sa okućnicom bile su opasane visokim, debelim zemljanim zidivima. Svaka kuća imala je drvenu kapiju i kapidžik.
Sokak je zadržao i svoj prvobitan izgled, prav, uzak na sredini sa „lakat“ krivinom, a onda se nastavlja kao na početku spuštajući se prema Kolubarskoj ulici.
HLEB ISPOD SAČA
Familija Paunovića, koja je svojevremeno obeležila sokak, kao imućna odudarala je od komšija. Vasa Paunović, poznati vranjski kočijaš, imao je čeze i razvozio putnike od centra do Železničke stanice. Pored kuće bila je pomoćna prostorija za konje kojima su se svi divili. Stalno u kontaktu sa ljudima, supruga Zorka i on znali su da su lepa reč i posebno šala ono što svima nedostaje. Ljudi su mu se stalno obraćali: „Će možeš li Vaso da nam završiš rabotu“? „Biće, biće“, nikog nije odbijao. Tako je dobio nadimak Bića, a po njemu familija i sokak.
Dobro je zarađivao i, pre svega, vodio računa o ishrani. „Prazan stomak gotov boles“, govorio je Zorki. Svake subote kupovao bi kozu, ovcu ili ovna. Sirovo meso bi stavljao u dve velike kofe i spustao u hladnu vodu u bunar. „Da zatraji, a da je taze“, naučio je od svojih predaka. Svežeg hleba, od belog brašna, u njihovoj kući bilo je svakodnevno. Pekao se u dvorištu ispod vršnjika. Deca iz komšiluka, koju je miris taze ispečnog hleba mamio, znala se da se prikradu i kada bi se Zorka udaljila, hitro štrbila (lomila) krajeve i bežala na ulicu. Zorka, kada bi to primetila, izlazila je na kapiju i prekorevala: „Nemojte be deca, mlogo je skup `leb dan`s.“ A ona su spremno odgovarala: „Kad je mnogo skup što ga jedete“. Vasa je zarađivao i novac ulagao u imanje. Kupio je vinograd u Sobini od 3000 čokota. Obrađivao ga je sa Zorkom, spavali su i hranili se u kolibi u vinogradu. Rađalo je, podrumi su bili puni vina i rakije koju su prodavali i pristojno zarađivali.
Vasa je sa Zorkom izrodio sinove: Djoku, kojeg su Bugari obesili u zatvoru za vreme Drugog rata; Nenada mašinovođu; Stanišu, neuoropsihijtra u Beogradu, jedno vreme upravnika neurokolinike u Padinskoj Skeli i Jovu, železničara, koji je živeo u Tuzli. Imali su i tri ćerke: Radu, Lenu i Lepu.
Nenad je radio kao mašinovođa u Beogradu, a kada se penzionisao vratio se porodičnoj kući i nastavio da obrađuje vinograd u Sobini. Stariji žitelji pamte ga kako s ranom zorom na konju odlazi put vinograda, a vraća se s prvim mrakom. Proizvodio je vino i imao je stalne mušterije. Kupovali su i nosili kućama za svadbe, slave, za razne prilike, ali bilo je društva koje je dolazilo i pilo za merak u njegovom dvorištu sedajući na travu ispod velikog oraha. „Pili smo, družili se, Nenad je bio komendijaš, a i mi nismo bili bolji – seća se Micić, jedan od obožavaoca Bićinog podruma.
Vesela atmosfera, jeftino piće, kada nemaš može i na recku. Bage Komenjak, Blagoja Paramuljko, Jovka, oficir Bogičević i mnogi ljubitelji pravog vranjskog komenjaka nisu izbijali iz dvorišta. „A bre, božju kišu popiste, znao je da kaže Bića. „Kad je božje i sipuje, ne se odbija, belkim da ne ulimo“, odgovarali su mu.
Sa Nenadom je živela u kući njegova sestra Lena. Danas se stara kuća urušila, a u drugoj u dvorištu živi Nenadov sin Vasa.
Kada se krene sokakom, s leve strane, kuću je 1934. godine sagradio Blagoje Stošić klonfer sa suprugom koji se doselio iz Preobražanja. Klonfersku radnju držao je u glavnoj ulici do radnje kovača Dugura, a kasnije i do Srete sodadžije. U Vranju je bio poznat po izradi šporeta. „Kako gu Sreta rernu napravi samo on znaje, peče kako luda“, govorile su domaćice. Imao je dvojicu sinova: Zvonka i Dragoslava i dve ćerke: Dušanku i Radmilu. U kući živi Dragoslav sa suprugom Vukicom i sinovima Igorom i Milanom.
S desne strane, živela je Kosara šnajderka. Imala je brata Blaguju Tuneta koji je živeo kod gradskog parka. Nije se udavala, obožavala je mačke i gugutke. Do Bage klonfera kuću je, još u 19. veku, sagradila familija Barbačiki. Relja Nedeljković Barbače pre Drugog rata radio je kao trgovac kod vranjskih gazdi i živeo sa surugom Natom. Posle rata zapamćen je kako je poguren išao gradom, nosio korpu sa semenkama i leblebijom i prodavao po čaršiji: „pune semke, slane taman za špricer“. Nata je imala običaj da sedi pored drvene kapije. Volela je da popije. „Dobro, mori, Nato, kad će se jedanput otrezniš“, govorile su joj komšije. „Nikad, a znajete li zašto? Koj pije zdrav je, a drugo mu ne treba“. Relja i Nata imali su sina Dragišu Barbače koji je posle Drugog rata bio ideološki revnostan i „isticao“ se na svakom koraku. Visok i naočit, oženio se Hrvaticom Linom za koju su komšije govorile: „Kad je ona došla tad smo videli što znači gospođa“. Dragiša je jedno vreme bio direktor vranjske konfekcije „Sloboda“. Sa Linom imao je sina Ninoslava zvanog Lapadat, poznatog lekara transfuziologa i profesora na Medicinskom fakultetu u Beogradu.
LETI MILE, LETI
Preko puta Kosare šnajderke živeo je Cvetko Stanković bozadžija, jedan od prvih u Vranju. Imao je radionicu u dvorištu i proizvodio je od šećera kako se govorilo „voda da poteči na usta od petličiki, lulčiki, alvu, bozu“. Svoju robu nosio je na glavi u drvenoj okrugloj posudi sa pregradama. Kada bi mu što od robe ostalo delio je prosjacima i božijacima koji su se okupljali oko porte. Supruga Slavka pomagala mu je u poslu. Imali su dvojicu sinova: Ratka Pupunjka klonfera i Dragi berberina, kao i ćerke Desu i Nada.
U produžetku Cvetka bozadžije živeo je Mile Stanković Lastavče sa ženom Pasom. Bili su puka sirotinja. Mile je kao užar radio u ćerani kod Ćašinih. Nikad nije bio trezan, išao je razdrljane, prljave košulje od užarske prašine i bos. Jedino kada bi stegao jak mraz navlačio je sirove opanke. Kada se vraćao pijan s posla stalno je ponavljao: „Ide Mile kako lasta, levo desno, leti Mile, leti, al da padne jok“! Tako je i dobio nadimak Lastavče. Kada bi stigao kući legao bi na zemlju ispod oraha sa motkom pored glave. „Ako me nekoj probudi ima da mu odeva grbina“, upozoravao je. Sa Pasom imao je sinove Luku oficira, Mitu šofera koji je otišao u inostranstvo, Duška koji je radio kao ćurčija i Čedu koji je mlad umro od tuberkuloze. Imali su i ćerku Lenu. Luka, kada je izašao u penziju vratio se u Vranje.
U prudužetku, u sokaku je živeo Stojan Pirindža zvani Tane Bolna Ruka. Levu ruku je kao mlad slomio i ostala mu je savijena u laktu. Sadio je sa porodicom baštu u Sobini ispod Tafine vodenice. Od sobinske „vodene „žice“, kako se govorilo, napajala se gradska česma isperd kuće familije Nankusi. Kad bi odvrnuo vodu u baštu česma bi presušila. Kosara šnajderka je znala ko je „napravija bedu, pa cel sokak ne može da svari gra od meku vodu“. Tada bi gradski češmadžija žurno odlazio u Sobinu „da na Tane očita slovo“.
Sa desne strane pri kraju ulice živeo je Sande Jovanović berberin sa Todorom šnajderkom. Berbersku radnju vlasnika Mileta Zubana, pod kirijom, držao je od 1928. godine, ispod nekadašnje knjižare „Nolit“. Šišao je i brijao najviše trgovce i gimnazijalce. Radnju je držao do 1960. godine.
– U 19. veku je, po pričanju starih Vranjanaca, na mestu naše kuće bila osnovna škola. Deca su učila sedeći na tronoškama, a učitelj je bio Jefta, izuzetno strog, uvek sa vrbovim prutom u ruci – kaže Andra Jovanović, sin Sandetov. Sande i Todora imali su sinove Velibora Belog, poznatog očnog lekara koji u kući na porodičnom placu živi sa suprugom Vericom iz roda Pipinih, potom Andru, penzionera i bivšeg direktora bioskopa „Sloboda“ koji sa suprugom Marijom ima ćerke Slađanu i Mariju. Pored sinova imali su i ćerku Smilju, koja je živela u porodičnoj kući sa Jovom Cvetkovićem Tutonjom, nekada poznatim fudbalerom Dinama. Izrodili su ćerke Draganu i Vesnu.
Na kraju sokaka, sa leve strane živi jedna od najstarijih familija Taškovi. Arsa Tašković bavio se kupovinom i prodajom konja. Pored kuće imali su veliku štalu. Njegovu ženu Stanu deca iz sokaka upamtila su po rečima: „Dođi, sine, da ti nane dade šićerče“ i pritom bi kocku šerćera vadila iz maramice. Imali su sina Aleksandra Caneta, koji je bio pop u Krivoj Feji, i ćerke Setku, Todoru i Dragu. Aleksandar je imao sina Časlava i ćerke Miru, Divnu, Jelenu i Margaritu. Časlav je imao sina Aleksandra i ćerku Radicu. U kući živi Aleksandar, Aca ribolovac.
Sokak je menjao svoje stanovnike, jedni su prodavali kuće i imanje, a drugi kupovali. Naseljavanje bilo je najizraženije pre Drugog rata i kasnije kada je krenula nagla industralizacija Vranja. Danas u sokaku jedino kuća familije Barbačiki, koju su kupili Janča i Roska Dimić, svedeći o prohujalim vremenima.
ŽITELjI DEČANSKE
Gavrilo Give i ćerke Jelena i Nada; Janča Dimić, supruga Roska i svastika Nada; Kosta Grbić, supruga Djurđica, sin Dejan, snaja Slađana i unuci Dimitrije i Danilo; Ljubinka Maksič, sinovi Saša i Dragan; dr Blagoje Timčić, supruga Dušanka, sin Stefan, ćerka Ana i tašta Emilija; Miroslav Stojanović sa porodicom; Jovan Cvetković sa porodicom; Tomislav i Ružica Ilić, Nenad Vlatković sa suprugom Slađanom i decom; Apostol Pocko i supriga Stana Pcovka, sin Trajko i čerka Lepa, snaja Toda i unuci Zoran i Ljubiša; Radivoje Mihajlović sa porodicom; Cveta Krstić sa porodicom; Čeda i Slađana Tasić sa porodicom; Čeda i Ljubinka Milanović sa porodicom; Aleksandar Popović sa porodicom, Srboljub Ivanović sa porodicom, Stojan Nikolić, sinovi Voja i Srboljub, ćerka Mira, snaje Brankica i Anđica i unuci Aleksandar, Predrag, Lidija i Maja; Branko Veljković Pleha sa suprugom Micom Pinkovkom; Vojislav Kostić, supruga Jagoda, ćerke Smilja i Ana; Zoran Knežević sa suprugom Vesnom, sinom Markom i ćerkom Marijom.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.