Izba meni, izba tebi, baraka obama

– Ti, novinare, što me gledaš tako iz mali mozak, kao Fabijan Šovagović, prvi put li me vidiš? Ono, nije ni čudo, pred fajront je, padnala božja kiša danas, vrneži so grmeži… Pa sećaš li se, sapl`ku nijedan, zajedno besmo u rat, kad nas ono NATO sasuka, fuždi okolo na Gornji Starac, vi pravite skloništa, trupite ona drva, celu Rujen planinu ošutiste, pa na tebe ti padna cepanka na prst, i ti dođe kod mene u Klenike da te lečim od tešku ranu zadobijenu u borbi sa mrskim agresorom. Kad te vido, iz pamet se istera! Kao Orloviću Pavle – bele mu se džigerice vide, desnu drži u lijevoj ruci; otprilike tako, samo kod tebe što se radi od crn džiger, i ideš s onaj prst napred, a on čivit modar i krvav, ovolika bambula! Pa mi tražiš medicinsku potvrdu da ostvariš prava ranjenika, ratnog vojnog invalida, i ja ti dado – „tri dana pošteda od onanisanja“. Sad, u pitanju je bila destra, takoreći desna ruka, a za te rabote je bolja sinistra, leva, ako si dešnjak dođe kao tuđa, ali ratno stanje, jebi ga, mora s neku ruku i pušku da držiš, i bombe da frljaš, fantomi tomketi da sobaljaš, i bespilotne letelice!
– E, seti li se?! I ne jede te sram, na osnovu moje dijagnoze da si ratni vojni invalid, a ja što da kažem? NATO i Amerika život su mi zacrnili, babu mi u Neradovac zakla geler, tatka mi zatrpa kubik zemlja kad bombardovaše autobusku stanicu, jedva jedv`c ga iskopasmo, kučka moja, tri puta nosilac CAC, pedigre, istraumiraše je i odbi joj se jaribaš, kerovi da ne vidi, kao lezbejka! I neće da se pari i okuči, krasne paričke tu si ispušti, štenci da prodam…
– Ali, dođoše i oni na mojega! U Njujork, one kule, ono njino Markovo kale, razveja 11. septembra leta gospodnjeg 2001. onaj „gazda mladen“. Ali, ja sam pravoslavni hrišćanin, vernik, nisam pedofil, ali, jebi ga, i pedofili su nečija deca, pa makar bili i smerni, uapaše me za srce one scene, de Amerikanci ripaju od 618. sprat, a ja načelnik doma zdravlja u jedno okolno mesto, doktor, položio sam Hipokratovu zakletvu; kao Dorotej, za mene nema naši i njini, nego samo pacijenti.
– I uputim telegram na američki kongres, to smo uradili samo Fidel Kastro i ja, a ja pa još i na tadašnjeg američkog ambasadora kod nas, Montgomerija, u kome se kaže: „Moje kolege iz Pčinjskog okruga, Srbija, i ja, izražavamo najdublje žaljenje zbog nevinih žrtava. Čovek čita lica, a samo bog čita srca. Ali, onaj koji je 73 dana imao nad glavom ono što ste vi imali samo nekoliko sati, zna šta se dešava u vašem srcu. Poznat mi je vaš bol, neizvesnost, strah, želja za osvetom. Zbog toga, ja i moje kolege iz južne Srbije nudimo vam medicinsku i svaku drugu pomoć“.
Kad, za neko vreme, dobijem ja pozivnicu iz američku ambasadu, pofalim se na drugara mi, vojnog bezbednjaka. Ali, reko, nemoj tamo u protokol da me stave prekoputa Montgomerija, oni na tu proslavu jedu ćurku, pa ako mi se padne kopan, će ga oglođam i s onu kosku će ga zakoljam! On se uprepasti! Daj, ripna, tu pozivnicu! Ja pozivnicu u pazuke, reko, silom mož da mi uzmeš, drukčije ne! Otud odovud, ode on po specijalne jedinice, da me spreče da idem na američku proslavu, da ne vršim atentat, da ne koljam ambasadora s ćureći kopan. Kad, vraća se otuda, cepi sa kao šarov pred klanicu, kaže – „ti li be će me pojebeš, pa ćurku Ameri služe na Dan zahvalnosti, a ti si pozvan na Dan nezavisnosti, a s hot dog i džank fud ne mož da zakoljaš ambasadora; idi slobodno“!
– I odem ti ja tamo, gud afternun, ovo ono, sve visoko društvo. Stanem ja uz jedno drvo, gledam da je slivče, kažu, svet kad propadne, svi Srbi će stanu pod jednu slivu, pa i ja da se spasim. I stojim tako, a nekad sam bio plav i visok, a sad sam buše rasa, istorijske okolnosti tako odlučile, ti, novinare, simentalac, ne bi mogo da izdržiš one planinčine sve Sorabi de su preživeli. Ne zborim engleski, svi me ignorišu, stojim pod ono slivče, umre gladan i žedan. -Tiki, smilova se jedan konobar s onaj oval, priđe mi – „molitju“. Prepoznam ja ono meko Ć, „tj“, zemo, odokle si ti, kaže, iz Leskovac, al nemoj na nikoga da kažeš. Pa to be, ja sam iz Vranje, nego stani tu do mene, da izedem nešto, u sred američku ambasadu će umrem gladan, bruka živa i za mene i za Ameriku. Ne smem, kaže, da stojim, će me namavaju od rabotu, to je strogo zabranjeno, nego će se vrtim tu oko tebe, a ti grabnuj od ovo na čačkalicu. I tako si ja stojim uz slivče, a Leskovčanin vrši oko njega, a ajncer mu sve nakud mene. Pa i ja sit i napit, i paprikar vredan i okretan, ambasador Montgomeri i princeza Jelisaveta Karađorđević oduševiše se s nas!
– Što reče komšija mi Selistar, kad su delili kuću s brata mu Demirana – „izba meni, izba tebi, baraka obama“.