Ponosim se što sam Bugarin

Kod nas je 99 odsto stanovništva bugarskog porekla. Ali, to se na popisu stanovništva nije pokazalo. Zašto je to tako, ne znam, ali je činjenica da svako ima pravo da se o svojoj nacionalnosti izjasni kako on misli da treba

Predsednik bosilegradske opštine Vadimir Zaharijev, ili tamošnji kmet, kako se na bugarskom kaže njegova titula, po svemu je veoma zanimljiv čovek. On je jedini predstavnik DSS-a u Srbiji koji je uspeo da na izborima samostalno osvoji lokalnu vlast, i to u skoro jednonacionalnoj sredini, u kojoj je preko 98 odsto stanovništva bugarskog porekla. Upadljivo neobične frizure, Zaharijev je vredan, otvoren i za razgovor uvek spreman sagovornik, za koga nema nedodirljivih tema. Ipak, kao i svaki iskusan političar, i Zaharijev se ne da lako navući na tanak led. Poznavaoci kažu da je temeljno promenio sliku Bosilegrada, jer je tamo na vlasti već u trećem mandatu, sa uvek sve većim brojem pristalica. Poznat je kao veseljak, a internetom kruže snimci sa njegovim igrama na „Stamenu“, sa sve čuvenim kolutom napred, koji mu mnogi spočitavaju kao nepodopštinu nedostojnu takve političke ličnosti. No, Zaharijev se ne obazire mnogo na opaske te vrste, nego nastavlja dalje vedra čela, ubeđen da je uvek na pravom putu.

DSS ŠTITI BUGARE

VRANjSKE: U čemu je tajna vašeg uspeha u Bosilegradu?
– Volim, pored materijala koji dolazi iz stranke, da napravim i neke lokalne akcije. Štampali smo materijal, da podsetimo ljude šta smo uradili, imali trosatnu emisiju „Deo istine“, u kojoj smo naveli samo deo onoga što se trenutno radi u našem gradu. Uz to, pokazali smo, na pravoj paradi, kao nekada, šta sve imamo, sve one mašine koje smo uspeli da donesemo u Bosilegrad. To je bila neprekidna kolona buldozera, džipova, grejdera… Pa neka narod sam bira.
Kako se sada, kada se ljudi u čitavoj Srbiji opredeljuje prema naciji, Bosilegrad okrenuo DSS-u?
– Svake izbore vuče čovek, i mala grupacija ljudi. Imamo svoje ideje, i narod se zato okuplja oko nas i glasa za nas. Ne želim da komentarišem zašto se nije glasalo za jednu od dve „bugarske“ partije. Po mom mišljenju, treba da postoji pokret koji će štititi interese nas Bugara, ali to sada radi i DSS. Ja sam kao Bugarin bio i poslanik, i hteo to neko da čuje ili ne, DSS je mnogo učinio za manjine. U vreme naše vlasti su napravljeni i Nacionalni saveti, i ljudi to znaju da cene.
Ali, bosilegradska situacija je sasvim poseban slučaj?
– Tako je, kod nas je 99 odsto stanovništva bugarskog porekla. Ali, to se na popisu stanovništva nije pokazalo. Zašto je to tako, ne znam, ali je činjenica da svako ima pravo da se o svojoj nacionalnosti izjasni kako on misli da treba.
U vašoj opštini se javljaju i problemi oko školovanja na bugarskom jeziku?
– Zakon kaže da ljudi imaju pravo da se izjasne na kom jeziku žele da uče. Ja sam sto puta rekao – ponosim se što sam Bugarin. Maksimalno vučemo prema svom etnosu i tradicijama, ali to ne isključuje da se bilo ko izjasni da želi da uči i na srpskom jeziku. Kada se ta oblast uredi po evropskim standardima, neće biti problema. U ovom času, jedno odeljenje sa 15 učenika uči na bugarskom, a ostalih 50 đaka na srpskom jeziku, u prvom razredu osnovne škole.
Šta je lokalna vlast uradila na tom planu?
– Mi svake godine imamo sastanak sa direktorima škola, predstavnicima nacionalnih saveta i ministarstva, i predočimo ljudima šta će biti kada izaberu ovaj ili onaj jezik. Pazimo da se totalno ispoštuje procedura i sloboda opredeljenja svakog pojedinca. Kada sam bio poslanik, pitali su me da li treba da ima to odeljenje, na kome sam ja insistirao. Na silu je to zatvoreno 1997. godine, a mi sada želimo da se to vrati, ali ne kao obaveza, nego kao slobodan izbor.
Da li je ovde reć o jednoj svojevrsnoj asimilaciji, na koju vi dobrovoljno pristajete?
– Ne. Do pre desetak godina, samo je nekoliko mladih učilo u Bugarskoj, a sada je taj broj neuporedivo veći. Zato je potrebno da se uči bugarski, da bi se tamo nastavilo školovanje. Ali, ne možemo nekim starijim ljudima da nametnemo to mišljenje. Nema nikakve asimilacije niti pritisaka države, ali treba ljudima ostaviti mogućnost izbora. Što više poštujemo naš etnos, više će nas poštovati drugi narodi.
Postoji li prosec iseljavanja iz Bosilegrada u Bugasku?
– I mi težimo Evropi, u kojoj se oni već nalaze. Trenutno je velika potražnja za bugarskim pasošima. Mogao sam i to da uradim, ali sam rekao – kad vidim da većina mog naroda ima to pravo, ja ću mu se priključiti. Ali, za sada nema te potrebe. Mi imamo veoma dobru saradnju sa konzulatom u Nišu, kao i ambasadom u Beogradu. Sakupimo pasoše ljudi koji žele vize, posle nedelju dana vratimo one stare, i imamo tu privilegiju.
Postoji li inicijativa za uvođenje bezviznog režima?
– U te svrhe smo već sakupili preko 4.000 potpisa, i imamo saradnju sa bugarske strane, da se vize ukinu u pojasu od 50 kilometara oko granice. Evropa je to dozvolila, i stvar je ušla u proceduru. Ali, radimo i na dodeljivanju bugarskih pasoša, prikupljamo dokumentaciju, nosimo je u Sofiju, i vratimo nazad. Uspeli smo i da ovde vadimo dokumenta na bugarskom, što znatno pojeftinuje čitavu proceduru. Sada, zahtevamo da se bugarskoj nacionalnoj manjini automatski dodeljuju pasoše, samo na osnovu porekla.
Ima li Bosilegrad neku direktnu pomoć od bugarske države?
– Imamo saradnju, i sretnemo se svaki put kad izaberu novu vladu, odem kod njih, razgovaramo o svemu i svačemu. Radimo zajedničke transgranične projekte, u kojima smo mi za sada pre svega podrška, a radimo na tome da postanemo i direktni korisnici pojedinih projekata. Sa Ćustendilom imamo veoma dobru saradnju. Otvaramo granične prelaze, ljude se vide, pozdrave, izvesele… Tu je kulturna, a pripremamo i sportsku razmenu. Opet, očekujemo još bolju saradnju, mada je granica stvarno veliki problem.
Da li ste nešto uradili i na tom polju?
– Treba nam prelaz i za teretni saobraćaj, i radimo na tome da se dogovorimo sa bugarskom stranom o tome. Uspeli smo da uradimo 12 kilometara puta koji se tražio od nas, i specijalne kablove za telefonske veze. Sve je spremno, ali to može da bude sutra, ili ko zna kad, stvar je u proceduri. A to je svakako jedan od uslova razvoja.
Kako Beograd gleda na tu vašu saradnju sa Sofijom?
– Ne mešaju se, niko me nikada nije zvao po tom pitanju. Moje je da obijam vrata na sve strane, pa ćemo videti. Treba nam više pažnje, i mi je tražimo. Na sve strane molimo, i nadamo se boljitku.
Imate li veze po Beogradu koje bi omogučile brži razvoj Bosilegrada?
– Prošlo je vreme državnog ulaganja u privredu. Kada su pali srpski giganti, pala je i bosilegradska privreda. Ali, država zaista treba da se pozabavi regionalnim razvojem. Moramo da znamo koliko ćemo doboti ove godine. Ne kad ja odem tamo da nešto završim, a kad ne odem, da nema ničega. Ne da ima ko ima, nego da se razvija i onaj ko nema.

ZAŠTO SE DIVIM VOJI

Kako vi, kao predsednik Okružnog odbora DSS-a, ocenjujete stanje u partiji posle silaska sa vlasti?
– Treba biti trezvene glave. Divim se Voji što je sam sišao sa vlasti. Sve što je on propagirao, sada svi o tome govore. Ne po svaku cenu u vlast, to je naša maksima. Stanje u Pčinjskom okrugu se razlikuje od opštine do opštine. Mi smo mirni ljudi, ne pravimo previše buke, želimo da uvek uradimo više.
Ima li osipanja u stranci?
– Zavisi kako gledate na to. Ljudi koji su tu bili iz interesa nisu potrebni stranci. Ali, kada neko dođe u stranku, ne možete da procenite zašto je došao. Oženite se, pa niste sigurni. Ne volim da se mešam ljudima u ideje i planove. Ako Vranjanci nešto sami reše, neka tako rade. Od kako sam došao na vlast, težio sam da svake godine isčlanjujem, a ne da učlanjujem. Želim da imam simpatizere, a ne članove koji samo nešto za sebe traže.
Kako funkcioniše Okružni odbor DSS-a?
– Imamo koordinatora, koji zakazuje sastanke, vidimo šta i kako. Do sada, nisam čuo neke loše momente posle silaska sa vlasti u republici. Niko mi nikada nije pravio problem što sam pripadnik manjine, ili što sam iz Bosilegrada. Verujem da zauzimam to mesto zato što imam najbolje izborne rezultate. Za osam godina, niko me iz Beograda nije zvao i rekao uradi to i to. Verujem da je tako i u ostalim odborima.
Ali, DSS je u Vranju ostavio veoma loš utisak po silasku sa vlasti?
– Ne razgovaramo o tome na taj način. Neka organi utvrde o čemu se tu radilo. Da li je neko o tome pojedinačno negde razgovarao, zaista ne znam. Ako je neko nešto učinio, to se svodi na pojedince. A verujem da jedan čovek ne može da ukalja ugled stranke. Uostalom, narod bira.
Vi ste najmoćniji čovek u Bosilegradu. Koliko je ta činjenica izmenila vaš život?
– Ja na to ne gledam tako. Prava vlast su sud, policija, a ne ja. I ne volim da se mešam u njihov posao. Idem uvek sa pozicije drugarstva, i treba sa ljudima što više biti u kontaktu. Opet, ja kao čovek nisam mnogo izmenjen. Počeo sam kao vlasnik butika. Nisam imao cipele i odelo kada sam počeo da se bavim politikom, nego sam to morao da pozajmim. Ali, možda bih i više zarađivao kao privatnik. Jer, politika je mutna voda, u koju sam ušao iz najčistijih pobuda.
Kako će se odvijati vaša dalja politička karijera?
– Nemam dan odmora od kako sam predsednik, i nikad nisam otišao na more. Ali, takav sam, i ne mogu da budem drugačiji. Nisam čovek koji menja farbe, nego sam spreman da sve probam i svuda uđem. Došao sam u politiku sam i iznenada, i sam ću da odem, kao pobednik. Nije to meni po svaku cenu život.

PROFIL
Rođen je 5. oktobra 1962. godine, otac je četvoro dece i živi u porodičnoj kući u Bosilegradu. Troši treći mandat na mestu predsednika opštine Bosilegrad. Na to mesto biran je na tri različita načina. Član je DSS-a koji u Bosilegradu drži preko 62 odsto vlasti. Narodni poslanik u Skupštini Srbije bio je od 2003. do 2007. godine. Već u drugom mandatu je predsednik Okružnog odbora DSS-a za Pčinjski okrug.

IGRAORAC
Postali ste poznati po igračkom umeću? Ima vas i na You tube?
– Pozvan sam te godine na romski bal, i bio sam sa suprugom. A folklor volim, i volim da igram. Ta „Stamena“ je moja pesma. Onda su me iz Beograda obavestili da sam na internetu. Da li mi je to minus, pitam. Ma jok. Ima raznih komentara, neki kažu lud, neki pijan, a ja samo volim muziku i igru. Ja kad igram, ja ne pijem, meni srce igra. Meni su život kolo i ženske oči, takav sam čovek.

CRKVA
Kakav je vaš odnos prema crkvi? Bilo je nekih sukoba sa Eparhijom vranjskom?
– Zarekao sam se da ni jednu crkvu neću ostaviti neobnovljenu. Čuvanjem crkvi, štitimo svoj etnos i svoju prošlost. Imali smo nekih problema sa Eparhijom, ali smatram da je to zato što su isti ljudi imali razičite aršine. Po meni, svima su otvorena vrata, i popovima koji uče na srpskom, i onima koji mole na bugarskom. To je u isključivoj nadležnosti vladike Pahomija, sa čijim blagoslovom, ali ne i sa parama, smo dosta odradili ovde.