Nikada nisam volela kafanu

Zašto joj je posao «uvek u glavi», koliko njena ćerka mrzi kad ujutru zvoni sat, šta joj znače novac i moda, da li je važno biti human i odgovoran, stiže li da kuva, zbog čega igra stoni tenis, šta misli o kafani i popodnevnom dremanju, kada će roditi još jedno dete…

Katarina Ristić je već sedam godina marketing menadžerka u «Amoretiju», pogonu koji se bavi proizvodnjom konditorskih proizvoda porodičnog preduzeća «Plavi kamen».
Iako statistički podaci pokazuju da su žene vlasnice, suvlasnice ili menadžerke u samo 6.700 od 100.000 preduzeća koliko ih je registrovano u Srbiji, ona ne odustaje. Liderska pozicija u marketingu firme, koji zahteva apsolutnu posvećenost poslu i ljudima sa kojima neposredno sarađuje, nije joj oduzela ženstvenost i šarm.

TAJNA KOMBINACIJA

Koje osobine treba da poseduje uspešna menadžerka?
– Ona mora da bude komunikativna, vešta, stručna. Za mene je element humanosti u biznisu jako važan. Sa poslovnim saradnicima komuniciram neposredno i otvoreno. Slikovita sam i sugestivna u kontaktima i razgovorima. Moja posvećenost poslu, razumevanje za one koji su kod nas zaposleni i odgovornost, verovatno su ta «tajna kombinacija» koja ostavlja pozitivan utisak. Uspeh je napraviti svoj brend koji će da traje. I to uraditi sopstvenim snagama. Onog trenutka kada gde god da odem i sa kim god da razgovaram, svi budu znali za «Amoreti», znaću da sam uspela.
Kako izgleda Vaš radni dan?
– Mi smo postali firma za koju se može reći da je uspešna, ali mukotrpno stvaranje brenda nije posao od danas do sutra. On traje neprekidno, tako da moj radni dan traje onoliko koliko imam obaveza. Međutim, kada radite posao koji vas okupira ne razmišljate o dužini radnog vremena. Ne kažem da se nekad ne umorim, da nisam prinuđena da pravim kompromise sa porodicom. Ali, važno je da postoji cirkulacija energije, da lično zadovoljstvo sa poslovnog plana možete da prenesete na porodicu i obrnuto.
Imate četvorogodišnju ćerkicu Ninu. Da li njoj nedostaje mama?
– Nina je glavni razlog zbog čega mi ponekad ujutru kada zazvoni sat, dođe da se okrenem na drugu stranu. Iako je moja ćerka još uvek mala, teško prihvata da me svakoga dana nema, ali ja, ipak, ne bih menjala posao koji radim. Izuzetno ga volim i čini mi se da sam sebe pronašla u poslu marketing menadžerke. Nina je naučila da prepoznaje kada je nedelja, jer tada mami ne zvoni sat.
Vaše porodično preduzeće se probilo na tržištu, a otvorili ste i svoja predstavništva u Novom Sadu i Leskovcu. Uspešno se približavate cilju…
– Na tržištu konditorskih proizvoda u Srbiji vlada izuzetno velika konkurencija i ne bih bila iskrena ako bih rekla da nisam doprinela uspehu «Amoretija», ali još ima dosta da se radi. Posao stalno imam «u glavi», nosim ga kući, u šetnju, na izlet, svuda… On mi je «ušao u krv», postao moj život. Svakodnevna degustacija naših, probanje tuđih proizvoda, razgledanje pakovanja drugih proizvođača, sastanci sa dizajnerima i još mnogo toga su moj svakodnevni tempo. Ali osećaj da sam tako svakim danom sve bliže zacrtanom cilju, me drži.
Da li, kada popodne stignete kući, prilegnete uz TV?
– Nikada. Ja ne znam šta je to popodnevna dremka, a i TV vrlo malo gledam, jednostavno ne stižem. Nemam vremena ni da kuvam, to radim samo nedeljom. Tada Nina i ja idemo u Pozorište na neku dečju predstavu ili, ako je lepo vreme, prošetamo do Pržara. Vodim ćerku sa sobom i kod kozmetičarke i kod frizerke, da bi što više vremena provele zajedno. Dete, koliko spoji, toliko i razdvoji muža i ženu.
Imate li razumevanja i za ostale majke koje rade u preduzeću?
– Prilikom zapošljavanja radnika trudim se da im maksimalno realno predočim koje će biti njihove obaveze, a to znači da će morati da rade i subotom, prekovremeno kada je to potrebno, nekada i za praznike. Ali to ne znači da mi te ljude ne poštujemo ili da prema njima imamo nehuman odnos, jer kada bi ih tako tretirali naš posao bi trpeo. Oni bi bili nezadovoljni, poboljevali bi, odsustvovali. Humanost i maksimalna odgovornost prema našim radnicima je ono što se podrazumeva. Uvek imam razumevanja kada su im deca bolesna i izlazim im maksimalno u susret. Evo, trenutno imamo jednu radnicu koja je na trudničkom bolovanju i prema kojoj ispunjavamo sve zakonske obaveze.
Vranjanci smatraju da ste uspešni i bogati. Zloupotrebljava li se to?
– Nikada mi nije bio cilj da se obogatim, već da ostavim nešto iza sebe. Uspeh i bogatstvo idu jedno uz drugo. Mi smo daleko od bogatstva, iako smo za vranjske pojmove «velika» firma. Jedina beneficija koju imam u društvu je ta što me prepoznaju na raznim šalterima pa hoće da mi učine neku uslugu, što mogu možda lakše da stignem do ljudi koji su mi potrebni u pošti, banci ili opštini i ništa više. Sa druge strane dosta tih ljudi sam znala i ranije jer je ovo mali grad, pa kad postanete «poznati» oni hoće da vam učine. Činim i ja njima i trudim se da pomažem ljudima. Naše preduzeće je učestvovalo u brojnim humanitarnim akcijama i sponzorstvima. Ali ima i onih koji hoće to da zloupotrebe, pa traže novac za manje ili više opravdane razloge.

KAFANE I STONI TENIS

Dosta vremena provodite po raznim gradovima Srbije, što, takođe, nije lako?
– Uvek sam gledala da predstavim kvalitet naših slatkiša i uverim ljude da svojim proizvodima možemo da zadovoljimo njihove potrebe. U početku sam išla od grada do grada sa uzorcima i tako upoznala tržište, ljude i naučila da radim sa njima. To je podrazumevalo mnogo sati na točkovima. Danas sam uključena u sve segmente proizvodnje. Mislim da smo napravili dobar tim. Svako iznosi svoje mišljenje, a pobeđuje ono za koje ceo tim zaključi da je najispravnije. Odluke donosimo zajedno, a ja sam u ulozi onoga koji to sve treba da upakuje marketinški.
Smatrate li da je emancipacija ženama donela više lošeg nego dobrog?
– Menadžerke nisu više retke zverke, a među njima je mnoštvo mladih žena, dovoljno pametnih da na vreme shvate kako uspeh, novac i naoštreni laktovi, nisu dovoljni za ispunjen život. Žene su emancipacijom sebi navukle samo više posla na leđa. Stvarno uspešne žene danas su dovoljno hrabre i sposobne da na najbolji mogući način pomire potrebu za profesionalnim priznanjem, društvenim uspehom i prihvatanjem poslovne odgovornosti, sa tako prirodnom potrebom za decom i pažnjom muža, dovoljno pametnog da ih u njihovim nastojanjima podrži.
Zašto kafane još uvek zauzimaju važno mesto u životima srpskih biznismena?
– Kafane se visoko kotiraju u srskom biznisu zato što većina onih koji za sebe misle da su biznismeni to, ustvari, uopšte nisu. Ja nikada nisam volela kafane. Danas, kada sam prinuđena da odem na neki poslovni ručak gledam da on uvek bude maksimalno poslovan i da traje što kraće. Nikada nisam razumela lumpovanje, naručivanje pesama, trošenje mnogo novca u kafani. Biznis se ne vodi u kafani.
Volite li sport?
– Nikada nisam nešto preterano volela ni pratila sport, mada je moj suprug čovek sporta. Kad smo se zabavljali često smo igrali bilijar. Na poslu imamo u jednoj prostoriji sto za stoni tenis, pa je to jedina rekreacija koju upražnjavam. Sa zaposlenima organizujemo male turnire, kako bi se družili i malo opustili.
Strast većine žena je šoping. Kako tome odolevate?
– Volim da šopingujem, novac volim da trošim, generalno. Nemam nekih preteranih modnih zahteva, sem da to što kupim bude kvalitetno i lepo. Ne volim uniformisanost već udobnost. Nisam bogata pomodarka.
Mnogo posla, mnogo obaveza. Razmišljate li o proširenju porodice?
– Da, razmišljam, sve češće. Iako je majčinstvo jedna velika privilegija, moj strah od porođaja nadjačava sve, toliko da su mi obaveze prepreka, recimo četdeset odsto, a strah od bolnog porođaja šesdeset. Volela bih kada bi u Vranju postojao epidural, ali na žalost, toga ovde još uvek nema. Tako ću i ja svoje drugo dete odložiti do daljnjeg.

NEOBIČNO ISKUSTVO
– Nedavno sam gostovala u «Vikendviziji» kod Lee Kiš, na televiziji «Pink», gde sam predstavljala «Amoreti» proizvode. To je za mene bilo potpuno neobično iskustvo. Najpre zato što sam srela «uživo» neke poznate face sa estrade, koje su me iznenadile i šokirale. Čudan je to svet, jedna velika «šarena laža». Sa druge strane, to je za mene bilo i veoma značajno jer sam sama morala da spremim ceo svoj nastup, tekst, stajling…

PROFIL
Katarina Ristić je rođena u Vranju 1973. godine. Ovde je završila osnovnu i Srednju ekonomsku školu, a potom u Beogradu i Ekonomski fakultet. Na poslu marketing menadžerke u «Plavom kamenu», koji postoji 18 godina, radi sedam godina. Udata je za Nenada, profesora fizičkog vaspitanja u školi «Svetozar Marković» i majka četvorogodišnje Nine.