Nema trava u peterac

Eko Taxi Vranje

Nema trava u peterac

– Ajde, ajde be, novinare, duni ga to piće, jebem ga, ne piješ sosgas, nego rakiju! Ama, pobrgo, kad ti čovečanski zborim, da naručimo još jednu pred fajront! Pitaš, što paničim, mleko li sam ostavio na ringlu, pa će iskipi? Će ti ispričam, al ovo da ne pričaš na nikoga, cuni krs`! Dobro, znam te kao velikoga hrišćanina i poštovaoca lika i dela njegove smernosti, pa da ti poverujem…
– Daklem, zašto se žurim pred fajront? Pa li, pre neki dan, odnosno noć, aj ja tako još jednu pred fajront, pa još jednu, pa bogami još jednu i posle fajront, pa jošte jednu, imam protekciju kod konobara, dete mu ide kod mene u školu… Ja sam, sećaš li se, eminentan prosvetni radnik, roditelj kad dovede dete kod mene, odma se dogovorimo – učo, meso tvoje, koske moje. I što ti ono zapriča… a, jes! Pa, zapijem se ja tako posle fajront, kad li me stomak preseče, aj reko, će izdržim do doma, ali oćeš – konobar, ne li, roditelj na mog đaka, pokani me s još jednu. A de smeš to da odbiješ, to je loša karma, maler ima da te bije, meze da ti daju, a s pijenje da te drče! I ja prihvatim, i trčečkim zapalim u nusprostoriju, da proturim ono što sam izeo i popio. Sedim tamo i stenjam, ali to za mene nije čin, to je proces! Pa cigara, pa novina, pa doma i tranzistor ponesem, da čujem najnovije vesti. Otkako uvedo parno grejanje, počeo sam da nosim tamo i Dobricu Ćosića, ona njegova vremena ovoga i onoga, u tu atmosferu se on najbolje protolkuje. Čuka familija na vrata, ispoukenjaše se i ispoumočaše, i ispude me iz kabineta za meditaciju; znaš li što mi je san? Uđeš u sobu de su ti knjige na policu, izvadiš „Vreme stolica“, a ono se cela polica nečujno obrne, i tu se otvaraju neslućeni vidici – dominira klozetska šolja, tu je piksla, trandža i omiljeni ti otac nacije, kalemar. Kabinet je zvučno i toplotno izolovan, i niko ne zna de si, a ti u miomirisi učiš, učiš i samo učiš, ona vremena. Kakav diuretik! Ma kakvi džinčiki, kakva trljanica, ono te proturi dok si reko „ov`s“, i to višekratno.
– Elem, odem ti ja u kakaonu, i tamo se, po dobrom običaju, zaboravim. Vraćam se u kafanu, nigde živa mačka, ostavili samo ono dežurno svetlo, i moje pijenje si stoji na astal. Aj, reko, možda je konobar izašo da pravi nekakav jaribaš, mlad čovek, sve si je za vreme. Nema ga, nema, a ja zaključan. Što li žena mi će pomisli? Ne dao ti bog, novinare, majka što ti misli, a da ti podari ono žena što ti misli. Majka se brine, misli negde su te utepali, ili tako nešto užasno, a žena ti misli da si negde s neku orospiju, pa te kune – „a, dabogda na onu rabotu nokat da ti iznikne“!
– I ja čeka, čeka, pa negde oko četri sabajle, zovem na mobilni gazdu, drugara mi. A be, reko, kad vi otvarate ovu kafanu? Dal si, kaže, ti kršten, znaš li kolko je sati, sad li ti do pijenje dođe, pa ne mož da sačekaš sedam ujutro, kad otvaramo, da uđeš da lokaš?! Ne be, reko, pitam kad će otvorite da mogu da iskočim, ovde sam zaključan, kao u logor!
– A za sve je to, novinare, ali pazi, uzdam se u tvoju diskreciju, kriva svastika mi! Ko ima onakvu svastiku, ni seks mu neće teško pasti! I sasučem ti ja svaću, ne moga da odolim, a i ona, duša valja, meraklika, sve vika – „zete, zete, moja te srete“! A sve kao u zajebanciju, ali vidim ja što je; e pa, čekaj svastike, ja da te naučim od kakvo se drvo ložice praviv!
– I završimo rabotu na opšte zadovoljstvo, ima li poubav rod od svastiku? I tako legamo, pušimo, posle incest, gledam ja, a ona na venerin breg, u tri reda dve dlake. Kakva je ovo rabota? I ja vrti se, vrti, nezgodno mi, ali mora da pitam – a be, reko, svastike, zašto si tako šuta na intimno mesto? Pa ti be zete, izbeči se ona, muško li si?! Muško, valjda sam sad dokazao… Pa ti, budući da si muško, pratiš li fudbal? Pratim, reko, ne propuštam ni šaban- ligu… Pa jesi negde video u peterac, u golmanski prostor, tamo de se zabiva, da ima trava?!
– A ima ga, novinare, jedan moj đak, Cig… ovaj, Romče, sve me vika „nastamniče“. I jedan dan, eto ti ga on, ja dežuran – „zdravo, nastamniče“! Na mene mi prekipe – avakari be ovamo ti! Kaži, nastamniče. Dirinae, nemoj više da te čujem da me zoveš nastamniče! Pa kako da te zovem be, nastamniče? Ima da me zoveš nastavniče, ču li, nas-tav-ni-če! Sa V! Razbra li? E kako ne, kaže, nisam glup. E šukar; aj citu na čas! Što imate?
– Likomno





  • Ostavi komentar