Ko neće, ne daje mu se

Uska, sa načičkanim kućama, na sredini se gubi iz vidika, jer mora da se zaobiđe velika dvospratnica

Cerska ulica smeštena je u jugozapadnom delu Vranja, koja je spona imeđu ulica Kolubarske i Jovana Hadživasiljevića. Svojim izgledom još uvek podseća na sokak iz turskog vremena. Kada čovek pođe Cerskom ulicom, uživa u načičkanim kućicama i dvorištima sve dok ne naiđe na poprečenu novu dvospratnu kuću i pomisli – ćorsokak. U stvari, to je samo polovina ulice.
– Tu je bilo dvorište familije Samardžici, a njihova oniska kuća skroz unutra u dvorištu. Novi vlasnik Andra iz Ćukovca, rešio je da kuću napravi gde se završavala bašta – na sred ulice i tako je „presekao“. Ulicom se dalje ide samo ako se zaobiđe velika kuća – počinju priču o Cerskoj ulici njeni meštani.
A kako je nekad izgledala, seća se Zoran DODIĆ ŽIKA, penzioner.
– Moj deda, Jovan Jovanović, užar, pričao je da smo kuću sa imanjem kupili od nekog Turčina, i da je u tapiji pisalo da se nalazila „u sokaku između reke Odžinke i gradske reke“. Reka je tekla sa leve strane imanja, gde je danas ulica Jovana Hadživasiljevića. Kuće pokrivene ćeramidom, od ćerpića, sa niskim plafonima i sobama u redu su bile raštrkane, a prema reci Odžinki blago su se spuštali vinogradi, bašte, njive. Dvorišta su krasila veliki dud, orasi, kajsije, smokve i razna sezonska cveća. Bila su opasana visokim, debelim zidovima – priča Dodić.

ŽIKINI

Sokak su pre Drugog rata naseljavale uglavnom zanatlije: užari, ćurčije, samardžije, stolari, kovači. Danas, u ulici ima lekara, trgovaca, ekonomista, privatnika, službenika, radnika.
– Generalno, ulica je naseljena starijim stanovništvom. Ko god je mogao, od mladih i uspešnih, utekao je prema Beogradu, ili se zbog teskobe preselio u druge delove grada – kaže Rista NUŠIĆ, penzioner „Simpa“.
Familija Ž`kinih, pored Zlatkovaca, Canjinih, Nušićevih, jedna je od najstarijih u sokaku koji se nekada nazivao po njima, a kasnije dobio naziv Stretena Jovanovića, za koga niko u ulici ni ne zna čime je to zaslužio. Početkom 50-tih godina, sokak je dobio današnji naziv: Cerska ulica.
Ž`kini su bili imućna, zadržna familija. Jovan je držao kovačku radnju u centru grada koja mu je nakon Drugog rata konfiskovana.
– Otac Mihajlo, Mika kovač, pružao je kovačke usluge, ali i bravarske. Deda Jova je dolazio u radnju i imao običaj da nekom od šegrta kaže: „Ž`kni (pospeši) oganj, dete“. Tako smo dobili nadimak – kaže Dodić.
„Vunena vremena“ Mihajlo je spremno dočekao. Radnja je oduzeta, ali ostali su vinogradi. Svaki dinar se stavljao pod slamaricu da bi se deca odškolovala.
– Znao je da nas poduči: „Deco, nije najvrednije ono što posedujete nego ko ste u svom životu. Nemojte se upoređivati s drugima, nije bogat čovek onaj koji najviše ima već onaj kome najmanje treba. Završena škola biće vam najveće bogatstvo, omogućiće vam mirnu starost, ma kakva vlast bila“ – seća se Dodić.
Mihajlo je sa suprugom Vojislavom Slavkom, iz familije Sorgačevaca, imao sina Zorana, i ćerke Nadicu i Jelenu. U kući je ostao Zoran, sestre su se udale i napustile Vranje. Zoran, inženjer šumarstva i diplomirani ekonomista, sa suprugom Stankom ima sinove Mihajla, lekara, i Sašu, menadžera, koji žive u Beogradu.
Na početku ulice, svojom posebnošću izdvajala se familija Sandeta Ćurčije. Sa suprugom Pasom i radnicima imao je bazene u kojima se štavila teleća, ovčja, jagnjeća koža. Potom je sledilo farbanje i krojenje. Prodavali su osušenu kožu, ali i izrađivali kožuse, razne uloške, prsluke, jakne, hantere, potom šubare, pojaseve.
– Sande je znao da svojim radnicima kaže: „Ako dobro slušaš dobar će si majstor, ako ne, će padne ćutek (batine) i ideš na sokak da mavaš utke“ (prodaješ zevala). Nama, komšijama smetao je smrad koji je dolazio iz bazena. Pasa je volela uveče, nakon napornog rada, da zasedne sa komšikama na uličnu klupu. Mirisala je na kože, komšike su je trpele, ali su joj stalno dobacivali: „Paso, osećaš li da nešto smrdi“? Spremno je odgovarala: „Crknala mačka, tu je pored nas, ako hoćete da je vidite da vam je pokažem“.
Od napornog rada umeli su da zarade i školuju decu. Sinovi: Bratislav, Mile i Voja u Beogradu, na Dunavu, držali su kožaru i odlično poslovali. Imali su i ćerke: Dobrilu, Nadu i Veru.
Jedna od najstarijih familija u sokaku su Nušićevi. Rista Nušić je bio poznati vranjski trgovac, imao je radnje u glavnoj ulici, iznad Monopola i pored Vlajinskog sokaka. Držao je bakalnice, posedovao njive i vinograde u Gornjem Asambairu i kod Jevrem bunara ispod Pržara. Sa suprugom Nastom imao je dva sina: Aleksandra i Stojana, i ćerke: Vasku, Danicu i Nastasiju. Sinovi su se opredelili za stolarski zanat. Aleksadar je držao radnju sa poznatim stolarima Djokom Stropljancem i Djerkom Vasiljevićem. Kasnije se odvojio i krenuo u svojoj radnji, sa radnicima, da izrađuje stolarije.

NUŠIĆI

– Radilo se ručno, od jutra do mraka. Izradio je stolariju za jedan sprat vranjske Gimnazije, više osnovnih škola po selima i za razne mušterije po narudžbini. Imao je radnike: Sretena i Vuju. Sreten je bio iz obližnjeg sela i stanovao je je u našoj kući. Ujutru bi se prvo njemu postavljao doručak, a onda deci. Sestra Vera je gunđala: „Tato, zašto prvo on da jede“? „On vam, deco, donosi hleb, ne može ako je gladan“. Sreta je otvarao radnju, čistio, podgrejavao tutkal, bio zadužen da sve bude spremno kad majstor Leka dođe – priča Rista, sin Aleksandrov.
Aleksandar Leka je, sa prvom ženom Nadom Rakovkom, imao tri ćerke: Stanče, Veru i Lepu. Kada je Nada mlada umrla, oženio se Lepom Gilankom sa kojom je imao ćerku Milu i sinove Stanišu i Ristu. Uspeo je da ih sve izvede na put, oškoluje, srećno udomi.
– Znao je sve da nas okupi i savetuje. Reči ljubavi, poštovanja, poštenja, pravde uvek su bile na njegovim usnama. Zavio bi cigaru, podelio je na komadiće, uzeo muštiklu, pušio i besedio: „Prvo da naučite da vam je pravi prijatelj onaj ko vas poznaje u dušu, a ipak vas voli. Da opraštate drugima, ali i sebi. Čovek će da zaboravi šta ste rekli, šta ste učinili, ali nikad neće zaboraviti osećaj da im želite dobro, i kada im je potaman i kad su tužni“ – seća se Rista.
U kući je ostao da živi Rista sa suprugom Vukicom. Imaju ćerku Ivanu i sina Predraga i uživaju u penzionerskim danima.
Stojan Tane Nušić, poznati vranjski stolar, imao je kuću do Lekine. Imao je u braku sa Zagorkom, sina Djoku i ćerku Dobrilu. Djoka je nastavio stolarsku tradiciju oca. Jedno vreme posle rata bio je direktor stolarskog preduzeća, a potom radio u „Simpu“ i „Komradu“. Držao je i privatnu stolarsku radnju. Sa suprugom Bosom nije imao dece. U drugom braku sa Dacom imao je ćerke Biljanu i Draganu i sina Batu. Kuću su njegovi potomci prodali Zoranu Joviću Kozi, najpoznatijem ribolovcu u ulici. Sa njegovim kapitalcima, šaranima i amurima, posebno deca vole da se slikaju.
Familuju Canjinci svi su cenili po poštenju, vrednoći i umeću. Dobri Canjinac bio je vrstan šuster, mušterija je bilo na pretek. Omalen, punačak, znao je da naplati, ali da i da kaže: „Ako nemaš nije sramota, kad imaš platićeš, ali deca i svi u kuću ne smeju bosa da hodaju“. Sa suprugom Stanom imao je sina Dušana i ćerke Jelicu i Ljilju. Kuća, dugačka, niska, sa bunarom ispred i ukopanim podrumom podeća na stara vremena. Sin Dušan namerava da je renovira i uživa na starom porodičnom ognjištu.
Na sredini ulice, sa kućom i velikom baštom isticala se familija Pere Samardžije.
– Izrađivao je samare za magarce i konje od jasenovog drveta. Za dva dana, samar bi bio gotov. Popravljao je i stare samare, nikog nije odbijao. Mušterijama je delovao poverljivo, umiljato, udovoljavao je svakom – priča Zoran Ž`ka.
Sa suprugom Pasom imao je sina Jovana zvanog Kursula, poznatog operskog pevača u Novom Sadu.
– Jednom je Jovan pozvao majku na svoj solo nastup. Bila je prepuna sala u Novom Sadu. Kad je završio s pevanjem, u sali se začuo Pasin glas: „Alal da mu je na majčino mlekce što je sisaja“. Odjeknuo je gromki aplauz, a Pasa je od sreće zaplakala – priča Rista Nušić.

ZLATKOVCI

Na kraju ulice, prema reci Odžinki, bila je velika familija Zlatkovci. Među prvima su se naselili u taj deo grada, a stari Vranjanci po njima su sokak nazvali Zlatkovski.
Bavili su se užarstvom, bili vredni, gradili kuće i opstajali godinama na svom ognjištu. U familiji su se isticali Žika i Stojan. Žika je imao sina Mileta koji je sa suprugom Radunkom izrodio sina Batu i ćerku Biljanu. Stojan je sa surugom Zoricom imao sina Nenada i ćerku Jasminu.
Za užara Trifuna bila je udata Daka Zlatkovka. Imala je sina Andru i bila poznata kao igraorka i pesmopojka. Na samom kraju ulice živeo je Pera Zlatkovac, takođe užar Sa suprugom Dragom imao je ćerku Dušku i sina Baneta, penzionera „DIV“-a. Bane Zlatkovac sa suprugom Zagom ima ćerke Vericu i Snežanu. Komšije kažu da poštuje svakog ko mu je bilo šta dobrog u životu učinio i da je vratio sve što je dugovao, čestito i pošteno.
Od Zlatkovaca, deo poseda je kupio Stanko Zdravković sa ženom Sandom iz sela Katun. Po tom selu familija će poneti nadimak Katunčiki. Pored kuće i pomoćnih zgrada u kojima su čuvali krave, Stanko je sagradio je užarsku radionicu. Bio je niskog rasta, koščat, vredan i pošten. Gledao je svoju muku, tuđa ga nije interesovala. Miran i pobožan, nije izlazio iz ćerane, praveći užad koju je iznosio od subote do ponedeljka na pijacu u Vranju, Ristovcu, Bujanovcu. U mahali su ga zvali „Stanko Dobra Duša“. Sa Sandom je imao četvoricu sinova: Vladu, Dragutina, Borka i Voju. Ćerka Roska umrla je u osamnaestoj godini od tuberkuloze.
Vlada Zdravković Katunče bio je najstariji. Sa Desom iz roda Paramuljci imao je šestoro dece: Blagoja, Veru, Maru, Julku, Dragicu i Vidu.
I Dragutin Katunče bio je užar. Sa suprugom Nadeždom imao je tri ćerke: Milanku, Dafinu i Ratku. Četvrta, Ružica, umrla je kao dete.
Borko Katunče je bio šuster. Oženio se Dobrinkom iz roda Bizaci. Imali su sinove: Miću, Jocu i Slobodana.
Voja Katunče, pre rata opančar, po završetku rata završio je vojnu školu u Sarajevu i dogurao do potpukovnika. Živeo je u Nišu. Sa suprugom Zorom Parginom imao je ćerku Sunčicu i sina Predraga.
Cerska ulica menjala je svoje žitelje, naročito nakon Drugog rata. Danas, izgleda tipično novovranjski. U jednom delu žive u slozi, poštuju se, uvažavaju; u drugom delu svađa je bilo na pretek. Mnogi „očima ne mogu da se pogledaju“. Kad god je nešto od opšteg dobra trebalo da se zajednički uradi, bilo je svađa i inaćenja. I kada se uvodila kanalizacija i kada je prolazio telefon. Kada bi se stvari slegle i ulica dobila ono što joj treba, svađe su se teško zaboravljale. Ipak, život teče u mirnoj, na izgled uspavanoj ulici – sokaku. „Ko neće, ne daje mu se“, deviza je žitelja.

Žitelji Cerske

Dara i Mulutin, sin Živko učitelj; Nada Ćurčika i Dragan, Bogdan i Olgica, sin Nikola; Dušan Anđelković i Sune, ćerka Jelena i sin Milan; Zdravko i Marica Pešić, sin Saša, ćerka Valentina; Todora Užarka; Živko i Nina Avramović, sin Branko sa suprugom Julkom i ćerkama Slađanom i Svetlanom; Mladen pisar, Djoka i Canka, ćerka Dacka i Marica sa sinom Goranom i ćerkom Aleksandrom; Djura Sirić i Sava Adžamika, sin Dragan; Aca Mundzula sa porodicom; Vida Mrzinka; Stojan Dabera, sinovi Pera sa porodicom, Juge i ćerke Vesna i Brana; Leča Južar; Lela, Vlada i Dragica, sin Mile i snaja Biljana sa porodicom; Desa Dapčevka; Stojadin Stanković i Caca, sinovi Ljubiša, Dragan i Dobri sa suprugom Smiljom i sinovima Aleksandrom i Ivanom; Dobri Crninac i Dobrinka, unuk Miodrag Antić sa suprugom Eržikom i sinovima Dušanom i Vladon; Trajko Keče i Milanka, sinovi Pera, Jovica, Sreten i ćerka Snežana; Sreta Jovanović sajdžija i Milunka, ćerka Mira i sin Srboljub sa suprugom Zlatom i ćerkom Jelenom; Andra trgovac, Vlada trgovac i Sutka, sinovi Slobodan i Moša i ćerka Mira; Srba vozač i Paska; Miodrag i Ratka, ćerka Dragica, sin Dragan sa suprugom Marom; Dragan i Nevenka, sinovi Ljubiša i Aleksandar; Čeda Arsić Barbut, sin Goran i ćerka Jasnima; Budimka iz Ćukovca.