Dosadno mi je ako imam slobodnog vremena

Eko Taxi Vranje

Dosadno mi je ako imam slobodnog vremena

Sada imam priliku da odem u Italiju i Liban. Ili u Meksiko, na ekskluzivam američki koledž iz oblasti koju sama izaberem. Najverovatnije će to biti patologija i neurologija



DOBRO I ZLO: Imala sam najlepše detinjstvo na svetu. Istinito i neiskvareno. I dan danas često sanjam događaje iz tog doba. Nedostaje mi. Osnovnu školu sam završila u Trgovištu i jako sam ponosna na tu činjenicu. Mogu bez razmišljanja da kažem kako je to jedna od „najjačih“ škola u okrugu. Imala sam tada prve, prave prijatelje. Kasnije je svako otišao svojim putem, međutim, jaka veza između nas snažno je uticala na razvoj ličnosti. Postali smo psihološki jaki. Naučili da razlikujemo dobro i zlo. Danas je svako od nas uspešan u svojoj oblasti. Bila sam đak generacije, ali u maloj sredini to i nije bilo teško. U gimnaziji će biti teže, bojala sam se. Tamo ljudi verovatno imaju dve glave, pet ruku.
TRN U OKU: U osnovnoj školi nije teško voleti sve predmete. U glavi sam, ipak, imala posebno razvijen mali odeljak literarne veštine. Jako sam lepo pisala, recitovala. Na takmičenjima sam dobijala prve nagrade. Zanimljiva je bila i geografija. Na okružnom takmičenju u Vranju osvojila sam prvo mesto, a na republičkom u Novom Sadu, drugo. Bio je to prvi veliki uspeh za moju opštinu i mene lično. Tada sam poslednji put u životu imala tremu. U osmom razredu osvojila sam prvo mesto na okružnom takmičenju iz srpskog jezika u Vranju. Nastavnica srpskog Mira, najzaslužnija je za moj i uspeh odeljenja. Ali, to prvo mesto izazvalo je neprimerene reakcije tatinih sinova. Valjda se od mene, kao deteta iz provincije, nije očekivalo ni da govorim srpski, a kamoli da osvojim prvo mesto. Nisu mi odobrili takmičenje na repubičkom nivou. „Ne sekiraj se, lepo je biti nečiji trn u oku“, rekla mi je nastavnica. Meni je to bilo dovoljno.
VRANjE, SARAJEVO I HAVANA: Moja velika mana je neodlučnost. Na prijemnom za gimnaziju, kad sam se nekako odlučila za tu školu, nekoliko puta sam se prebacivala iz reda za upis na matematički u red za jezički smer, i obrnuto. Onda mi je sinulo. Što bih se ja maltrtirala hemijom kada verovatno neću da studiram medicinu. I tako odem na društveni smer. Imala sam četiri godine da vagam i odmeravam. Uvek sam razmišljala hladne glave i vrlo racionalno. Tada sam se preselila u Vranje. I zavolela ga. Sada često znam da kažem da samo Vranje, Sarajevo i Havana imaju dušu.
LAJANjE NA ZVEZDE: U gimnaziji je često bilo kao u filmu „Lajanje na zvezde“. Nisam se takmičila iz principa. Nisam želela da se ističem. Ipak, znanje je uvek bilo tu. Umela sam dobro da crtam. Grafit i tempera mi i dan – danas smiruju živce. Nazvaću to hobijem. Matematika me impresionirala. Na časove sam dolazila čak i bolesna. Psihologija je imala posebno mesto. Profesorka je bila oličenje umerenosti, konciznosti i konkretnosti. Te osobine sam počela da cenim. I dalje ne znam da oprostim glupost, vulgarnost i cicijaštvo. Sve ostalo je oprostivo. U slobodno vreme čitala sam Frojda. Interesantno je koliko njegov um doseže daleko. Do granica ludosti. Iz tog perioda posebno pamtim ekskurzije, letovanja, žurke. Imala sam vremena za sve. Mislim da nikad u dnevniku nisam imala manju ocenu od petice, osim iz fizičkog. Ipak sam gimnaziju završila kao „vukovac“.
GUTANjE: „A šta ja da studiram?“ – upitala sam majku kada se bližilo vreme upisa na fakultet. „Ne znam, moraćeš da odlučiš sama. Šta god da ti kažem, kasnije neće valjati“. To mi je malo odmoglo, jer sam već dovoljno bila neodlučna. A istovremeno mi je jako pomoglo, jer nisam trpela ničiji pritisak. Spremala sam se za „pravni“. Činilo se prelako. Pa sam počela da crtam za arhitekturu. To je delovalo kreativno. Onda sam se mučila sa trigonometrijom za ekonomiju. Znala sam da hoću da studiram u Beogradu, bez obzira na konkurenciju. „Prijemni za medicinu se sprema po dve godine“, rekla mi je jedna profesorka. Ta informacija je probudila nešto u meni. Hoću medicinu ili stomatologiju. „Tamo ima toliko dobrih, boljih đaka. Razočaraćeš se, progutaće te“, udelio mi je savet jedan poznati vranjski advokat. Nisam to shvatila kao uvredu. Čak mi je dalo snagu.
HEMIJA U POLA NOĆI: Usledilo je mnogo neprospavanih noći uz hemiju. Bio je maj. Na jezičkom nisam ni imala taj predmet. Profesor Pešić mi je mnogo pomogao. Satima mi je držao časove, odgovarao na moja, ponekad suvišna pitanja. Zvala sam ga u pola noći, jer mi se nije uklapalo rešenje zadatka. Imao je strpljenje. Mislim da je tada u meni prepoznao kvalitet koji ja nisam. Činilo mi se da je bio srećniji od mene kada sam položila. Jako sam mu zahvalna. Biologiju sam učila sama. Sada, u poređenju sa hiljadama strana, taj trud izgleda smešno. Upisala sam medicinu i stomatologiju u Beogradu među prvima na listi. Više sam osećala olakšanje nego sreću.
ŠOK: Preselila sam se u Beograd. Bila sam zbunjena. Tog prvog dana, za dobrodošlicu, sela sam u poslednji red amfiteatra za patologiju. Nikog nisam poznavala. I delovalo je kao da svi imaju po sedam glava. Dekan je pričao. Bila sam šokirana. Rekao je da mi nismo studenti ekonomije i da moramo mnogo čega da se odreknemo. Dalje ništa nisam čula. „Za vas imam samo jedan savet – ne slušajte ničije savete“, rekao je. Nastava je počela istog dana. Neki „ljudi u belom“ pričali su na latinskom. U rukama mi je bila kost. Anatomija. Kasnije tog dana, kad sam stigla kući, sela sam na kauč i satima gledala u plafon. Bože, ko me je naterao na ovo, mislila sam.
ANATOMIA PASIO EST: Iste nedelje uveli su nas u hiruršku salu. „Deco, što ste vi upisali medicinu?“ Samo smo se pogledalali. „Ovo je jako loš posao, ali otkriću vam tajnu – ne postoji ništa bolje“, reče nam taj doktor ponosno i nastavi da operiše. Tada sam shvatila da je to – to! Da nisam pogrešila. Da je to jedino čime hoću da se bavim. Anatomija? To mi je jedna od najdražih desetki. Polagala sam kod jako stroge profesorke. Trajalo je satima. Ostala sam na Institutu za anatomiju. „Anatomia pasio est“, rekoše davno Latini.
MOTIV: Nikada nisam jurila prosek, ni poništavala ocene. Imam, usput, toliko slobodnog vremena da mi ponekad bude dosadno. Učestvovala na medicinijadama na Kopaoniku i u Budvi. To nikako ne treba propustiti. Angažovana sam trenutno na naučnim radovima iz patologije i biohemije. Shvatila sam da niko tamo nema sedam glava. Dobila sam nagrade za najboljeg studenta za prvu, drugu i treću godinu na Medicinskom fakultetu. Dobila sam nagradu za najboljeg studenta Medicinskog fakulteteta koju dodeljuje Zadužbina Nikole Spasića. Sada sam dobila i nagradu grada Vranja. Lepo je kada te se i rodni grad seti. Do skoro je to bio jedini grad u Srbiji bez stipendija za najbolje studente. Ne znam šta je učinjeno po tom pitanju, ali i ovo mnogo znači. Motiviše me.
ITALIJA, LIBAN, MEKSIKO: Imala sam priliku da boravim na Medicinskom fakultetu u Ljubljani. Sarađivala sam sa studentima iz Brazila i Češke. Oni su jako zadovoljni našim fakultetom. Mi smo drugačiji, ali i jedni od boljih. Sama činjenica da fakultet ima preko trideset zgrada, sa preko hiljadu članova katedri i instituta, govori sve. Nastava je perfektno organizovana. Nema propusta, ali ni gledanja kroz prste. Uglavnom se počinje ujutro, završava za par sati, pa nije tačno da se spava na fakultetu. Sada imam priliku da odem u Italiju i Liban. Ili u Meksiko, na jedan ekskluzivam američki koledž iz oblasti koju sama izaberem. Biće to patologija i neurologija, najverovatnije. Ali rano je pričati o tome.


PROFIL

Miljana Čović rođena je 23. avgusta 1986. u Vranju. Student je četvrte godine Medicinskog fakulteta u Beogradu. Dosadašnji prosek joj je 10. Tvrdi da i pored toga „nema sedam glava“. Uprkos situaciji u državi, ne brine za svoju budućnost. Razmišlja uvek pozitivno. Već sada ima ponude za ostanak na fakultetu, ali o tome kada dođe vreme. Dvoumi se između hirurških grana – estetske hirurgije ili anesteziologije.



  • Ostavi komentar