Zakonodavna vlast, ili biro rada

Eko Taxi Vranje

Zakonodavna vlast, ili biro rada

Tate zapali za prestonicu, a naslednicima u Vranju ostavi draži „Švajcarske na jugu Srbije“, da oni zapošljavaju ono što je on rastočio



-Kako ste? – ljubazno prima građanku Goran STEFANOVIĆ, narodni poslanik DS, na razgovoru zakazanom sa građanima Vranja, u kabinetu zamenika gradonačelnika.
-Nikako! – rezolutna je građanka – četiri meseca platu nismo primili, a samohrana sam majka.
-Opet radno mesto? – ne kao da pita, nego više konstatuje Stefanović. Naime, od oko 30 građana Vranja, koje je poslanik Stefanović primio na razgovor u prostorijama SG Vranje, e da bi se upoznao sa njihovim problemima, i koliko može pomogao, 90 odsto se javilo kao na biro rada, tražeći bilo kakav posao, što dovoljno govori o usrećiteljima, ili da budemo precizniji, o usrećitelju Vranja, tvorca „južnog privrednog čuda“. Tate zapali za prestonicu, a naslednicima u Vranju ostavi draži „Švajcarske na jugu Srbije“, da oni zapošljavaju ono što je on rastočio.

PRVI MAČIĆI

Elem, Goran Stefanović je pokrenuo inicijativu za razgovor sa građanima, a ono što je značajno, to je da se taj dijalog ne odvija u stranačkim prostorijama, kao što je do sada bio slučaj, već u gradskoj kući, po definiciji kući svih građana, bez obzira na bilo kakvu pripadnost, stranačku, etničku, polnu; prvi se mačići u vodu bacaju, kaže narodna, ali utisak je da sve pripadnosti u Vranju pate od istog sindroma – egzistencija, do koje svi pokušavaju da dođu ne birajući sredstva.
-Radno mesto? – pita Stefanović.
-Da, ali koje će biti plaćeno. Pa da sam neka ružna žena i ajde de, ali nisam; imam i radno iskustvo, položen stručni ispit, a 20 godina mi je tako prošlo. Neka bude bilo kakvo radno mesto, samo neka je plaćeno!
Sledeća je građanka koja bi da zaposli sina u Vranju, koji već radi u Beogradu.
-Tamo se dobro pokazao, ali verio se ovde u Vranju, hoće da se vrati.
Stefanović sve uredno zapisuje, kao i njegova sekretarica, školska sprema, radni staž, kontakt telefone…
Po rasporedu, ulaze svekrva i snaja; ponovo je problem posao:
-Imam Učiteljski fakultet, sada sam upisala i Filozofski. Ali, ne biram posao. Suprug je nezaposlen, imamo dvoje dece. Poludeću kući!
-Pratite li stanje u školama – pita Stefanović – verovatno neki učitelj ide u penziju, pa da vidimo…
-Putovanje nije problem, imam i kompjuterski kurs, pa bar jedan u kući da radi a ovako…
Ulazi žena u crnini.
-Kako ste?
-Kako moram! Strahovito sam u stresu, imala sam smrtni slučaj u porodici. A radim u jednom našem gigantu, direktor me maltretira, to se sada valjda zove mobing. Ne mogu to više da izdržim!
-Budite strpljivi – zapisuje Stefanović – i čuvajte radno mesto. A povodom direktora, lično ću da reagujem, i taj neće više smeti da vam priđe bliže od pet metara!
-Evo – kaže sledeća sagovornica – krenula sam u akciju traženja posla.
-Pa – kaže Stefanović kroz smešak – prvo od poslanika da pođete? Jeste li bili na nekom drugom mestu?
-Jesam – odgovara stranka (Stefanović negoduje na ovaj termin, kaže, „to su građani, nisu stranke“) – tržište rada, oglasi, ali onda sam se udala, postala majka, pa je zbog okolnosti stalo. Sada ponovo tražim, ali kažu, sve je zauzeto.
Dolazi pater familijas, koji traži posao za suprugu.
-Ja radim privatno, ali ne ide kako valja, a imamo četvoro dece.
-Svaka čast! – iskreno reaguje Stefanović – ali, ja ne mogu sad da zovem toga i toga, zaposli tu i tu, time kršim svoju zakonsku i ustavnu obavezu kao poslanika, a uostalom to i nije smisao ovog razgovora sa građanima. Vi, kao privatnik, pokušajte da proširite posao, tu možda mogu da pomognem.

I ĆORAVO I SAKATO

Ulazi građanka, diplomirani politikolog, tehnološki višak u fabričkim novinama jednog ovdašnjeg posrnulog privrednog giganta. Ima želju, kaže, da radi u opštinskoj upravi, ali rekli su joj da do nove sistematizacije nema šanse.
-A u međuvremenu – kaže – naprimano i ćoravo i sakato. Šta ćete, školovani smo u socijalizmu, pa su nam govorili da će doći komunizam. A sada došao kapitalizam, pa cela ona priča – „džaba ste krečili“.
-Znam – kaže Stefanović – radio sam i ja u velikom privrednom sistemu i znam kako su propali…
-Ali, ja sam član vaše stranke, i suprug, vaši smo glasači…
-To – kaže Stefanović – nije odlučujuće u ovom razgovoru; ja sam predstavnik svih građana.
Naredni sagovornik je učiteljica, koja već 15 godina radi po nekakvim planinskim selima. Nema velike prohteve, ali, kaže nije više tako mlada da se vere po onim vrletima.
-Ne mora grad – kaže – samo neka je tu u opštini Vranje. Pratim situaciju, znam otprilike u kojim školama ima mesta, idu učitelji u penziju.
-Pa jeste li bili kod direktora tih škola? – pita Stefanović.
-Bila sam, ali svi kažu – „idi kod Stojčića“. A on pa neće da me primi.
Sledeće je neko poznanstvo.
-Mi smo se, čini me se, već videli – priseća se Stefanović.
-Više puta – odgovara građanka – zbog posla. Pa bih htela da budem malo aktivnija u stranci.
-Nudite veće angažovanje u stranci kao kompenzaciju za posao?
-Ne biram.
-Ali, gde, kako, šta?
-Na radnom mestu mi je problematično, nađite mi bilo šta!
-Ja da zovem vašeg direktora neću, jer smatram da treba da bude smenjen! Nego, vi dođite sa konkretnim predlogom, pa da vidimo.
I sve tako ide, posao pa posao, dok ne uđe građanin sa komunalnim problemom: u naselju „Ćunka“ 40 domaćinstava već 20 godina se bori da dobije kanalizaciju.
-Ako me ufate lutke – kaže građanin, vidno uzbuđen – ja ću da vas opravim, sve po red. Iako se poznajemo, sad se ne poznajemo, pa ću da pređem na „vi“ – oćeš da ti dovedem televiziju, da idem u predsedništvo, šta oćeš da ti uradim?!
-Uradite šta mislite da treba, ali celo to naselje nije legalizovano.
-A „Ledena stena“ legalizovana li je? Kako za njih, tako i za nas!
-To što tražite od mene je protiv zakona, a ja to ne mogu.
-Eh, uvek u zakonu postoji neko privremeno rešenje…
Inicijativu direktnog susreta vlasti i građana svakako treba pozdraviti, i podržati, da i ostali poslanici iz naše sredine prihvate tu praksu, a da se ne zalažu samo za Simpo, ili krimose, što se svodi na isto. A narod k`o narod – čiča koji je došao da traži da mu se priključi struja na nelegalizovani objekat, pa mu poslanik objašnjava da je to zakonski nemoguće, kaže : „Pa ništa, vidimo se, idu još izbori“…
Da li odgovor u celoj ovoj priči leži u spontanom odgovoru Stefanovića – „pa samo li oko izbora ćemo da se viđamo“?


LjUDSKA REČ
Ima toliko problema – kaže Goran Stefanović – koje narodni poslanik ne može operativno da reši, ali je ponekad i ljudska reč dovoljna. Značajno što se ovaj razgovor sa građanima prvi put obavio u prostorijama Gradske uprave, a nije se mnogo razlikovao od onih koji su održavani u prostorijama DS. Ono što je karakteristično, veći se broj razgovora odnosio na zapošljavanje, ili promenu radnog mesta, što nije posao narodnog poslanika, niti smisao ovakvih razgovora. Međutim, kada se radi o razmeni informacija, ili ličnosti koja svojim znanjem i stručnošću to zaslužuje, nikada se neću libiti da dam podršku. Ono što me naročito obradovalo nakon razgovora, to je masovni poziv građana da se ova praksa nastavi.



  • Ostavi komentar