Za ljubav treba imat dušu

Nismo imali strpljenja da sačekamo kada će školsko zvono da označi početak prvog časa znajući da većina nas neće ostati do poslednjeg, šestog časa

Može se slobodno reći da smo imali široko srce za sve, iskreno, prepuno mladalačkih uzleta, iščekivanja svakog novog školskog dana koji je za nas bio intezivno preživljen i neponovljiv – počinje priču o svojoj generaciji, koja je Gimnaziju završila 1981. godine, Zoran SPASIĆ, šef protokola u kabinetu gradonačelnika.
Među njima nije bilo foliranja, zavisti, zle namere. Stekli su imidž mangupa, ali s druge strane i dobrih učenika.
– To je većina profesora znala da prepozna i zato su nas prihvatili i pomagali nam u svemu – kaže Stojan MILOŠEVIĆ, privatnik.

ŠTRAJK

Jedan od događaja koji je obeležio njihovo školovanje bio je organizovani štrajk, a razlog je bila utakmica između Crvene Zvezde i Bajerna.
– Nije to bio nikakav hir, beć bunt sa razlogom koji je imao svoj epilog u saslušavanju glavnih aktera od strane inspektora SUP-a. U pitanju je bila utakmica, o kojoj se danima govorilo. Tražili smo sportsku sredu, ali direktor Lazović i većina profesora za to nije imala sluha. Bio je 5. oktobar 1980. godine, blokirali smo sporedni ulaz Gimnazije, na koji se tada ulazilo, i zabranili svim učenicima da uđu u školu. Organizovano smo otišli u park sa tranzistorima i slušali prenos. Direktor i profesori su dolazili da nas privole da se vratimo na časove, ali nismo pristali. Jedino su učenici prvog i drugog razreda otišli na poslednja dva časa. Svoj izostanak iz škole opravdali smo opravdanjima od lekara, što je još više iritiralo rukovodstvo škole. Zbog toga je angažovan inspektor SUP-a koga smo znali po profesionalnoj revnosti, ali nismo se bojali jer smo bili ubeđeni da je pravda na našoj strani – priča Bratislav NIKOLIĆ Doktor.
Samo isleđivanje ostalo im je u pamćenju po bizarnosti vođenja postupka koje im je kasnije imponovalo, jer su sebe smatrali moralnim pobednicima.
– Osim mene, privedeni su Stole, Željko, Bage, Koke, Ružić, Tika i Bane. Naš štrajk upoređivan je sa štrajkom učenika gimnazija iz vremena Drugog svetskog rata. Inspektor je vikao, želeći da nas zaplaši: „Ovo je drugi put u istoriji Gimnazije da se desi ovako nešto. Prvi put, đaci za vreme bugarske okupacije, nakon što je zvono tri puta pozivalo na čas, nisu ušli u školu, i sada vi. Znate li šta to znači za školu“? Kada se sve završilo na pretnjama, sedeći u kafani „Proleće“, uz piće, oduševljeno smo konstantovali: „Mi smo avangarda“ – seća se Nikolić.
Sa profesorima su imali poseban odnos, izgrađen na međusobnom poverenju, razumevanju i uvažavanju.
-Obožavali smo profesorku Abasu iz matematike. Imponovala je svojom pojavom, načinom oblačenja, prosuđivanjima koja su odudarala od palanačke uštogljenosti. Dočekivali smo je svakog časa postrojeni ispred odeljenja, pozdravljali je, a onda sedali u klupe. Sve je to prihvatala sa blagonaklonošću. Posebna priča bili su pismeni zadaci. Znali smo da obožava modne časopise, sakupljali smo novac, kupovali ih i pred pismeni stavljali ih na njen sto. Ona je sa uživanjem listala časopise dok smo mi prepisivali ne bi li dobili što veću ocenu. Znala je sve to, naravno, ali pravila se da ne primećuje, ali kada bi stigle vežbanke nakon odrađenog pismenog, bez obzira ko je šta uradio, znale su se ocene. Svakom učeniku procenjivala je znanje tokom godine i tako ocenjivala – priča Spasić.
– Znala je za štos sa časopisima i da bi nam to stavila do znanja pitala bi, recimo, Stoleta šta misli o nekom modelu pokazujući časopis, a on zagledan u lepotu njenih oblina nije mogao reč da izusti. Stajao bi kao ukočen, zurio i crvenio. Kad je Abasa to primetila na diskretan način stavila bi mu je do znanja da je vreme da sputa svoja „čedna“ emotivna osećanja -nadovezuje se na priču Nikolić.
Sa velikim poštovanjem ističu profesorku Zagu Hadžinikolić iz srskog, i Leposavu Gagović iz biologije.
– Kod Gagovićke, na času je mogla muva da se čuje. Uspela je da nametne takav odnos, ali za uzvra,t kada je ocenjivala, nije bilo tog učenika kojem nije pomogla i podstakla da dobije ocenu više – navodi Anđelković.
– Profesorka Zaga je posebna priča. Svi učenici kojima je predavala treba da joj budu večno zahvalni što su naučili pravilno da pišu i čitaju knjige, na čemu je posebno insisistirala. Sećam se, pitala me da analiziram roman „Rat i mir“ od Tolstoja. Ko da čita ona dva toma teška pet kila, odgledam film i mislim sve znam. Ono što sam video na filmu pričao sam 40 minuta, nije me prekidala. Divila se mom neznanju, jer knjigu nisam pročitao, ali i mojoj mašti da Natašu Rostovu opišem u balskim haljinama, crvene, tirkizne boje i da čak izjavim kako bih je oženio bez obzira na njeno neverstvo. Profesorki je to bilo toliko smešno, ali je to iskazala nakon časa. Kakav je autoritet bila, govori to da sam roman morao ipak da pročitam – priča Nikolić.
Obožavali su Srbu Kuma, koji im je predavao sociologiju. Družili su se sa Dagetom iz likovnog, sa Todorkom iz astrofizike igrali su odbojku kada bi pobegli sa nekog časa…

MANDARINETO

Ono što svi đaci nose zaključano u srcu to su događaji sa ekskurzija.
– Proputovali smo celu staru Jugoslaviju, ludovali, uživali. Na Plitvičkim jezerima smo promašili put koji je vodio do hotela i ceo dan se vrteli u krug. Na Jahorini, da bi zaštili devojke, za malo da dođe do tuče. Bili su u manjini i došlo je do pomirenja uz piće – kaže Anđelković.
– Kakve su ženske bile Stojčićka, Tanja, Necka, Goca, Ivana, pa one sa zdravstvenog smera, glava boli. Zato je u Srebrnom kod Cavtata došlo do masovne tuče sa „ljubaznim“ domaćinima. Leteli su tanjiri, lom na sve strane. Uspeli smo da se domognemo autobusa koji su bili kamenovani, ali sve je prošlo bez fizičkih posledica – navodi Spasić.
-Osoblju i zatečenim gostima u hotelu „Ambrozija“ u Cavtatu ostali smo u „lepom“ sećanju. Nakon provedene noći u hotelskoj diskoteci, gde su ženske pile liker mandarineto, a mi „ruski rulet“, kriglu u kojoj je sipano po malo od svakog pića zatečenog u šanku, odlučili smo se za kupanje u hotelskom bazenu. Da bismo došli iz naših soba do bazena, koji je bio na suprtnom kraju hotela, morali smo da prođemo pored recepcije. Prolazili smo sa vezanim peškirima oko struka. U bazen smo uleteli goli, nastao je džumbus, voda je ključala. Jedino je Žaba Rabakan hteo da se kupa u domaćinskim gaćama, ali nije mu uspelo. Sećam se, uleteo je čuvar, upalio svetlo, pa kad nas je video uzviknuo je: „Molim vas nemojte se samo podavit`“, ugasio svetlo i otišao – priča Nikolić.
Živeli su u srećnim vremenima, kada nije bilo socijalnih razlika i kada su svi mogli da sebi priušte markiranu garderobu i svakodnevni džeparac za izlazak.
– Kafana „Tekija“ je bila zborno mesto nakon korzoa, ali i diskoteke u Domu kulture i na Pržaru, koje su imale ograničeno radno vreme. Igrao se jamb, pilo se i gledao TV, uglavnom utakmice. Sećam se, jedne večeri zatekli smo u kafani Stanišu Stošića, Cuneta Gojkovića i Djorđa Marjanovića. Sa nama je bila Stojčićka, sestričina Stanišina, i završili smo u njihovom društvo do zore. Staniša je proslavljao rođendan – ističe Spasić.
– Ono što je obeležilo naše školovanje su stalna putovanja do Trsta i Soluna. Putovalo se vozom. U Solun smo nosili obavezno dve kutije banana, kojih tada tamo nije bilo, prodali ih i kupili kafu. Kafu smo prodavali u Vranju, dobro zarađivali i odlazili za Trst po garderobu. Bili smo novotalasna generacija. Znalo se – džins „levis“, majice „beneton“, patike „starke“. Košulje karirane sa ruskom kragnom, tanke kravate od kože. Većina od nas za matursko veče kupila je garderobu u Trstu – kaže Nikolić.
– U manjini su bili „darkeri“, koji su svoj stil oblačenja bazirali na robi u Solunu, vijetnamkama i čizmama iz vojnih magacina – navodi Anđelković.
Muzika je bila deo njihovog života. Slušali su najviše disko, ali i rok, novi muzički talas na domaćoj estradi. „Bijelo dugme“, „Smak“, Prljavo kazalište“, „Idoli“, „Azra“, „Šarlo akrobata“, „Film“, „Atomsko sklonište“, obeležili su njihove izlaske u diskotekama, kafićima, po kućama. Nema tog ko se ne seća reči pesme, koja ih je pratila kroz gimnazijsko školovanje: „U polutamnoj sobi/ sklopile su svoje oči/ ispružile bijele prste/ i šaputale njegovo ime/ U tren se pretvorilo/ hiljdu noći i dana/ odgovora nije bilo/ jer za ljubav treba imat dušu“.

Generacija `81
Slavica A, Dragan D, Dragana J, Miodrag K, Slavica K, Gordana M, Vesna M, Slađan N, Mladenka R, Miroljub R, Slavica S, Zorica S, Nenad S, Božidar S, Dušica S, Milorad S, Slobodan S, Zoran S, Blagica S, Vesna S, Boban T, Leposava A, Snežana B, Mirjana D, Dragica D, Zoran Z, Danijela J, Slađana M. J, Slađana U. J, Smilja J, Snežana J, Snežana K, Viktorija M, Dragan M, Goran M, Negica M, Petar M, Vera M, Snežana M, Zoran N, Ljiljana N, Vukašin O, Branislav R, Snežana R, Nebojša S, Radoslav S, Dragan S, Snežana S, Miroslav T, Milena C, Branislav S, Antonela A, Goran J, Slavica M, Andrija M, Gordana R, Violeta S, Zoran M. S, Novica S, Slađana M. A, Slavoljub A, Aleksandar Dj, Saša Dj, Goran J, Stojan K, Dragica M, Slobodan M, Mirjana M, Bratislav N, Ivana N, Momčilo P, Goran P, Milunka P, Biljana P, Radmila P, Dušanka R, Olgica R, Ružica R, Nebojša S, Dragan S, Zoran S, Ivan S, Lidija S, Aleksandar S, Branimir S, Goran S, Snežana S, Vesna T, Predarag C, Nadica Č, Slađana S. A, Slađana A, Tatjana A, Ljiljana B, Lidija G, Tatjana D, Svetlana D, Sunčica Dj, Nadica J, Tatjana J, Tomislav J, Biljana K, Gordana K, Sunčica Lj, Snežana M, Aleksandar M, Gordana M, Ninoslav M, Srđan M, Gordana M, Goran N, Ljubomir N, Dragan P, Marina P, Sonja R, Novica S, Vesna S, Gordana S, Beba S, Slađana Dj, Eržika Č, Ilonka Č.