Na život Radoslava Radivojevića pala je zavesa. Posle kraće i teške bolesti, preminuo je na Hirurškom odeljenju vranjske Bolnice 27. januara, sat i trideset minuta posle ponoći. Rođen je 5. jula 1943. godine u Podujevu (Kosovo i Metohija) gde je završio osnovnu i srednju školu. U Beogradu je 1970. godine završio Fakultet dramskih umetnisti, a dve godine kasnije, takođe u Beogradu, diplomirao je i na Ekonomskom fakultetu.
Prvi posao mu je bio na Radio televiziji Beograd gde je proveo 18 meseci.
Sa suprugom Ljiljanom 1. maja 1972. godine stiže u Vranje, gde je postavljen za direktora i reditelja pozorišta „Bora Stanković“.
Čovek teatra, direktor Pozorišta „Bora Stanković“ u Vranju neprekidno od 1972. godine, živeo je i stvarao vođen nesputanom radošću, očaran pozorišnom igrom toliko da je iza kulisa, kad se svetla pozornice pogase, nastavljao da se bori za svoju ideju.
Stvarao je Radoslav Radivojević svoje dramske likove i borio se za dostojanstvo pojedinca, ali i za društvenu pravdu, jer je proteklih godina, kako reče u poslednjem intervjuu koji nam je dao, „bilo mnogo neprospavanih noći zbog nanetih uvreda i nepravdi, zbog nerazumevanja. Kada dođe do tačke, svakako da ću i ja pokušati da se saberem brojnim pitanjima samom sebi, šta sam uradio, da li je to dovoljno, da li se moglo više“.
Napisao je tri dramska teksta: „Beli most“, „Čemer“ i „Žudnju“, kao i nekoliko tekstova za najmlađu publiku: „Tri praseta“, „Aladinova čarobna lampa“, „Pepeljuga“… Uradio je nekoliko dramatizacija pripovedaka Bore Stankovića. Igrao u preko 30 premijera u kojima je tumačio niz značajnih i zanimljivih uloga. Od brojnih društvenih priznanja koja su mu dodeljena izdvajamo Vukovu nagradu (1984).
Od „svog Vranja“ kako je naglašavao iako je rođen u Podujevu, nikada nije primio ni jedno. Uprkos tome, uvek i na svakom mestu, potencirao je: „Ja volim svoj grad, jer ako ga ne volite i stalno ga gledate kroz tamne naočare nije dobro ni za vas same ni za njega. Ni Vranju danas nije lako sa nama takvima-kakvi smo“.
Snimao je Radoslav Radivojević i neke manje filmske uloge, od 1979. godine organizovao „Borine pozorišne dane“ na kojima je do sada prikazano preko 400 predstava, a učestvovala su brojna pozorišta iz naše zemlje i inostranstva.
Režirao je dela domaćih i svetskih klasika: Borisava Stankovića, Branislava Nušića, Jovana Sterije Popovića, Stevana Sremca, Karla Goldonija, Fjodora Mihajloviča Dostojevskog, Antona Pavloviča Čehova, Albera Kamija, Augsta Strindberga… Kao i drame savremenih pisaca: Semjuela Beketa, Djorđa Lebovica, Ljubomira Simovića, Dušana Kovačevića, Ivana Studena, Borislava Mihajlovića, Ronalda Harvuda, Vide Ognjenović…
Vranjsko pozorište otpočelo je rad 1896. Njegoševim „Gorskim vijencem“, koju je pripremio Radoje Domanović, tada profesor u Vranju. Predstava je prikazana u sali hotela „Vranje“, koji je podignut 1892. U istoj zgradi i danas radi Pozorište „Bora Stanković“. Godine 1924. Vranje dobija Gradsko pozorište pri tadašnjoj Građanskoj kazini. Godine 1946. osnovano je Okružno narodno pozorište, koje će raditi osam sezona. Godine 1997. Pozorište „Bora Stanković“ vraća se u porodicu profesionalnih pozorišta.
Radivojević je odmah, na početku direktovanja, zacrtao i ciljeve koje bi trebalo ostvariti, pre svega da se omasovi ansambl i da se amateri duže zadrže u pozorištu, da se uključi što veći deo spoljnih saradnika koji bi svojom stručnošću doprineli radu Pozorišta, da se stalno pridobija nova publika, nabavi neophodna tehnika, renovira zgrada…
Njegova vera u promenljivost sveta i istovremeno neka fatalistička upornost da od Pozorišta „Bora Stanković“ napravi ozbiljnu kuću, bile su kao dve granične linije njegovog stvaralštva koje se sada nepovratno prekinulo.
„Mnogo se energije troši na nekorisne stvari, na svađe i rasprave. Svima bi bilo i bolje i lepše kada bi energiju usmeravali na prave vrednosti. I mladi imaju obavezu da čuvaju i neguju kulturnu tradiciju Vranja. Sreća je što je baština bogata, a to se ne sme zaboraviti. Nijedno stablo, sem veštačkog, ne može da opstane bez korena. Naši koreni su duboki, snažni, pa ostaje da se stablo i dalje razvija“, kao da je poručivao u jednom od naših poslednjih razgovora.
Takav je bio Radoslav Radivojević – nepoznat i nerazumljiv za sve koji ne žele ili ne umeju da ga pronađu u brdu kontradiktornosti pozorišta i života, a razumljiv i prihvatljiv na mah onima koji odmah, kao deklarisani duhovni srodnici, shvate njegovo predavanje pozorištu. Na žalost, ostavio je Pozorište „Bora Stanković“ da se bez njegove busole, dalje snalaze među Scilama i Haribdama sa kojima se on nosio do samog kraja.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.