Vranjanci su krivi za sve

Pa, na šta liči da se u 21. veku banjamo s lejku. Ma, oni su krivi, tatko mi sigurno nije. Kao da nam se svete. Zato treba da zavrnemo glavni ventil, da osete malo muku, onda možda i nas sagledaju nadležni

– Ako se ova naša muka što pre ne završi zavrnućemo slavinu na glavnom vodu za Vranje, da i Vranjanci malo vide kako je to živeti bez vode. Ne, nisu nam obični ljudi krivi, oni će da budu kolateralna šteta, ali to je jedini način da nas sagledaju oni koji su u Vranju najodgovorniji za našu golgotu, oni koji samo znaju da traže pare, da viču „daj, daj“ – priča u jednom dahu Borivoje Spasić, vlasnik stolarske radionice iz naselja Savinci u Vranjskoj Banji.
– Pa, na šta liči – dodaje – da se u 21. veku banjamo s lejku. Ma, Vranjanci su krivi, tatko mi sigurno nije. Sve mi se čini da nam se nešto svete.

FIZIKA I LOGIKA

U ovom naselju sa skoro 150 kuća i četiri puta više žednih duša, gde ljudi čežnjivo gledaju ka „Prvoneku“, voda je takoreći skuplja i od rakije. Dragocene tečnosti fali već trideset i kusur godina, od kada su ovde podignute prve kuće na placevima, kako naglašavaju meštani, uredno kupljenim od opštine. Ma koliko bila neumesna i deplasirana, paralela sa Rusima i Ukrajincima sama se nameće, mada ovde nikome nije do šale. Ljudi, ispod čijih imanja prolazi mreža kojom voda iz akumulacije na Prvoneku ide u nekoliko kilometara udaljenu fabriku za preradu, ogorčeni su jer su žedni kraj bunara. Iako problem oko vodosnabdevanja traje decenijama, do kulminacije je došlo krajem decembra. Da u socijalizmu ništa nije onako kao što izgleda da jeste već je aksiom, potvrđen na nesreću ovih ljudi i u njihovom mikrouniverzumu. Glavna mreža, dakle, prolazi kroz Savince, a iz fabrike u Toplacu jedan krak ide ka Vranju a drugi se, mimo zakona fizike i logike, vraća u Banju, odakle se opet penje ka ovom naselju, iako je mnogo logičnije da povratna mreža sa prirodnim padom prođe kroz Savince, pa odatle u centar Banje. U tom slučaju ne bi crkavale prepotopske pumpe i pucale cevi postavljene pre pola veka i, što je najvažnije, ljudi bi uživali u blagodetima civilizacije. Stara instalacija je takođe ključni problem za koji su, tvrde Banjčani, znali oni kojima je to posao. Zato sada nije ni čudo da cevi pucaju na sve strane kad naiđe samo malo jači pritisak.
– To je kao da natovariš na leđa dvesta kila tereta, padaš odmah – slikovit je Borivoje.
Savinci su naselje do koga se stiže putem koji se desno odvaja između Železničke stanice i centra Banje. Nalazi se na priličnoj visini, oivičeno zimzelenom šumom. U sunčano nedeljno popodne na zakazanom mestu čeka nas grupa od nekoliko meštana, ali iz minuta u minut stižu pridošlice, kao kad rođaci braće Čvorović dolaze da pomognu Iliji i Djuri u hvatanju špijuna. Ali, rekosmo, ovde nikome nije do komedije.
– Doselili smo se krajem sedamdesetih i osamdesetih, platili legalno placeve i sve moguće priključke. Sa vodom smo i tada imali probleme, ali su nam iz Vranja govorili da će to brzo da se sredi. Prolazilo je vreme, kažu „samo da završimo Prvonek“. Završiše ga, vode opet nema, ali nam rekoše „samo da napravimo rezervoar“. Sad ima i rezervoar i Prvonek, ali nema vode. Bunimo se, galamimo, pretimo, ali nam niko ne obraća pažnju. Ranije još i nekako, ali poslednjih deset godina je katastrofa – objašnjava Voja RAŠIĆ.
Borivoje Spasić dodaje da ranije bar zimi nije bilo problema. Paradoksalno, prave muke počele su pre četiri godine kada je u rad puštena akumulacija na Prvoneku.
– Obećavaju Vranjanci, kažu „strpite se, biće“, ali dokle, bre. Srećni smo kad voda dođe na pola sata dnevno. Skoro smo imali sastanak sa Dimčićem (Stojanom, direktorom „Vodovoda“), kaže da će sve da se reši, ali više nikome ne verujemo – kaže Borivoje.

MREŽA

Kada ovim nevoljnicima spomenete ideju da se prirodnom banjskom vodom toplifikuju Vranje i okolina, svi dobiju preteći izraz lica. Samo još to treba, mršte se, da im damo i to.
– Prvonek treba da se zatvori, a toplu vodu će da dobiju malo sutra – jednoglasni su.
Sve se vrti, dakle, oko Prvoneka. Dragica STOJANOVIĆ seća se kako su radosno dočekali otvaranje brane i počasne goste tom prilikom pridošle.
– Mreža ide pored moje kuće, a mi bez vode – čudi se i krsti ova vremešna gospođa.
– Da ne ispadne da nešto zakeramo – ironičan je Zvonko MILENKOVIĆ – bar nam struju uvedoše, prava blagodet. Ono, imali smo je i ranije, ali je bila slaba, sad napraviše novi trafo, bar to ne mari. Još samo živ da dočekam vodu i kanalizaciju. I to nam je veliki problem, ali zbog vode kao da ga ne primećujemo.
Put kojim se penjemo prema najvišim delovima naselja okovan je ledom i izrovan. Objašnjavaju nam da je to od kamiona koji prevoze rudu iz obližnjeg rudnika „Nemetali“. Leti je, kažu, posebno nepodnošljivo zbog prašine. Borivoje Spasić misli da je politika kriva za sve ovdašnje nedaće:
– A kad dođu izbori, onda se svi sakupe oko nas, pa biće ovo, biće ono, mi samo klimamo glavama, kao verujemo. Evo, pred poslednje izbore, došli neki iz „Vodovoda“, pitaju me gde tačno prolazi mreža i kojih su profila cevi. Kažu samo to im treba pa da nam puste vodu, a ja ih gledam, mislim zafrkavaju me. Pa, odakle ja to znam, valjda vi imate planove i projekte. A šta ima i da se čudim. Pa oni umesto da samo spuste mrežu do nas, premrežiše celu okolinu pa nam pumpaju pumpaju odozdo – smeje se Spasić.
Kako u praksi izgleda život bez vode u svojoj kući na delu pokazuje Voja Rašić. Njegovo kupatilo prepuno je plastičnih kadica i lavora sa dragocenom tečnošću. Neko uvek mora da dežura u kući, nikad se ne zna kada će poteći iz česme, a mora se biti brz i spretan da bi se za desetak minuta zahvatilo što više. U Vojinoj garaži sličan prizor: pored plastičnih flaša na zidu visi limena česmica kakve su se nekad viđale po berbernicama:
– Evo, tu se umivamo, kao naši preci.

24 SATA, 365 DANA

Preko puta Vojine kuće iz dvorišta izlazi mlada žena ogrnuta pletenim jelekom. Kaže da, iako danima nema vodu, uredno dobija račune.
– Nedavno me Vodovod tužio za dug od 12.000. Pa to je da poludiš. Pa sve i da imam te pare, kako da im platim – čudi se Dragana ARSIĆ.
– E, zato ja ništa ne plaćam – nadovezuje se Borivoje.
– Rekao sam im, plaćaću tek kada imam vodu 24 sata 365 dana u godini. Ovako, ne dolazi u obzir. Plaćam struju jer je imam, telefon isto, tako ću i sa vodom.
Stojadin STOJANOVIĆ, bivši odbornik koji insistira da ga titulišemo samo sa „ugledan građanin sa VSS“ na licu mesta predlaže radikalne mere za koje treba da se izbore na sledećem Savetu MZ:
– Pod jedan, zavrnuti ventil i obavestiti zainteresovane da ćemo dati vodu samo za Bolnicu i vrtiće. Pod dva, tako će građani Vranja da deluju na svoje rukovodstvo da nam se problem reši. Pod tri, ako to ne uspe, pšreduzimamo još radikalnije mere – deklamuje a ostali odobravaju.
Stižemo konačno do kraja naselja i poslednje dve kuće, Spasićeve i Petra STOJANOVIĆA. Petrova kuća je nedovršena, a oko nje trune gomila građevinskog materijala. Pored je priručni rezervoar za sakupljanje kišnice.
– Sve sam spremio da dovršim kuću – kaže Petar, zidar po struci – ali sam odustao, kako da zidam bez vode. Jednom, na nekom sastanku, objašnjavao sam svoje viđenje problema, a Dimčić me pita šta sam po struci. Kakve to veze ima, zar za ovo treba neka naročita škola. A i taj Dimčić, svima nam je uzeo pare za priključak, a dobro je znao da mreža kakva je sada ne može da funkcioniše.
Na kraju, čitava eksedicija ušla je da se ugreje i okrepi kod Borivoja:
– Šta da kažem – vajka se domaćin dok iz plastične flaše sipa vodu za kafu – uveo sam i grejanje, posao dobro ide, al` šta vredi kad živimo kao pećinski ljudi bez vode. Dobro da se nismo do sad zarazili, još samo nam boleština treba.

VOX POPULI
Da li Vranjska Banja treba da bude opština?

Nikola Stojković (24), ekonomista:
– Treba, ko će da bude opština ako ne Vranjska Banja?
Miloš Dekić (26), elektroinženjer:
– Vranjska Banja ima veliki broj stanovnika, zašto ne bi postala opština?
Zoran Nikolić (33), radnik:
– Bitnije je pitanje vodosnabdevanja nego pitanje opštine.
Bojana Stojković (30), privatnica:
– Da, i turistički centar i opština.
Siniša Bundalo (35), direktor „Zambera“:
– Da, da bi Vranje dobilo status grada.