Tragajući za određenom grafikom u meni se budi neki unutrašnji mir, blaženstvo, ekstaza, različita zadovoljstva, jednom rečju – nirvana
Kažu da je svet onakav kakvim smo naučeni da ga vidimo. Ova tvrdnja važi za najveći broj ljudi koji se mire sa svim što im se uvuče u život. Ali uvek se nađe neko ko zaviruje iza ogledala, ko ima hrabrosti da povezuju uzroke sa posledicama, da se bori i ne predaje. Sve to preslikano je na grafike mlade umetnice Marije Spirić, čija je prva samostalna izložba od 62 rada, nastalih u periodu od 2005. do 2008, a rađenih u tehnici linoreza, linogravure i kombinovane tehnike, izložena u Galeriji Narodnog univerziteta (GNU).
GENETIKA
Kada ste kod sebe prepoznali interes za umetnost i kako ste otkrili da je baš grafika ono u čemu se najbolje snalazite?
– Osim priča i naučno je dokazano da geni čine svoje. Jedno vreme nisam baš bila sigurna u to, dok se nisam uverila u priče kako sam talenat za crtanjem nasledila od svog ujaka Jovice Dejanovića, baš kao i njegova ćerka Nataša i sin Dragan. I danas, kao eho, prolaze mi kroz uši reči pokojnog Mikana, zvanog „Tornik“: „Ovo će dete da zaseni sve i garantujem da će biti veliki umetnik.“ Dok su druga deca iz ulice tražila da im se kupuju igračke, ja sam od roditelja zahtevala flomastere, boje i blokove za crtanje. Sklonost ka crtanju uočila je i moja nastavnica likovnog, pa me je još u petom razredu odvela na takmičenje koje je bilo u Ekonomskoj školi, gde smo crtali ikone. Tada sam za nacrtanu „Trojeručicu“ osvojila prvu nagradu. Kada sam postala đak Gimnazije, počela sam intenzivno da razmišljam o svom životnom opredeljenju. Iskra koja je za trenutak zgasnula u meni, ponovo se razbuktala. Moja životna opsesija od dog trenutka bila je pronaći sebe kao budućeg umetnika. I tako, eto mene do Zvečana i Akademije, u klasi profesora Zorana Jovanovića – Dobrotina. Za vreme studiranja doživela sam da se dve moje grafike dva puta nađu na Studentskoj grupnoj izložbi u Beogradu, što nijednom od mojih kolega nije uspelo. Četiri godine, u materijalnom smislu mukotrpnog studiranja, brzo su prošle. Diplomirala sam septembra 2007. U samom startu doživela sam i jedno veliko razočarenje, kada mi je obećano da ću u školi, u Vlasu, sigurno početi da radim sa trideset odsto radnog vremena, a onda je na to mesto primljen neko drugi. Iz apatije i razočarenja prenuli su me roditelji govoreći mi da prionem na rad i da svoj talenat prezentujem Vranjancima. U potkrovlju porodične kuće napravili smo mali atelje, ali da bi se došlo do grafike, neophodna je presa za štampanje i veliki radni sto. Usledila su nova zaduživanja, ali smo na kraju uspeli i to da izvedemo. Mesecima sam, intezivno, po šesnaest, čak i po osamnaest sati dnevno provodila u traganju, rezbarenju i štampanju grafika. Posao je napredovao, a meni se svaka naredna činila bolja od predhodne. Od 2005. do danas uradila sam ih je više od 100, a jedan deo ih je trenutno izložen u GNU.
Vaše grafike dokazuju da urbana kultura ovde, ipak, postoji. Koji su realnih motivi iz kojih tražite uobličenje nadrealnog?
– Inspiracija i motivi za moje grafike nailazili su spontano. Slično pesniku koji danima traga za svojim stihovima, navirala su i moja osećanja da stvaram nešto posebno, nadrealno, sledeći hronologiju svoje intime, svog doživljaja. Pa tako, čitajući knjigu „Čovek koji se smeje“ Viktora Igoa, dobila sam inspiraciju za grafiku „Gvinplen“; slušajući muziku grupe „Radiohid“ nastala je grafika „Bogalj“, inspirisana istoimenom pesmom. Grafike „Podzemni svet“, „Bitanga i princeza“, „Igra Anđela“, „Košmar“, „Efekat leptira“ i ostale su takve da publika sama treba da sastavi svoju priču, slično Roršahu i njegovim mrljama.
ALBATROS
Kako ste stigli do tog specifičnog vlasitog izraza (čvrsta kompozicija, koloristički bogata toplim tonovima, ženske figure, erotika…)?
– Ono što povezuje sve moje grafike je, pored navedenih tehnika, naracija simbolike, mistike i zavodljivosti, drugim rečima spoj tajanstvenosti, ljubavi i erotike.
U kojoj meri i na koji način su za Vas protkani ti, uslovno rečeno, zasebni svetovi?
– Moje grafike odišu tajanstvenošću, nedorečenošću, mističnošću, ali iz svake od njih izvire neka unutrašnja eksplozija, neki sasvim drugi začarani svet. Recimo, grafike iz ciklusa „Noćna ptica“ ne govore o ptici kao subjektu, već o čarima i dražima protkane noćnim životom.
Šta Vam u najintimnijem značenju donosi bavljenje umetnošću? Da li u tom traganju, „analizi“, nalazite odgovore?
– Tragajući za određenom grafikom u meni se budi neki unutrašnji mir, blaženstvo, ekstaza, različita zadovoljstva, jednom rečju – nirvana.
U pesmi „Albatros“ Šarla Bodlera, ptica sa rasponom krila od dva metra, koja neustrašivo krstari nad morima, kad je ulove pijani mornari i na palubi zlostavljaju i ismejavaju, ona iako veličanstvena, u toj situaciji postaje nespretna, trapava, ne može da raširi krila od skučenosti i odleteti. Liči li Vam ovo na umetničku sliku Vranja, gde ono što vredi i što je kvalitetno i dobro, nema prostora da se izrazi u svoj svojoj veličini?
– U Vranju ima puno „albatrosa“ i svi su na neki način ograničeni. Da li je to zato što su previsoko uzletali, pa prebrzo pali, tek mnogima su krila polomljena i sada su zarobljeni među zidinama, a njihova umetnost anatemisana i obeležena nerazumevanjem, nestašicama i velikim krizama. Mudri Rastko Petrović je još davne 1921. kazao: „Dok ne prebolimo Evropu i ne naučimo evropski govoriti, nikako nećemo uspeti ni da pronađemo šta je u nama od vrednosti, a kamoli da to izrazimo tako da to bude od vrednosti i za ostali svet“.
Kakve reakcije očekujete od vranjske publike?
– O kvalitetu mojih grafika, najstrože će suditi i kritikovati publika. A ta publika se već pokazala i na samom otvaranju izložbe kada je došla u zaista velikom broju, iako je napolju bilo dvanaest stepeni ispod nule. Za poseban ambijent pobrinula se rok grupa „Džoli Džamper“, kojima se ovom prilikom zahvaljujem.
PROFIL
Marija Spirić (1983, Vranje), diplomirala 2007. godine na Fakultetu likovnih umetnosti u Prištini (Zvečan), smer – grafika u klasi profesora Zorana Jovanovića – Dobrotina. U protekle četiri godine učestvovala je nekoliko kolektivnih izlaganja ovde i u Beogradu. Živi i stvara u Vranju.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.