Na tankom ledu

Vranju smo nudili 200 kvadrata veće klizalište za 300.000 dinara manju cenu od Slovenaca, a moglo bi da se kliza mesec dana duže – tvrdi vlasnik firme „AMR“ iz Paraćina, drugi učesnik na tenderu za najam klizališta

U Vranju se od 10. decembra, prvi put u istoriji grada, kliza na veštačkom klizalištu. Mnogi Vranjanci su tada prvi put u život videli prave klizaljke. Klinci, pa i nešto stariji, mogu da na ledenoj ploči ovladaju raznim klizačkim tehnikama (doduše ako su prirodno talentovani, jer nema trenera i iskusnih instruktora) kako se u budućnosti negde ne bi obrukali podatkom da još nisu imali priliku da klizaju, iako je dvadeset prvi vek. U Vranju, iskreno, dosad nije bilo sličnog vida zimske zabave koji okuplja veliki broj mladih sa istim ciljem – da nešto lepo nauče. Kažu ljudi – lepo je da se deca i mladi okupljaju tu. Bolje da se rekreiraju, nego da podlegnu porocima po kafićima, diskotekama, kockarnicama, kladionicama ili, ne daj Bože, nekim gorim mestima. U Vranju se nešto više od mesec dana o tome priča.
Ali, u Vranju se od lanjskog 10. decembra govori i o tome kako je to isto klizalište potpuni promašaj. Te malih je dimenzija, te zakupnina je prevelika, te nema pratećih sadržaja. U Vranju se raspravlja i o tome jesu li su neki gradski oci ugradili u cenu, pa deo para od izdvojene najamnine iz džepa poreskih obveznika prebacili u sopstveni. Zvuči poznato?! Dalje… U Vranju se priča i da je pametnije bilo kupiti klizalište, pa ga imati u centru grada narednih dvadesetak godina, jer navodno novo košta čak manje od dva dvomesečna iznajmljivanja postojećeg. Zluradi govore da taj maleni prostor pod ledom više podseća na tor za ovce, te da su vlastodršci, ako su to već hteli, mogli „raji“ priuštiti da, što neko reče, dostojanstveno kliza tih 60 dana. Da se razmahnu na ledu, naprave neku piruetu, ili ozbiljniju figuru poput „aksela“, „tvizla“. Ali, eto, nema trenera, pa su svi samouki.

LjUTNjA

Gunđanje onih koji pripadaju drugoj od napred pomenute dve „struje“ preko glave je Igoru ANDONOVU, zameniku gradonačelnika i gradskom činovniku kome je, barem prema pričama, bilo najviše stalo da međ Vranjance prvi put dopremi led. On je u Sloveniji napravio pionirske kontakte sa firmom „Kota“, obilazio klizališta u deželi još u novembru, sve uveravajući se u poslovičan slovenački kvalitet i poslovnost, čak i u ovoj oblasti.
– Za takva nagađanja – ljutito će Andonov – od kojih su mnoga zlonamerna i neosnovana, nemam drugo objašnjenje nego da to neki građani čine po inerciji, poučeni prethodnim periodom kada su se neki ljudi iz vlasti bavili svim i svačim. Mi smo u konkretnom slučaju raspisali tender, a gradska Služba za javne nabavke odabrala ponuđača koga je, pretpostavljam, procenila kao najozbiljnijeg po ceni i kvalitetu usluge koju nudi. Niko od nas iz vlasti nije imao uticaja na takav izbor.
Stole RADIVOJEVIĆ, vlasnik preduzeća „AMR“ iz Paraćina, bio je drugi ponuđač na tenderu.
– Nemam ja prevelike zamerke na proceduru prilikom tendera. Međutim, zanimljivo je da smo ispali iz trke zato što nismo obezbedili bankarsku garanciju da ćemo izvršiti povraćaj avansa gradu Vranju u slučaju da ne montiramo klizalište nakon potpisivanja ugovora, iako takvu garanciju nisu podneli ni Slovenci. To sam kasnije slučajno saznao od jednog predstavnika „Kote“. Rečeno mi je da to inače nije njihova praksa, barem ne u Srbiji – otkriva Radivojević.
On, ipak, drži do korektnosti i kaže da je cena zakupa klizališta u Vranju realna, imajući u vidu da je reč o stranoj firmi koja ima dodatne troškove transporta i logistike koja prati montiranje i održavanje klizališta. Radivojević, međutim, ukazuje da je „promašena dimenzija“ ledene ploče, sa obrazloženjem: „Klizalište je premalo“.
– Klizalište je površine 200 kvadrata, a neki minimum da bi ljudi mogli da klizaju bez teškoća je od 350 do 400 kvadrata. Mi bismo Vranjancima omogućili klizanje na tri meseca, dakle mesec dana duže – tvrdi Radivojević – i to na znatno većoj površini sa istim, ako ne i boljim kvalitetom samog prostora. Dva ili tri meseca, beznačajno je. Gde bismo inače dislocirali klizalište u februaru, kada je sezona pri kraju, pa nije problem dati zakup mesec duže.
„AMR“ je, prema rečim njegovog direktora, nudio za 300.000 dinara manju cenu zakupa ledene ploče u odnosu na ponudu Slovenaca. Oba ponuđača su kao uslov postavili plaćanje najma na tri rate – prva po zaključenju ugovora, a ostale dve nakon mesec, odnosno po isteku dva („Kota“), odnosno tri meseca (kako kaže vlasnik AMR).
– Kota je proverena firma – argumenti su Andonova – i mi smo birali kvalitet, pa sad ne moramo da se obaziremo na opaske tipa „zašto je u Surdulici veće klizalište, a niža cena“. I ne znam kolika je realna cena zakupa surduličkog klizališta sa porezom. Ne znam da li se sada vrši pritisak jer neko možda misli da može da nas dovede u situaciju da lažemo?! Da naredni put, kao što su to neki radili u prošlosti, kažemo da je nešto koštalo mnogo manje nego što realno košta. Mi nismo iz te priče. Sve je bilo fer i korektno, a mi uvek gledamo da budemo maksimalno štedljivi, ali da imamo kvalitet.

CENE

Zvanična cena najma vranjskog klizališta za dva meseca, otkrio nam je Andonov, iznosi 2,7 miliona dinara sa PDV-om.
Za mesec i nešto dana ostvarili smo prihod od oko 600.000 dinara. Sponzor, „Prokredit“ banka, dao je 5.000 evra i manji sponzori oko 100.000 dinara. Nadam se da ćemo prihodima do isteka zakupa i novcem sponzora pokriti oko 2 miliona dinara, a 700.000 će biti teret za budžet. Garantujem da će biti podnet detaljan finansijski izveštaj o svim troškovima vezanim za ovaj projekat – obećava Andonov.
Radivojević nam, međutim kaže da je grad Leskovac od njegove firme uzeo pod zakup klizalište od 288 kvadrata (hteli su i veće, ali su odustali zbog nedostatka prostora) za koje je sa uračunatim PDV-om plaćena tromesečna zakupnina od 2.959.000 dinara. Surdulici je ista firma isporučila klizalište od 330 metara kvadratnih, po ceni od 2.478.000 dinara.
– Bili smo sigurni da ćemo, shodno uslovima koje smo ponudili, dobiti i tender u Vranju – sa nevericom se podseća odluke Tenderske komisije Radivojević.
Paraćinci rade profesionalno. Novica TONČEV, gradonačelnik Surdulice, kaže da je vrlo zadovoljan klizalištem koje im je u zakup izdala Radivojevićeva firma.
– Zakup je na tri meseca, po ceni od 2.478.000 dinara. Uz to smo dobili na korišćenje sto klizaljki. Dali su nam mogućnost plaćanja na četiri rate, a već smo platili 500.000 dinara. Na tender su se javile tri firme. Paraćinska ponuda bila je najpovoljnija po mišljenju Tenderske komisije. Oni su među najjeftinijima u Srbiji, koliko čujem. Imamo ponudu od iste firme da kupimo klizalište. Imajući u vidu aktuelnu posećenost i interesovanje mladih, ne bi bilo čudo da to učinimo naredne godine. Dnevni pazari su nam od 40.000 -50.000 dinara, pa računamo da ćemo nešto i da zaradimo do kraja zime.
Kraj zime i nije tako daleko. Možda bi posle toga neko od aktera ovih događaja zaista mogao da se oklizne. Ali ne na ledu.

UŠTEDA
Vlasnik firme „AMR“ prodao je gradu Zaječaru klizalište od 400 kvadrata za 65.000 evra.
– To je nešto više od dva rentiranja klizališta veličine onog u Vranju po važećoj ceni Slovenaca. Čuo sam da se Leskovac interesovao za kupovinu kod „Kote“ i oni su im tražili 110.000 evra za iste dimenzije. Tvrdim da je naš kvalitet odličan, ako ne i bolji od slovenačkog, a cena je znatno niža. Potražnja za klizalištima u Srbiji je velika. Nama su ove zime klizališta tražili Pirot, te Užice dva puta, ali se na te tendere nijedan ponuđač nije javio – kaže Radivojević.
On dodaje da očekuje sve više posla.
– Radimo klizališta veličine od 300 do 500 kvadrata. Raspon cene je od 55.000 do 70.000 evra za najveće klizalište. Dajemo garanciju od tri godine. Siguran sam da naša klizališta mogu uspešno funkcionisati najmanje petnaest do dvadeset godina. Imamo odličnu opremu, sopstvenu proizvodnju tzv. sekundarne mreže, naša je i montaža. Ovim se bavimo već četiri godine i nastojimo da proširimo posao.
– Znamo da je mnogo isplativije kupiti klizalište – odgovara na razne medijske prozivke Andonov – ali mi nismo mogli da nagađamo unapred kakvo će biti interesovanje. Šta, trebalo je da bacimo tek tako 100.000 evra i da onda narod kaže: „Jesu li ovi ludi, kupili klizalište, a nema klizača?!“ Nama je klizalište realno potrebno, kao i zatvoreni bazen, i mi ćemo nastojati da te projekte u budućnosti realizujemo.

NERAZUMAN POTEZ
– Nerazuman je potez rukovodstva grada da u ovoj krizi iznajmljuje klizalište za toliki novac. I na sednici skupštine kazao sam da je bilo bolje da te pare potroše za kupovinu novogodišnjih paketića za decu radnika „Jumka“ i „Zambera“ koja zaista teško žive. Nema ekonomske opravdanosti, mali je odziv za klizanje, a cena zakupa klizališta najveća u Srbiji – kaže lider opozicione DSS Dejan STANOJEVIĆ.

NIJE BAŠ ISTO
Grad Sombor iznajmio je klizalište od slovenačke „Kote“ za 2.870.000 dinara. Reč je o ceni sa PDV-om. Somborci su za taj novac dobili 100 kvadrata veće klizalište (dimenzija 20 sa 15m), s tim što su odmah isplatili celokupan iznos.
– Razmišljali smo o kupovini klizališta – kaže direktorka Sportskog centra u Somboru Slađana Hernaus – ali da bismo to ostvarili potrebno nam je petostruko više novca nego za ovogodišnji najam. Nismo u mogućnosti još uvek da to ostvarimo. Inače, na tenderu za uzimenje klizališta u zakup bilo je više ponuđača, a „Kotu“ smo odabrali kao najozbiljnijeg i najpovoljnijeg.

BROJKE

                    PONUDjAČ           POVRŠINA                      CENA
VRANjE            „KOTA“                200 m2                       2.700.000
SURDULICA      „AMR“                 330 m2                       2.478.000
LESKOVAC        „AMR“                 288 m2                       2.959.000
SOMBOR         „KOTA“                 300 m2                        2.870.000
ZAJEČAR           „AMR“                  400 m2                        5.500.000 (ovde je reč o prodaji, ne o zakupu)