Vranju fali pameti

Eko Taxi Vranje

Vranju fali pameti

Zašto ovde nema nekog privatnika „teškog“ recimo 10 ili 15 miliona evra. Nešto tu nije u redu. Mora da se stvori drugačija atmosfera, da se pokaže interes za one koji ulažu novac



Upisao sam se najpre u Gimnaziju ali pošto sam u mladosti sanjao o raketama, letenju, nebu, odlučio sam da polažem prijemni za tek otvorenu Tehničku školu s obzirom da je bila velika navala. U toj prvoj generaciji upisano je samo dva odeljenja a bilo je prijavljeno preko 300 učenika. I nisam se pokajao mada je moje društvo većinom ostalo u Gimnaziji. Nakon srednje škole diplomirao sam na Mašinskom fakultetu i magistrirao na upravljanju sistemima, ovde u Novom Sadu.

TRAVNIK: Pre nego što sam došao u Novi Sad, radio sam godinu dana kao profesor u Uroševcu i pola godine u Vranju i Bujanovcu ali sam za vreme studija primao stipendiju od vojske, tako da sam nakon ovog kratkog profesorovanja otišao u Travnik i radio u Fabrici za projektovanje i proizvodnju oružja koja je kasnije postala poznata po „Ognju“ koji je izbacivao 32 rakete odjednom. Ja sam, recimo, projektovao postolje sa jednim kolegom. U tom periodu, 1972. godine, u Travniku sam upoznao i buduću suprugu koja je iz Vojvodine. Nakon venčanja, ona nikako nije htela da ostane u Bosni, pa smo se preselili u Šid gde sam postao tehnički direktor Fabrike jestivog ulja u izgradnji. Bila je to velika investicija od oko 50 miliona dolara. Imao sam samo 25 godina i bio jedini inženjer. I tako je to krenulo. Posle izvesnog vremena postao sam direktor Zavoda za ekonomsko tehničke poslove. Imao sam kontakte sa slovenačkom „Iskra Deltom“ koja se bavila proizvodnjom kompjutera. Prešao sam kod njih 1982. i osnovao poslovnu jedinicu u Novom Sadu. Kao zamenik generalnog direktora obišao sam pola sveta, napravio velike rezultate u izvozu, imali smo 100 miliona dolara izvoza pre svega u Istočnu Evropu, uglavnom u ondašnji Sovjetski Savez, Poljsku, Češku, Bugarsku.

KERTES: Sa početkom raspada Jugoslavije, 1989. godine, posle slovenačke deklaracije o nezavisnosti, dao sam otkaz i preselio se u Novi Sad. Iako sam imao pozive od tadašnje vlasti, odnosno od Mihalja Kertesa, koji je ovde bio vodeća ličnost, da preuzmem jednu od tri najveće firme u Vojvodini, odlučio sam da krenem u privatni biznis. Sa suprugom sam osnovao jednu malu firmu „Yuco“ što je bila zapravo skraćenica od „jugoslovenski kompjuteri“. Prvi naš posao je bio proizvodnja i izvoz računara u tadašnji Sovjetski Savez. Pošto su se, medjutim, tih godina, ekonomske i političke prilike često i naglo menjale, uvedene su sankcije, u Srbiji se mnogo švercovalo, 1992. sa kompjutera prešli smo na proizvodnju deterdženata, hemijskih sredstava i kućne kozmetike. Istovremeno, budući da je bio otežan finansijski deo poslovanja zbog hiperinflacije, osnovao sam „Yuco banku“, sadašnju „Meridian banku“, koju sam pre dve godine ustupio Francuzima.
Za razliku od nas, većina biznismena je u tom periodu prešla na trgovinu koja je, sa jedne strane, donosila veći profit ali i terala ljude da krše propise, da uvoze bez carine, da prave lažne fakture. Ja to nisam hteo da radim i zato smo se mi opredelili da predjemo na proizvodnju.. Društvena preduzeća su u to vreme imale velike probleme sa uvozom repromaterijala zbog sankcija. Privatni sektor je u takvoj situaciji pokazao više snalažljivosti i to nam je omogućilo da stičemo nekakav dohodak. To je bila jedna dimenzija uspeha. Sa druge strane bilo je to formiranje banke koju sam osnovao sa jednim izuzetno finanasijski moćnim prijateljem iz Engleske. Tada je za otvaranje banke bilo potrebno samo milion maraka. Banka nam je, medjutim, omogućila da pouzdano i na vreme plaćamo što je bio preduslov da dobijemo sirovine. Osim što smo tržištu isporučivali ono što se tražilo, mi smo preko banke, ne samo sebi, već i drugima obezbedjivali devizna sredstva. Tako se širio krug ljudi koji su hteli da rade sa nama i da rade legalno. Na taj način oni su obezbedjivali profit, doduše, ne onakav kakav bi imali da su bavili švercom ali se uz težak i naporan rad mogao napraviti novac,

DjELIĆ: Sada već „Meridian banku“ prodao sam 2005. jer je bio veliki pritisak, pre svega Narodne banke, da dodju strane banke računajući da će stranci doneti pare. što se nažalost nije desilo jer bez nacionalnog biznisa – nema biznisa. Iako je „Yuco“ odnosno „Meridian banka“ imala odlične rezultate i sasvim sigurno najsavremenije poslovanje u Srbiji, vršen je na nas ogroman pritisak i ja sam prodao najpre 70 odsto 2005., a onda 2006. i preostalih 30 dosto vrednosti banke. Da budem iskren, imao sam i dobru ponudu a i računao sam, pošto je „Credit Agricole“ po veličini bila treća banka u svetu, da će osim novca doneti i nešto savremene tehnologije ali, da budem sasvim iskren, to se nije desilo.
Kada je Djelić otišao iz Ministarstva finansija, on se, koliko ja znam, zaposlio u CA i dobio je zadatak da pronadje nekoliko banaka za kupovinu. Pošto je bio kod nas u banci predsednik upravnog odbora, žarko je želeo da se mi pridružimo ovoj grupaciji. Mi, medjutim, imamo jednu pogrešnu predstavu da su svi veliki sistemi, velike banke jako dobro organizovani. To ne mora da bude istina. Veliki sistemi imaju svoje probleme što se posebno pokazalo u Srbiji. Naime, u tim sistemima za donošenje odredjene odluke potrebna je procedura i vreme a srpska privreda ne trpi odugovlačenje jer je izgubila mnogo zbog ratova i sankcija. To su bile dve suprostavljene težnje: mi smo hteli da što pre nadoknadimo izgubljeno vreme a veliki sistemi su navikli da polako odlučuju, da sve provere tri puta što je velika kočnica za razvoj naše privrede.
Nakon prodaje banke, iako se do tada nisam bavio poljoprivredom, odlučio sam da krenem u dva pravca. U okviru sistema obradjujemo oko 4.000 hektara sopstvene zemlje u okviru dva kombinata koja smo kupili. Takodje, proizvodimo oko 2.000 tona ribe i najveći smo uvoznici, snabdevači i rpoizvodjači ribe u Srbiji. Pored toga, kao neku dodatnu delatnost, izdvajam kupovinu hotela „Prag“ u Beogradu, 35% hotela „Novi Sad“ ovde u novom Sadu i 56% „Fontane“ u Vrnjačkoj Banji. Da bi održao neki intelektualni kontakt kupili smo Zavod za sudsko veštačenje u Novom Sadu.

VRANjE: Još od 1994. godine vodio sam neke razgovore, u opštini i „Zavarivaču“. Ostalo je, medjutim, samo na razgovorima. Posle toga, niko me nije kontaktirao, niti je poslat makar nekakv dopis u smislu „mi smo spremni, mogli bi pod tim i tim uslovima…“. I ne samo to. Svih ovih godina niko mi se nikad nije javio makar da me pita za savet ili mišljenje, tako da je Vranju danas potrebno neko iskustvo iz, recimo, Indjije, Stare Pazove, Zrenjanina, gradova u kojima već imate razvijene planove a opštinske uprave nude razne mogućnosti od toga da uložite sami, da uložite zajedno, da dobijete plac za gradnju… Upravo zbog toga, nije došlo do nekog dogovora. U to vreme, kada sam vodio razgovore, stekao sam takav utisak da je situaciju u Vranju kontrolisao „Simpo“ i to je bio još jedan od razloga što nismo ništa uradili. Čak je i fabrika deterdženata u Vranjskoj Banji podignuta nakon naših razgovora. Mogli smo mi to da radimo ali Dragan Tomić je odlučio drugačije. Ta fabrika je kasnije zatvorena jer ne možete da se bavite svim i svačim. Kompanije, ipak, moraju da se specijalizuju. Znači, vi možete da kupite 10 istovrsnih kompanija i pokušate od njih da izvučete maksimum, neke prestruktuirate, neke zatvorite, enek unapredite. Ali, ne možete imati pet različitih firmi iz pet različitih oblasti.
Mislima da Vranje nema dovoljno kadrova a i sistem nije postavljen tako da vam u odgovarajućem roku ponudi odgovore na pitanja koja postavljate. Ako danas odete u Sremsku Mitrovicu, videćete da na šalteru ne gubite više od pet minuta. To isto pokušajte da uradite u Vranju i videćete kako izgleda. Mora se promeniti nešto sa vrha ali mislim da treba dovesti i neke ljude koji su iskusniji i imaju smisla za razvoj. Treba pobediti i tu zavist koja je u Vranju prisutnija nego recimo ovde u Vojvodini. U ono vreme, razgovarao sam sa predsednikom opštine i još nekim ljudima. Ali, znate kakvi smo mi. Sve se završilo u stilu „ti na mene će mi kažeš“! Čak su neki imali savete i za mene o mom biznisu!?
Razmišljao sam o tome zašto u Vranju nema nekog privatnika koji je „težak“ recimo 10 ili 15 miliona evra. Nešto tu nije u redu. Gotovo da nema grada u Srbiji koji nema privatnike sa biznisom od dva, tri ili pet miliona evra. To nije normalno i zato mislim da u tome ima lavovskog udela i opština koja „stišće“ privatnike. Imam utiska da je i politika bila takva da se negde u vrhu odredjivalo ko može da bude uspešan privatnik, ko ne može.
Opština, ako se žele rezultati, mora da napravi plan reorganizacije opštinske uprave koja će investitorima omogućiti brzopotezno dobijanje svih informacija, papira i dozvola. Mora da se stvori drugačija atmosfera, da se pokaže interes za one koji ulažu novac.



  • Ostavi komentar