Muške i ženske recke

„Tugo, zmiče u džep. Ova moja žena nije normalna. Izvezdi me uvek i to u kafanu“

Za Vranjance se kaže da su zbog svoje poslovične škrtosti svojevremeno iz grada najurili Jevreje. Pozajmili jaje nekom Jevrejinu, pa kad im ga vratio uzeli kantar da izmere gramažu.
– Kalča Djurić od kakvu je sortu bio ne znam, ali kad god je sedeo u kafanu nikad nije izvadio pare da plati turu. Kada bi došao red na njega, stavio bi ruku u džep i kao poparen uzviknuo: „Tugo, zmiče u džep. Ova moja žena nije normalna. Izvezdi me uvek i to u kafanu“, izvrnuo bi prazne džepove i nastavio da se grebe – pričao je svojevremeno Ratko Popunjko.
Sava Djoša je imao običaj da 1. januara, kada se društvo okupljalo u kafani hotela „Vranje“, dođe u staroj nošnji obavezno opasan pojasem. „Iz pojasa bi izvadio dve-tri vešaljke suvog mesa i stavio na sto gde je bilo društvo od petnestak tadašnjih boema. Uzeo bi nož i iseckao na svakog po komad. Žokan novinar bi ga pecnuo: „Aman, bre bata Savo, ovoj nema na zub da se zakači“. „Nesam doneja da se najedete nego da probate za merak“, odgovarao je Sava.

SELjAČKA MU RABOTA

Jednom prilikom u pozorištu se igrala „Koštana“, a u glavnoj ulozi Divna Špurka. Sala se ispunila, a nje nije bilo. Moma Klinčar se unezverio, kaže Miljanu iz Banje, koji je igrao narod, da neće da dođe jer traži da joj se plati. – Šta da radimo Miljane, pući će bruka“.
– Uzimaj kostim i idemo brzo kod nje – kazao je Miljan.
Otišli su „u jednu dušu“ i utrčali u stan. Divna je zahtevala pare, ali se bojala Miljanove naravi.
– Slušaj, Divno, ja ti garantujem da će ti se plati, ajde oblači se – dreknuo je Miljan i pogledao u pravcu njenog muža koji se, sedeći na krevetu, ukočio od straha.
– A, ti bre, dizaj se i beži u drugu sobu žena da se presvuče.
Ovaj je poslušao, Divna takođe i predstava je spašena.
Stanojko furudžija je većinom davao hleb na raboš. Dođe sirotinja, pa na recku plati na kraju meseca.
– Na rabošu su bile muške i ženske recke: recne Stanojko, recne mušterija. Svako je imao svoje stapče ili raboš – priča njegov sin Dacko Furko i nastavlja.
– Naplaćivao je mesečno. Bio je nepismen, ali se oko para itekako razumeo. Seljačka mu rabota, mnogo je voleo pare. Umesto da kupi kuću, radnju, on je gomilu para držao pod slamaricom. Povremeno bi uzeo da broji pare i topio se od milinu. I, šta se desilo. Kad se završio rat „stare“ pare nisu važile. Pun džak smo sakupili. Šta smo mogli? Jedino da se izigramo fino.
Odnosi među očevima i sinovima u Vranju su bili specifični. „na tatka ruka da se cune, senka da mu se ne zakloni“, govorilo se. Ipak, nije bilo uvek tako, barem kada su Pirindžini u pitanju. Blagoj Pirindža i sin mu Mane su svojim međusobnim odnosom boli oči tadašnjim Vranjancima. Razbijali su steretip o strogom ocu i sinu koji mora samo da sluša i radi. U suštini bili su muški despoti, čije je načelo: „Žena je za dom, među deca i brašno. Ona nit pita, nit se pituje“. Međusobno izgradili su drugarski odnos. „Blagoja je želeo da na Mane što više ugodi. Dugo su bile pamćene njihove zajedničke terevenke. Voleli su da sebi daju odušak, nekoliko puta godišnje. Naročito, posle uspešnih kupoprodaja. Krenuli bi od Tekije, pa izređali sve kafane: od Paničkine do Belog jagnjeta. Pili su, lumpovali, veselili se. Završavali bi uz pesmu i daire Ciganki, u Gornjoj čaršiji. Nisu plaćali niti je smeo neko da im naplati. Dolazili su kući, u zoru sa muzikom. „Liči li im, tatko i sin, slika i prilika“ – šaputalo se sokacima, gde su prolazili. A kod kuće, tišina i nameštene rogozine, u bašti, u ladovini ispod duda. Dok su spavali na prste se išlo. Tek, kada bi sunce odskočilo visoko budili su se. Mane bi osetio na mah stid, nešto slično, ali bi brzo presekao mučninu hrapavim glasom kojim bi naređivao radnicima: šta, gde, kako… Vadio bi novac iz pazuha, davao kesu Blagoji i kratko saopštavao: „Idi sinko, obiđi sve kafane, pitaj gazde koliko smo dužni i plati“, priča Lenče Pirindžina.
„Rakija u glavu ne miruje“, govorili su Vranjanci. Bilo je pojedinaca koji su u Vranju upamćeni po pijankama i naravi koja je proizilazila iz njih. Josa Vrbar, ovčar i drvar iz Gornju čaršiju bio je jedan od njih.
– Deda Josa bi izašao sa Asprom Kumanovcem na put koji je vodio prema Poljanici, kroz Gornju čaršiju. Uzeo bi parče ćeramide i povukao liniju. Seo bi na oveći kamen u blizini i čekao sa tojagom. To je radio kada bi pao mrak. Da ne vide žandari. Teško onom, iz Poljanice, koji bi se usudio da prođe. Znali su šta ih čeka i kada bi Josa pio u Gornjoj čaršiji žurno bi napuštali varoš sa prvim sumrakom – pričao je njegov unuk, Sreta Vrbar.
Vranjanci su bili meraklije, uživali su u lepo sređenim dvorištima, golubovima, kanarincima, štiglicima. Uživali su u pesmi, svirki, igri.
„Deda je imao stolicu sa naslonom u dvorištu pored golubarnika. Zavalio bi se i bacio pogled na ogroman dud. Rađao je tri vrste dudinja: sitne bele, krupne bele kalemke i crvene krupne. Pazio je da jato ptica skovranaca ne naleti i pozoba ih. Čuvao je sve što je lepo za oko: golubove lepezane, kokice dukatke, kanarince, bele zečeve. Otvorio bi golubarnik, pustio zečeve u dvorištu da pored duvara pasu sočnu travu, dukatkama koje su se šepurile bacao pšenicu i dozivao ih pucketanjem usana. Slušao kanarince koji su zanosno pevali pod tremom u kavezima, pio rakiju, mezetio i zanesen prizorom odlazio u svoj svet. Povremeno bi raširio ruke, a golubovi su kao po komandi sletali na njih i gugutali, kljucajući ga. I, tako satima… – seća se Ljilja Brajinka.

DO STO I JEDAN

„Svakodnevni život moga oca Žike Šipe se znao: kad dođe s posla, odmorio bi dva sata i pravac u pozorište, To mu je bila prava kuća. Dolazio je kasno noću“ – pričao je njegov sin, Jova Cvetković Tutonja. On se sećao očevih dolazaka kući, s društvom. „To je bilo nakon završetka predstava. Krenuo bi sa glumačkom družinom praćen muzikom Kurte, Bektaša, Zorana i drugih vrsnih svirača. Bilo je leto, danju vrućine, noću čuvene mesečine. Deda je spavao u krevetu, napolju, ispod trema. Rezak Krtin zvuk klarineta, budio ga je. „Evo ga, ide Žika i njegovi glumci. Sad će da bude, do sto i jedan“. Ulazili su u dvorište, majka je već bila na nogama. Iz podruma se iznosila prvoklasna rakija, belo vino. Iz taze navađene bašte kidani su paradajzi jabukari i krastavice mesečarke. Seklo se na četiri dela, solilo i mezilo. Posedali bi ispod duda na klupe, neko na rogožu. Čekrk bi škripao na bunaru. „Daj, Milke ovu našu, lekovitu vodu, izgore kazanče, ženo“. Krenula bi svirka, pesma, kolo oko dud. Majka, deda Jaćim, svi bi završili u kolo. A očevo društvo bilo je golemo – sa sećao se Tutonja.
Ratku Špurku, uvek bi zaiskrila suza u očima kada bi se setio momačkih večeri provedenih pored česme Djerenke.
„Eh, kad se od Markovo kale spustila mesečina, a vetar letnji donese miris lipa i po koju kap rose sa sveže trave, idi pa sklopi oko ako možeš. Tada bi iz komšiluka i staro i mlado izašlo na sokak i posedalo ispred kapidžika. Dok je voda žuborila i prosipala se na kaldarmu, krenula bi naša pesma. „Ja idem na vodu nane i ono po mene / nane, nane i ono po mene / na Djerenku nane mori, za vodu studenu / nane, nane mori za vodu studenu / Na Djerenku nane mori, vodu da popijem / nane, nane mori, sevdah da razbijem“. Pesma za pesmom, čula se na daleko. „Toj nisu slavuji, toj su Špurci „, šaputale su devojke iz Donje male“ – priča Ratko.
Tako je bilo u Gornjoj čaršiji, a kao je bilo u Odžinki pričao je Mita Biridžik.
„Na livade konji, rživ od radost, a mi razuzdani. Cigani sviriv, skidav mesečinu, dušu blažimo sa kanačiki vino, sa pesmu lečimo sve što uteče i takoj dočekamo zoru. A kad svane sve, kao golub, prne i odleti u nebesa. Odemo u furnju, kupimo simiti, pa dom. Cena, stoji ispred vrata, mete. „Dobro jutro, gazda Mito“? – vika. „Dobro veče“! – odgovorim i odem u bašču, pod dud, da na rogožu dočekam sunce kad odskoči prema Golič“.
Djošini su bili među najboljim igraorskim familijama u Vranju.
„Došao bi ponedeljak, letnje vreme. Vranje vrije, što od naši, a poviše od gosti. Otac bi spremio magare, srtavio ćilimče, a mi bi mu pomogli da ga jane. On jaše na magare, a mi po njega. Cela famžilija; pravac, bašta u hotel „Vranje“. Svira Bakija Bakić i njegov orkestar: Kurta, Demiran, Ekrem i drugi. Magare bi vezali do spomenik „Čika Miti“. Niko ga nije dirao. Svi su znali čije je. Naši stolovii bili su s leve strane bine, ispod velikog koštana. Naređani u red. Konobari bi nas uslužili, odmah. Otac je stavljao balonče s domaćim vinom na sto. Počeo bi da pije i mezi. Bakija je tačno znao kada da priđe, ni pre, ni kasnije. Zanosno svirajući, kao da se pozdravljao s ocem. Pala bi prva „crvena“ na čelo. Pa druga, treća, četvrta…. Teška kola, pesma, sve bi stalo kad bi se na balonče ugledalo dno. Sava Djoša ustajao je od stola. Takt je davao goč Demirana. Nastalo bi igranje. Cela bašta u hotelu „Vranje“ digla bi se na noge. Otac napred, stric Dine na kec. U sredinu žene, svi mi. Izvija se kolo, noge kao da su u vazduh – priča Dule Djoša.
Kafanskih boema u Vranju bilo je mnogo, ali među njima posebno se izdvajao Anta učitelj. Voleo je da popije i kući je često dolazio „zagrejan“. Bila je zima, a on stigao kući vidno pripit. Njegova žena izašla da ga sačeka pa kaže: „Dobro bre, Anto, zor li je svaki dan da sediš u kafanu“. Anta je pogleda i polako biranim rečima odgovori: „Dobro, ženo, kaži mi da li je zdravo na ovu zimu da sedim ispred kafanu“.
O zaljubljenicima u „ladan špricer“ mogao bi danima da priča Maško sodadžija. „Duško Kaluđer je voleo „dramče“, to je čaša od 3 dl. Sipa se 1 dl vino i 2 dl soda. Pije se „dok ti nosi glava“. Drugi, koji su voleli domaće belo vino, jako i gusto, da ih ne bi „utepalo“, ostavljali su praznu čašu „za dva prsta“, a onda vino „nagaze sodom“, da ga razbiju, a ne unište ukus. Imao sam stalne mušterije: Dine Terziju, Tane Barbače, Vasu Ćufte i druge. Naprimer, Sande Vlašče mi je bio mušterija od kad sam otvorio radnju pa dok nije umro. Sifon su tek tada njegovi vratili, uvek je bio kod njega – priča Maško.

VRANjSKI VICEVI
Mlada Vranjanka sedela na klupu u park. Veče ubavo, mesečina ogrejala a ona se osećala mlogo usamljeno. Odjedamput vu prišja neki poza grbinu, i stavija vu ruke na oči. – Čik pogodi koj sam! Imaš pravo da pogađaš tri puta, al svaki put kad pogrešiš ja će te cunem. Bez oklevanja mlada Vranjanka poče da nabraja: – Keba, Željko Samardžić, Čola…

A mori Perso, kude ti je muž?
– Ostavija me.
– A zašto, mori?
– Zatoj što sam ga, dok smo se onodili, pitala: „Slepčo k`d misliš da okrečiš plafon“.

A mori Milevke kako beše sinoćke s`s onoga tvojega novoga momka? – More, mani me se Stanke, čista matematika. – E, kako toj misliš? – Pa takoj. Dok se ja sabra on mi uzede nevinost.

Popravljaja Vranjanac krov na kokošarnik i kako je bija nepažljiv izgubija ravnotežu, padnaja od merdevine i polomija nogu. Dok su mu turali gips on pitaja doktora: – Doktore, će mogu li ja s`s ovakvu nogu da idem na rabotu? -Pa, normalno – reče doktor. – A će mogu li da vozim kola? – Kako da ne, vozićete sigurno. – A, doktore, će mogu li da rabotim onoj s`s ženu? – I to možete! A što to pitaš? – Pa, vidiš doktore, pre nego da skršim nogu nesam mogaja.

Dušo, ako ti se desi da i po peti put ostaneš trudna – počeo da preti jed`n Vranjanac na ženu – da znaješ ima da se utepam kako kuče u lojze. Ja mori jedva mogu i ovoj četvrto da preranim. Posle jedno tri meseca požalila se Vranjanka na muža. – Stanojko, moram da ti priznam da sam pa ostanala trudna. K`d je toj čuja, Vranjanac ripnaja, dofatija pištolj i turija ga na slepoočnicu s`s nameru da se utepa. – Ne pucaj! – vrisnala žena mu – će utepaš pogrešnoga čoveka.

Žali se jedna Vranjanka na doktora: – Doktore, nešto neje u red s`s moj seksualan život. Nisam b`š mlogo srećna s`s svojega muža. – Ništa lakše. Nađite onda ljubavnika. – More, našla sam, ali ne vredi. – Onda probajte sa dvojicom! – Što? Mislite da nesam probala? – E pa onda probajte sa trojicom, četvoricom, sedmoricom… – Ali doktore, ja si gi imam deset, ali nikako ne ide, pa ne ide. – Ženo božja, pa ti si onda neki monstrum. – Ete toj doktore, da mi napišeš! Da mi napišeš da sam monstrum, jer muž mi vika da sam kurva.

Ispraćala majka ćerku brucoša na studije. – Pazi, nemoj slučajno da si puštila nepoznatoga momka da ulazi u tvoj stan pa ja da se sekiram. Posle dve nedelje javila se ćerka s`s telefon: – Mamo, sinoć sam se upoznala s`s jednoga mnogo ubavoga momka. – Nesi mu valjda dozvolila da ulegne u tvoj stan – prekine gu majka. – Nesam mamo, nesam. Otišli smo kude njega… u njegov stan… Neka se njegova majka sekira.

Dzvirnaja poštar kroz ključaonicu, pa reče: – Gospodine Mitiću, prestani da laješ, nesam ti doneja nikakvi računi već preporučeno pismo.

Zaustavija policajac jednoga pijanog Vranjanca, koji je u kolima bio sa ženom. – Dobro čoveče, ako ste već pili zašto onda niste dali da žena vozi? – Slušaj pobratime, ja ako sam pijan nisam lud.

Ulegnaja Vane Vampir kude berberina Ristu Dziljču da se obriči. Sednaja na stolicu, ov`j uzeja oštar brijač i počeja da manda oko bradu. Pored stolicu sedelo Ristino kuče Buljko i bez prekid gledalo u Vane. Ov`j toj primetija sas njegovi buljci i bilo mu neprijatno, pa će na Dziljču: – Abe, što je ovoj kučište tolko zinalo u mene? – Ma, ne se sekiraj, zar ne vidiš da je budala, misli svaki d`n je Veligden, pa će padne parče od uvo ili nos da se oblaži – utešija ga Rista.