Milosrđe i ljubav prema ljudima

Po svemu što se događa ljudima i među ljudima, Isus Spasitelj nije srećan i radostan, pa je, izgleda, nasušno da još jednom siđe među nas i obasja nas svetlošću razuma i mudrosti

Roždenje Isusa Hrista, Sina Božjeg, leta 2009. proslavljamo u strahu i nespokoju od vremena u kojem živimo i u kojem pravo nasilja i samovolje čini da je čovečanstvo sve bliže uništenju i bez pravog odgovora na suštinska pitanja života i sveta. Proslavljamo rođenje Bogomladenca Hrista, a kao da svesno zaboravljamo „da smo stvoreni jedni zbog drugih“, a ne da bogujemo, iako to volimo da činimo, što zbog same ljudske prirode, što zbog ohladnelog srca i oplićalosti uma, što zbog raznih drugih okolnosti. I gotovo uvek potiskujemo u zaborav nepobitno, da se niko nije tako strašno iskompromitovao kao čovekobog, svojom samoživošću, samodovoljnošću, egoizmom, mržnjom, ljutnjom, nervozom, zatvorenošću i unutrašnjom blokiranošću. Ali, ako smo kao ljudi otvoreni, kao hrišćani iskreni hrišćani i dosledno verujući, ili bar gajimo simpatije prema hrišćanstvu, složićemo se da je čovek biće razumno i društveno, upućeno na drugoga, na bližnje i druge ljude, a ne usamljena ličnost. Nekoliko ili mnogo tih ljudi nisu „masa“, već zajednica ljudska u slobodi i ljubavi, ali i zajednica sa Bogom, apsolutnom vrednošću koju sve više priznaju i ateisti.

SPASITELj

Rođenje Isusa Hrista nepojmljivo je ljudskom umu, jer promišljajući ovozemaljsku misiju deteta rođenog u Vitlejemu mi ne baš najjasnije uviđamo i sebi samo mehanički priznajemo da je to Bog iz ljubavi prema svakom od nas uzeo ljudsku prirodu, kako bi nas spasao od greha i smrti. Isus, uostalom, znači Spasitelj, jer je došao, ovaplotivši se od Duha Svetoga i Marije Deve da spase ljude na zemlji. Pokrenulo ga je milosrđe i neizmerna ljubav prema ljudima, ali i očekivanje da na njegovu i ljubav Boga oca i ljudi odgovore ljubavlju prema Tvorcu i Sinu i bližnjima.
Zato se i o ovom Božiću zapitajmo, jesmo li mi, ljudi, odgovorili na Hristovu i Božju ljubav ljubavlju prema bližnjima? Iskreno i bez lažne i licemerne moralnosti, nismo, dok je sasvim mali, apsolutno zanemarljiv broj onih koji su poverovali Hristu i našli se na putu spasenja. Najveći broj ljudi se i pre i posle Hrista udaljavao od Boga i bio stalno u grehu, ali ne našavši ni mir ni spokoj ni izlaz iz mutnog meteža svog uma i svog srca.
Ako bi danas pokušali da damo razložan odgovor na pitanje da li je Isus Hristos srećan i radostan, morali bi da priznamo da po svemu što se događa ljudima i među ljudima nema sreće za Spasitelja. Izgleda, zato, kao da je nasušno da još jednom siđe među nas i obasja nas svetlošću razuma i mudrosti. Masovna ubistva ljudi i terorizam, nasilničko ponašanje velikih država, bezočno uništavanje prirode i životne sredine, otimanje tuđe imovine, nemilosrdna eksploatacija ljudskog rada i sve dublji jaz između bogatih i siromašnih, razvodi brakova koji razaraju porodice pa deca ostaju zbunjena i nesrećna, nepoštovanje i gaženje osnovnih ljudskih prava i prava dece, eto razloga koliko hoćete zašto je Hrist nesrećan i zašto bi u sadašnjem svetu greha, laži i zla bila tako blagotvorna još jedna njegova spasilačka misija.

MIRBOŽENjE

Zato danas, kada slavimo i ovaj Božić, i kada zasednemo za bogatom trpezom u svojim kućama, onoliko bogatom koliko smo ekonomski mogli da dosegnemo, prisetimo se makar malo i duhovne strane rođenja Bogomladenca Hrista. Ako znamo „da čovek ne živi samo o hlebu, nego i o svakoj reči koja izlazi iz usta Božjih“, pomolimo se da Hrist Spasitelj olakša muke i stradanja svih siročića, prognanih ljudi, ranjenika, zaboravljenih i ožalošćenih koji i Božić, kao i sve druge svoje praznike, slave daleko od svojih domova i svetinja. Takođe, dok se za prazničnom trpezom budemo mirbožili, priznajmo sebi samima koliko smo nemoćni i slabi, nesavršeni, započeti a ne dovršeni, nezadovoljni sobom i nedovoljni sebi. I ne smetnimo s uma, hleb koji jedemo na ovoj zemlji ukraden je, a mi ćemo i u raju nositi modricu od ovozemaljskih padova i grehova.
Ako je Isus Hristos sjedinio dve prirode u jednoj ličnosti, božansku i čovečansku, ljudi, iako to ne mogu, valjalo bi da se ne samo o Božiću potrude da se potpuno ne obezbože i tako udalje od Hrista i njegove ljubavi. I da uvek imaju na umu da Hrist nije umro kao Bog, već kao čovek, ne za svoj greh, već za ljudske grehe, da bi ih spasao, iako to nisu zaslužili, jer kao da nema kraja putu naših sagrešenja.
Baš zato što smo toliko ogrezli u grehu, proslavljajući ovaj Božić, krajnje je vreme da se trgnemo i s verom i nadom, na šta svi imamo pravo, zapevamo slava Bogu na visini, mir na zemlji, dobra volja među ljudima! MIR BOŽJI, HRISTOS SE RODI, VAISTINU SE RODI!