Bez nevolje nema bogomolje

Eko Taxi Vranje

Bez nevolje nema bogomolje

Firme propale, država otišla u aut, političari se samo svađaju. I u koga da se uzda ovaj narod, pitam ja vas? Ostao mu samo Bog



Zarozana, mlada žena, u poodmakloj trudnoći, sa štrokavom trenerkom na sebi i muškim patikama na nogama tri broja većim, sedi na ulazu u crkveno dvorište. Oko nje trčkara musava devojčica, takođe lagano obučena. U rukama steže ostatak kifle i današnji majčin i svoj „pazar“ – nekoliko dvodinarki i novčanicu od dvadeset.
– Nemamo šta da jedemo, pa u nedelju dođemo ovde, znam ljudi idu u crkvu, pa mislim daće koju paru. Ali, slaba vajda, nema narod, samo prođu pored mene kao pored tursko groblje. Muž mi negde u Beograd, i on ovako kao ja, sedi po mesec dana pa donese neke pare da se preranimo – jada se ona.
Iz pozadine dopire „muziciranje“ na razdrndanoj harmonici. Mile je iz Vladičinog Hana. Radio je u firmi 32 godine dok nije propala.
– Tri godine, sestro, ja ovako zarađujem za lebac. Sreća moja pa znam da sviram `armoniku inače bi gladovao. Bude nekad dobro, zaradim i po pet `iljade, a nekad ni tri`es dinara. Evo, sad su posti, niko se ne venčava, samo poneko krštenje. A i nije narodu do muzike – objašnjava, dok promrzlim prstima prebire po dirkama harmonike.

RAZONODA I UTEHA

Kroz crkvenu kapiju promiče narod. Žurno se krste na ulazu, na ženu i devojčicu niko ne obraća pažnju. Uglavnom je to mlad svet, momci i devojke od dvadesetak godina, ima i dosta dece, tek poneko stariji.
Ispred ulaza u crkvu sto sa ikonom. To je za one koji nemaju baš mnogo vremena za Boga. Samo prislone usne na ledeno staklo ispod koga je lik Bogorodice sa malim Isusom u naručju, zapale sveće, prekrste se još koji put i već hitaju u toplinu svojih dnevnih soba.
Sveće razne – od dinar, dva, tri pet, deset, a ima i onih od 250 i 400 dinara. Najviše se traže ove najjeftinije, mada od jutros dobro idu i ove skuplje. Izgleda da njih kupuju oni što retko zalaze u crkvu, pa količinom voska i novca pokušavaju da opravdaju izostanak pred Bogom.
– Sve više ljudi dolazi u crkvu. Uglavnom su to mladi, naročito mnogo ima devojčica, valjda su one prijemčivije za veru. Ima i onih starijih koji nikad ne propuštaju nedeljnu liturgiju. Njima je dolazak u crkvu i razonoda i uteha – kaže Dragan MIHAJLOVIĆ, crkvenjak, koji godinama već prodaje sveće na ulazu u centralnu gradsku crkvu.
Ka crkvi hitaju dve mlade žene. Jedna od njih nosi bebu u naručju. Druga iz tašne vadi maramu i hitro je svezuje na glavu. Dragan kaže da tako nalaže pravoslavna vera, da sve žene u crkvu treba da uđu zabrađene. Na brzinu pale sveće za žive i mrtve, a onda zauzimaju svoje mesto na levoj polovini hrama. Tamo je mesto ženama, desno su muškarci. Mada pravilo ne poštuju svi, ima i jednih i drugih na „pogrešnoj“ strani.
Liturgija uveliko traje. Sveštenik Zoran propoveda o trpezi ljubavi, o tome kako za njom uvek ima mesta i za nove ljude. Većina pomno prati, jedni se svaki čas krste, neki pogledaju šta drugi rade pa i oni isto, ima i onih što rukom, pomalo teatralno, dodiruju pod. Neka žena glasno peva, muškarci uglavnom mrmljaju sebi u bradu, beba plače.
Trojica dečaka sa svećama u rukama vrzmaju se po crkvi, stalno ulaze i izlaze. Gospođa sa crnom bundom i šubarom na glavi prilazi ikoni u centralnom delu crkve, ljubi je i spušta novac na nju. Stoji nekoliko minuta pred njom zamišljenjo, a onda i ona žurno kreće ka izlazu.
– Trebalo bi da svi dođu u devet kad počinje liturgija i da izađu kad se završi. Obično traje sat i deset, petnaest minuta, kad služi episkop i duže. Ali neki nemaju strpljenja da toliko dugo stoje, drugi se žure, treći su došli tek reda radi – komentariše Dragan.

IMA NEŠTO

Marija i Jelena kažu da su svake nedelje ovde. O liturgiji su učile na časovima veronauke.
– Moji veruju u Boga, i ja naravno. Da, da, slavimo slavu. Ne razumem baš sve što sveštenik priča, ali volim da ga slušam – otkriva Marija.
Postarija žena, zabrađena u crnu maramu i umotana u kaput iste boje, kupuje osam sveća. Tek jednu pali u gornjem delu, ostale za mrtve.
– Šta da ti kažem, ovde dolazim ne znam ni ja sama zašto. Ne mogu da kažem ni da verujem ni da ne verujem u Boga. Ima nešto, ne znam šta i da li je to Bog. Dođem ovde, zapalim sveće, postojim malo i nekako mi bude lakše, odem kući s mirom – poverava se ona.
Bračni par traži platno za krštenje.
– Ne znam da li ima još neko. Za dečaka ili za devojčicu – pita Dragan.
– Za muško, za muško – nestrpljivo odgovara žena.
– A evo, ga, imate sreću, ostalo je još jedno – vadi Dragan iz fijoke kesicu s parčetom belog platna na kome je plavom bojom utisnut lik dečaka.
– I ovu sveću s plavom mašnom – s olakšanjem dodaje žena.
– Evo, sve ovo vam je petsto dinara – računa Dragan.
– Ma, nije bitno koliko košta, samo kad ima – mudro komentariše pater familijas.
– Idite u krstionicu, tamo vam je toplo – upućuje ih Dragan.
Inače i crkva ima podno grejanje, pa je unutra prijatno toplo. Možda i zbog toga ima toliko sveta, jer ima sigurno barem četiristo ljudi. Doduše i praznik je, Materice, dan majki.
– Ne bih rekao da je to razlog. Firme propale, država otišla u aut, političari se samo svađaju. I kome da veruje ovaj narod, pitam ja vas? Ostao mu samo Bog – odgovara sam na svoje pitanje dobrodržeći čiča, očigledno redovni posetilac nedeljnih liturgija.
Priznaje da među prisutnima ima i novokomponovanih vernika. Diskretno pokazuje dvojicu momaka.
– Evo, vidite, spuštaju se rukom do zemlje, a garantovano nemaju pojma šta to znači. To vam je inače metanisanje, nešto kao viši oblik vere, na taj način se, navodno, još više spajate sa Bogom. Toga ranije nije bilo. A sad vidim i žene pokrivene do zemlje, umotaju glave u marame kao da su Iranke. Najzanimljivije je što su to sve mlade, devojke takoreći. Mislim da je to preterivanje i pokazivanje ostalima kako su oni, eto, drugačiji od drugih. Nema tu, po meni, mnogo filozofije – u Boga veruješ ili ne veruješ, sam maramom ili bez nje – filozofski zaključuje.
A ona pomenuta dvojica, inače nemaju više od dvadesetak godina, obučena više kao skinhedsi, u crnim jaknama i pantalonama, obrijanih glava, kao u transu mrmljaju reči molitve i povremeno se spuštaju do poda.
Među okupljenima i mnogo poznatih lica, najviše ima lekara.
– Možda su došli da se pomole za duše svojih pacijenata – zajedljivo komentariše naš sagovornik.
I što reče neko mudar – bez nevolje nema bogomolje.



  • Ostavi komentar