Who the fuck is Dike?

Eko Taxi Vranje

Who the fuck is Dike?

Stojadin Trajković, koji kao od šale skida Šabana, Šekija i Sinana, uveseljavaće publiku u novogodišnjoj noći na platou kod klizališta



Sastavljajući kratku listu najupečatljivijih dešavanja koja su obeležila kulturni život u gradu tokom 2008. godine, zaključili smo da je skoro svaki lep događaj, imao svoj pandan među ružnima. Naravno, nije ih bilo samo ovoliko, niti su oni poređani hronološki, već je to samo nekoliko uspomena na proteklu godinu, u kojoj smo svi uglavnom buljili u prazno i čekali da nam se desi nešto lepo.
To vam je kao sa eurokremom, neko voli „belo“, neko „crno“, a mi se najviše uzdamo u visoku sposobnost naših čitalaca da samostalno zaključuju.

TANGE I MAFIJA

Muzičko-scenska vedeta ZAM-a, čovek koji je pre osam godina snimio prvi album za ovu produkciju, Stojadin Trajković – Dike, godinama je žario i palio po svadbama u okolini Vranja i kžo od šale „skidao“ Šerifa i Šabana. Ove godine Dike će biti „glavna zvezda“ organizovanog dočeka Nove godine ispred ovdašnjeg Narodnog muzeja. Doduše, za izvođače je obezbeđena, kako rekoše, neka sića lova, a i Dike je, kažu, skroman čovek. Njega ne prate ogromni rejtinzi, fan-klubovi ni horde obožavatelja, pa nije teško zamisliti kakav će nam tek onda šou prirediti.
Gradsku scenu predvodi najstarija hip-hop družina «Zero Five» a finale ove kalendarske godine pokazaće i kako izgleda lice cele jedne generacije klinaca koji odrastaju na vranjskom asfaltu i koji samo traže šansu da od običnih tinejdžera postanu zvezde bolivudskog tipa. U tome ih neće zaustaviti ni „tamo neki Dike“. Zaključujemo – neće se samo pevati, takođe će se i plakati, svako iz svojih razloga. Ne znamo ko vodi, nismo brojali.
Godina 2008. je godina definitivnog urušavanja pozorišnog života u Vranju. Počelo je „Tangama“, a završilo se „Putovanjem kroz gusto granje“. Predstave sa glavnim temama – neko kome je kršteno ime Fakman doživljava svoju „ljubav na seoski način“ i Roki je svima mater po povratku iz Haga – najbolje govore, pre svega, o publici kojoj se obraćaju. Da li to neko maksimalno eksploatiše kulturno mrtvilo, pokušavajući da „putovanje“ pretvori u „urnebesnu komediju“, a scensku bljuvotinu u erotičnu sapunicu? Zarada ide pride. Stvar je negde na pola presekao sjajni Salko, Ljube Bandovića u „Ćeifu“, na ovogodišnjim „Borinim pozorišnim danima“.
Logičan nastavak „putovanja“ – afere. Honorari dece direktora Radivojevića, marifetluci sa gostujućim glumcima i rediteljima i njihovim ugovorima, sumnjive ulaznice i rad, pazite sad, bifea, su pod lupom (bez obzira što tamo ni sve ostalo nije jasno), tema su o kojima se pred kraj godine dosta pričalo.
Ako tome dodamo i eventualnu smenu prvog čoveka Pozorišta, te dilemu da li će mu naslednik biti onaj „što će si lega u žladovinu, a pare same će mu doodiv“ ili neko treći, pitamo – kada da se smejemo, a kada postaje ozbiljno?

FAŠIZAM I BISERI

Nagrada „Borisav Stanković“ ove godine pripade Miroslavu Toholju koji je, sem što je održavao stalni kontakt s Radovanom Karadžićem i bio glavna veza preko koje je haški optuženik komunicirao sa svetom i utemeljivao široku grupu poštovalaca svoga lika i dela, objavljivao i njegove knjige. Eufemističkim obrazloženjem uvaženih doktora književnosti zapravo je nagrađen neko ko je lično zaslužan za devastaciju kulture na tlu jedne susedne države. Međutim, to je očigledno kompatibilno sa aktuelnom srpskom politikom. Da nije, Toholj bi bio pred sudom, a nagrada „Borisav Stanković“, kao i mnoge druge kulturne institucije ove zemlje i ovog grada, bila bi slobodna.
Novoosmišljena manifestacija „Stari dani“ počela je promocijom „Izabranih dela Momčila Zlatanovića“, izdavačkog poduhvata „Vranjskih knjiga“ na kome je rađeno dve, a sam autor materijal je prikljupao četrdeset godina. Ako se zna da su do sada objavljena izabrana dela tek trojice-četvorice srpskih folklorista, onda ovaj poduhvat moramo smatrati reprezentativnim i retkim.
Ova dva primera pokazuju ko u srpskoj državi još uvek odlučuje o svemu, pa i o književnim nagradama. Što reče, Miroslav Cera Mihailović, urednik Književne zajednice „Borisav Stanković“: „I Ginter Gras je bio fašista, pa je 1999. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost“.
Toholj će se svakako snaći, kao što je to i dosad činio, ali šta će biti sa nama?
Kad smo kod „Starih dana“, letos je, uoči samog njenog početka, sa programa „skinut“ Aleksandar Davinić i promocija njegove knjige „Vranjski biseri“, što je izazvalo opšte oduševljenje, svim i svačim opterećenim, narodnih masa. Sudeći po statistici, veći broj građana, ipak, nikada nije čuo za Lucku Bembelijsku, Cobe Zujkino, Daci Crcorče ni malečko Mitanče pa će, shodno tome, Davinić svoje štoseve probati da plasira na nekom „soboru“. Davinićevi lažnjaci, koje je objavio ovdašnji Narodni univerzitet, moraće na nekom drugom mestu da uzvraćaju udarac. Možda u rodnom mu kraju ili, recimo, i na stranicama „Politike“.
Pobeda, između ostalog, na 17. Pesničkim rukovetima u Negotinu, među 127 autora, te treće mesto na Limskim večerima poezije, u konkurenciji 76 autora – najbolji su rialiti-šou u kojima je četrnaestogodišnji Dragan Djunda, mladi pesnik iz Vranja, mogao da učestvuje. Djunda je potukao „do kolena“ sve konkurente, pesnike-srednjoškolce i sada strpljivo čeka Specijalnu nagradu za srpski jezik i književnost koja treba da mu se dodeli. U međuvremenu, već pomenuti NU, štampao mu je knjigu pesama i malo se iskupio za „Da Vinićev kod“ gaf. Što bi rekao sjajni aforističar Dragan Miljković – Um caruje, snaga se kurči!
Na poziciji patrijarha srpskog hip-hopa, najvitalnije pojave domaće muzičke scene poslednjih deset godina, definitivno se učvrstio Marčelo. On je letos Vranjancima priredio nezaboravnu svirku u OKCE, sa porukom iz „Kuće na promaji“: … Šta je do sad čekala Srbija, epidemija orgija nas ubija, i sve je kvazi, šatro, nadri, niko nikog ne bodri…“
Neki su bili razočarani jer su shvatili da dečko ne posećuje teretane, ne grca u toponimima pojmova u rasponu od geto do gudra, niti ima povremene patetične akcente poput „drogiram se“ ili „prošo sam svašta“, nije imao ni „ribok“ majicu, a jedan od retkih je koji nije kobajagi.
I taman kada smo se uplašili da u Vranju estrada i politika, posle duže, ozbiljne veze, nikada neće raskinuti, posetiše nas Maljoković, a povodom 90. godina oslobođenja od Turaka, i Kolundžija. Nakon što su obišli ceo svet po nekoliko puta, naši najuspešniji „klasičar“ i džezer, stigoše i ovde. A Vranjanci ko Vranjanci. Njima niko nikada nije dovoljno dobar, ma koliko ljudi imali tremu i govorili „nija šala svirati u Vranju“. Poseta ovim koncertima bila je tolika da će jedva uspeti da nam se zadrži u kolektivnom sećanju, ali ipak dovoljna da potisne Diketa. E, zato im hvala što su bili!



  • Ostavi komentar