U Srbiju Srbi, u Vranje Vranjanci

„Muka je dok se namami u ruke, a kad vidi da su „dušmanske“ tad je sve gotovo“

Za stare Vranjance reći će vam da su bili čestiti, pošteni, radni ljudi. Čućete i da su voleli puno da lažu, da kada osete zort „saviju šiju“ dok ne prođe opasnost. Smatralo se da su duhoviti i dosetljivi, uvek spremni na šalu. Opet, drugi su ih doživljavali ljutitim, prekim ljudima okoštalih patrijahalnih shvatanja. Za Vranjanke se govorilo da su vrele krvi, razuzdane, pomamne i pohotne. Sve su to stereotipi koji su drugi nametnuli žiteljima Vranja. Kakvi su uistinu bili govore priče i anegdote koje su se prenosile sa pokolenja na pokolenje.
Kada je stari kralj Petar stigao na vranjsku železničku stanicu, pred postrojenom gardom i masom Vranjanaca, izlazeći iz voza, obratio se: „Pomoz Bog braćo junaci“! Svi su ćutali. Kralju Petru bi nelagodno, pa opet uzvikne: „Pomoz Bog, braćo Srbi“! opet, tajac. Tada mu je prišao tadašnji predsednik opštine Pera Paka i došapnuo: „Čestiti kralje, u Srbiju Srbi u Vranje Vranjanci“. Kralj je shvatio i uzviknuo: „Pomoz Bog, braćo Vranjanci“! „Bog ti pomogo“!, odjeknulo je sve do Morave.

ZA POPA, JOK

Vranje je postalo čuveno i po žutom cveću, pa se danas žuta boja doživljava kao simbol grada. O „Vranju žutom cveću“ pročulo se tek nakon završetka Prvog svetskog rata kada su francuski vojnici ušli u varoš. Prolazeći pored jedne avlije, pojedinačno su se ljubazno javljali domaćici koja je nešto radila oko cveća. „Bon žur“, vikali su vojnici. „Deca, neje božur, ovoj je žuto cveće“, uzvikivala je bez prekida vredna domaćica.
Vranjanci su vodili računa oko udadbe i ženidbe. „Klasa sprem klasu, i tačka „, govorili su. Da je tako govore dva slučaja. Blagoje Popović, mlad bogoslov bio je zaljubljen do ušiju u prelepu devojku Todoru Avramku. Avramci su bili čuvena trgovačka familija i odmah su rasturili tu vezu: „Dete Todoro, da si izabrala trgovca, kmeta, sudiju, oficira, pa da te dam, ali za tamo nekoga popa, jok! Naše i tvoje treba da ostane, a ne da otidne kroz rešeto“, govorio je otac nesrećnoj Todori. Mlad bogoslov Blagoje nije mogao da lako preboli Todoru, zamonašio se i uzeo ime Justin.
Dimitrije Mihajlović – Mita Bulumač, kao mlad oficir znao je s kim treba da se oženi.
„Tata se oženio Natalijom, bogatom udavačom iz Jagodine. Mama je bila dosta veća od njega, ali to nije smetalo da se uzmu. Važno je bilo da su pripadali istom društvenom staležu. Visoka, naočita, izazivala je divljenje i zavist u tadašnjem Vranju, zbog lepote i građanskih manira sa kojima je odrastala. Komšike su čudile što se „po ceo dan maže lice i ruke sa pomade“ – pričao je svojevremeno Srećko Mihajlović Piola.
Da je bilo izuzetaka priča Dobri Dugur:
– Deda Kole je oženio Vasku Durinku, najlepšu devojku iz komšiluka. Vaska je bila velika igraorka. A čukne goč u Panađuriše, a Vaska zavede kolo! Svi su je hteli, bogati najviše. Kovači nisu bili ni bogati ni siromasi. Prvo što su drugari dedu pitali bilo je: kako gu prevari? A on, šeretski kao i uvek odgovarao im je: „Muka je dok se namami u ruke, a kad vidi da su „dušmanske“ tad je sve gotovo“!
Žitelji Vranja su imali predstavu kako treba da izgleda prosečan Vranjanac.
Dobri Bošković Dugur, iz poznate kovačke familije, tvrdi da je svaki Vranjanac trebao da izgleda kao njegov otac Kole.
– Bio je sila od čoveka, prava mužetina. Visok, krupan, leđa široka kao astal, ruke kao lozovi, šake kao lopate. Mintan ne skida, šubara na glavu po meru nakrivena, brkovi golemi, usukani, oči kao ugrejan zejtin, streljav i milujev u isti mah. Golem meraklija na sve, a ujedno i zadržan domaćin – kaže Dobri.
Da su bili domaćini, zadržni ljudi, govore Klinčarci o svom dedi Dragutinu Guti, sećajući se kako se brao vinograd.
– Pola Djoške je bilo naše. Vinogradi, podzidani, pod konac. Grožđe vinsko, sortno, praske i trešnje svuda. Berba je trajala danima. Porodica, rodbina, komšije, čiraci, punili su krble i kola. Ni deca nisu bila pošteđena. Govorili smo: „Dedo, kad će sve ovo se da se obere“? A, on: „Berite deca. Oči su kurve, a ruke robinje“! Svuda ga je bilo. Odjednom bi se našao pored nas i prekornim glasom dovikivao: „Zrna, deca! Kosirče da leti, sve u korpu da završi“! – pričaju Bekan i Guta Klinčari.
Znali su da budi osioni, ljuti ljudi, koji drže do svog ponosa. O Tasi Stojkoviću govori se kao o „ljutom“, prekom čoveku. Živeo je gotovo 100 godina. Ubio ga je konj, prignječivši ga između dve stene. Pre toga je, govorili su, Tasa konja krvnički tukao gabrovom motkom. Za njega se pričalo i da je mnogo držao do ponašanja svojih ukućana, koje se zasnivalo na strogom patrijahalnom obrascu toga vremena. „Jednom prilikom, pred kraj života, dok je stajao pred kapijom naišla je jedna mlađa žena koja ga je pozdravila sa – „dobar dan, dedo“! Tasa je ušao u dvorište i svojoj snaji koja se tu zatekla, prekorno, kratko saopštio: „Vide li, nije li gu sramota! Na tuđega čoveka vika dobar dan“!, priča njegov potomak Saša Babačko.
Meraklije u jelu, nisu čekali samo Božić ili Uskrs. Kad se imalo za njih je „svaki d`n bio Veligden“. Uživali su u đuvečke, jagnjetini, škembiće.
„Blagoja Tuman je bio vrstan mesar, meraklija da sredi meso i da pojede najubavo. I mi nesmo ostali kusi. Donese jagnjeće butče, pa sas oriz i spanać u đuvečku. A, đuvečka, dete da obanjaš u njum. Tolika je bila jerbo je morala da izrani onoliki Tumanci. Mnogo smo voleli jagnjeće glavče na đuvečku, a pored njega punjeno škembe sas debeli jagnjeći creva, bel i crn drob. Djuvečka se napuni sas iseckani mladi crni i beli lukčiki i sve toj krčka na tihu vatru. Škembe se sašije i probuši na nekolko mesta da upije miris od lukčiki. Iz zemljano grne prinese se ovčje kiselo mleko… Eh, prsti da izližeš: Jedemo sa kašike, pa kad nastane macanje, ne mora đuvečku da peremo, izlitimo gu od trljanje sas leb, da duri pobeli – priča Mate Tumanka.

CIBUKOV GRA

Kad bi ih muka spopala znali su da se snađu u svakoj prilici. Posebno u vreme ratova i okupacija. Stojan Kostić Tane Funci pričao je kako se znalazio sa Bugarima, a sve sa ciljem „da ne izede ćutek“. Voleo je bugarski pasulj, bio je mlad, jak, kaže u internaciji – „vola bih pojeo“. „Kad je bio pasulj mogao sam da pojedem pet porcija. Bugari gledaju i pucaju od zavisti: „Mame ti ga, jedeš kao konj!“ Odgovaram im: „Šta da vam radim. Vidite da postoji Srbin koji može da pojede više od Bugarina“ – snalazio se Funci. Drugom prilikom, pitali Taneta Bugari: „Šta ti je tatko“? „Srbin“! „Majka“? „Srpkinja“! „A, ti“? „Ako znam, car Boris da me utepa“! „Mamka ti srpska da znaješ od sad si Moravski Blgarin“!, i tako je opet izbegao batine.
Vlada Džipković Džipko bio je interniran u u Nemačkoj i radio je najteže poslove. Kad je video „kako kapsuje i aljinka mu se ne drži oko struk“ rešio je da se snalazi kako bi preživeo. Iskoristio je jednu od pauza i brenerom osmudio šaku i podlakticu desne ruke. Plamen je stvorio bolne opekotine. Prebačen je u logorsku bolnicu gde je rana sanirana. Morao je da se javi nakon dva dana. „Pred javljanje stavio bih na ranu sos-gas i ona nije mogla da zaraste. Bolovi su bili nesnosni. Osećao sam ih u korenu kose. Ali, i dalje sam bio na poštedi“, pričao je Džipko.
Snalažljivost je krasila Vranjance i u mirnodopskim uslovima. Duško Šimšir je između dva rata sa društvom rešio da na lak način zaradi pare. Odlučili su da u Bujanovcu održe predstavu u jednoj kafani koja je plakatirana ručno ispisanim slovima na običnoj hartiji. Pisalo je: „Dođite da umrete od smešku“. Otišli su u Bujanovac i jedan od njih je odmah naplaćivao ulaznice. Bila je velika gužva, pare kao alva. U kafani je bila impovizovana bina sa zavesom. „Kada smo prodali sve karte promuljio sam glavu između zavesa i rekao: Vidite li me. „Vidimo“, svi su vikali u glas i smejali se. Posle par minuta ponovo sam izmuljio glavu i upitao: „A, sad vidite li me“. „Vidimo“, vikali su i smejali se. „E, od sad više nema da me vidite“. Nastao je urnebesan smeh, a mi smo na stražnja vrata izašli iz kafane i pobegli put Vranja – pričao je Šimišir.
Vranjanci su druželjubivi i voleli su da vikendom odu na čist vazduh, pojedu i popiju. Jedno takovo društvo sačinjavali su: Ratko Pupunjko, Žika i Vane Burča, Andra, Srba Cibuk. Odlazili su u Pupunjkovu vikendicu, a glavni za đuvečke bio je Srba Cibuk, dok su ostali bili zaduženi za vatru, da donesu drva, natoče rakiju i vino. Srbi je, zimi, stalno curio nos, tako da bi se slina često nadvila nad đuvečkom. „Pazi, bre, Srbo, obriši jedanput nos“, govorio je Žika Burča. „Ajde, be, ne se sekirajte, pa i ako kapne, em će je slano, em ubavo“, odgovarao je. A, kapalo je i to mnogo puta – priča Andra Jovanović, direktor nekadašnjeg bioskopa „Sloboda“.
On se u svojoj praksi direktorovanja i obavljanja važnih funkcija u opštini sretao sa ljudima visprenim, spremnih odgovora u „nezgodnim“ situacijama.
„Jednom je kod mene u opštini došao Duško Vrtla, pravi gospodin u odelu, sa kaputom, šeširom na glavi. „Dobar dan druže predsedniče, došao sam ako može da zaposlim moga malog“. Mislio je na svog sina. „Gospodine Dušane – kažem mu – ne znam šta da vam kažem, ali vaš sin je malo mangupičast“. „Ne, druže direktore, on je samo malo avanturističan“, snašao se Duško. Kasnije smo ga zaposlili – priča Andra.
Vranjski govor davao je široke mogućnosti u upotrebi i zato su ga njegovi žitelji vešto koristili zavisno od toga kako bi im životna situacija nalagala. Jednom prilikom Stojan Kelča je bio u avliji kada je naišla jedna gospođa i uzviknula: „Jaoj, što vam je lep jorgovan“. „Ma, ovaj nije nikakav da vidite onaj iza kuće, dođite da vam ga nakršim“, vešto je odgovorio Kelča. Ili, kad je jednog zimskog dana pao veliki sneg, a mlada nevesta iz kuće izašla da očisti stazu i od uzbuđenja i sreće utrčala natrag u kuću i rekla svekru: „Tato, tato, što ga je napepaja belča“. „Ako, ćerko, za toj se i rodija“, mudro je odgovorio svekar.

VICEVI O VRANjANCIMA

Ispoveda se Vranjanac na komšiku:
– Dođo ja iz treću smenu od rabotu, k`d pred kuću mi tuđe cipele. Ulegnem unutra k`d u predsoblje tuđ mantil, kraj vrata tuđ kišobran, a u sobu moja žena s`s švalera.
– Bože, Bože! I što uradi? – Prešja sam preko sve, ali k`d sam videja da su naftaricu om`knali na šesticu srce mi se iscepalo.

Ušja Vranjanac u kafanu i viknaja na konobara:
– Dete, daj mi jed`n leb i jedno ćebapče da si ručam! Konobar se malka začudi ali mu donese što je tražio. Ne prođe mnogo vreme, a Vranjanac ponovo vika: – Dete, daj još pola leb da si dojedem ovoj ćebapče, razjedo se !

Razgovaraju dva Vranjanca.
– Znaješ li, brate kako je bidnaja gušter? – pituje prvi.
– Ne znajem, otkude bi znaja, odgovara drugi.
– E, bate… pa neli uvatija Vranjanac da čuva krokodila. Tolko ga ga je dobro ranija da je bidnaja gušter.

Stretne jed`n Vranjanac komšiku koja je imala pozamašan grudni koš.
– A, mori komšike, što rabotiš, kude si pošla?
– Ne idem nigde. Šetam si se – reče mu komšika.

Muž i žena otkarali svinju kude vepra da gu bukari. Gledajući što vepar raboti žena teše da se našali sas muža, te mu špka na uvo:
– Gledam gi, muže, kako ovoj rabotiv, pa pravo da ti kažem i na mene mi se prioća.
– Ćuti, mori karakondžulo! Znaš da sam poneja pare samo za svinju da platim – odbrusi muž.

Sedeli si dva pobratima u kafanu i činili si laf. Jed`n na drugoga zagleduje sat, pa ga upita: – Dobar ti je t`j sat. Kude si ga kupija? – Pobratime, ubav sat, kako da neje. Ovakoj, kupija sam ga od tatka na samrt.

– Čuli smo profesore, da je sadašnja vaša žena mnogo mlađa od vas, pa nas interesuje kako gledate na to?
– Šta da vam kažem – reče profesor – radije mladu koku delim sa drugim, nego staru sam da glođam.

Došli vranjski veterinari u zadružni dom u Dubnicu da sprovedev veštačko osemenjavanje na ovce. Jedna postara seljanka pozdravi gosn doktora i reče mu po kakvu je rabotu došla, a on pozva svoga pomoćnika i reče mu da izvrši veštačko osemenjavanje. Kad seljanka vide toj poče da zapomaže i plače: – Am`n, sas Boga te molim, gosn doktore, imam salte tej tri ovčice i čuvam gi zbog vunu, a ov`j tvoj šegrt je ćelav, pa te molim kako Boga, ti da gi mrkaš ovce, jerbo ti je kosa mlogo ubava, pa će mi bidnev ovce runtave.

Otišja mlad Vranjanac na regrutaciju u Beograd. Pregledali ga doktori, a on zdrav kako dren. Pitaja ga major: – Odakle si ti momče? – Iz Vranje – reče mu momak. – Pa valjda si iz Vranja – ponovo će major. – Ne me buni, be starešino. Pa ti li bolje znaješ otkude sam ja.

Otišao Vranjanac na sahranu prijatelju Crnogorcu. A tamo, kako red nalaže, hvalospevi o pokojniku:
– Eee, rodio si se ka tić, živio si ka tić, otiša si ka tić – viče nad odrom jedan u crnogorskoj nošnji, kad Vranjanac upita jednog do sebe:
– A, be, bratče, sas praćku li ga utepaše?

Vranjanac i Sindi Kraford na pustom ostrvu. Posle nekog vremena oni se veoma zbliže, upućeni jedno na drugo. Vranjanac je bio toliko dobar da Sindi nije mogla da mu se ne poveri:
– Ni sa kim mi nije bilo ovako dobro, a bilo ih je dosta. Kaži mi, molim te, šta da uradim za tebe kad se spasemo odavde. Znaš, ja sam veoma bogata i moćna.
Vranjanac, međutim, reče:
– Imam samo jednu želju, da se maskiraš u muško.
Manekenka se začudi, ali zbog Vranjanca je bila spremna na sve. Obuče mušku garderobu, namesti neke veštačke brkove i priđe svom dragom.
– Evo, i šta sad?
Vranjanac je zagrli:
– Lele, brače, što sam gu onodeja Sindi Kraford!