Jedan dan, čuka neko na vrata, ulazi milicija! Mi smo, kažu, iz Vladičin Han. Pa koga tatka tražite kod mene? Jedna, kažu, devojka, pobegla od kuće, nema je neko vreme, pa proveravamo da nije kod tebe, ti si, je li, dao oglas za ženidbu, možda je tu našla svrtku
Oženio se deda Trifun! Znam da tu radosnu vest nije trebalo da ovako naglo saopštim razdraganim čitaocima, zbog rizika od pozitivnog šoka, ali nisam mogao da odolim. Ta, praznici su, i gora i voda se veseli, pa je vreme i za radosne vesti.
Verni čitaoci „Vranjskih“ sigurno će se opomenuti značajnog dana za ove novine, početkom jula 2003. godine, kada je u redakciju došao visok, koščat starac, pomažući se sa dva štapa, kao da vesla. Bio je to znameniti deda Trifun, po izboru čitalaca te 2003, jedna od ličnosti godine; ništa čudno – deda Trifun je tada doneo oglas u kome traži nevestu, a imao je osamdeset jednu godinu!
KOMENDIJA
I posreći se deda Trifunu! „Vranjske“ su bile talične, i deda Trifun je već 20. avgusta 2003. godine sklopio brak sa izvesnom Slavicom, koja je, pak, 1962. godište, dakle pune četiri decenije mlađa od mladoženje! No, nije sve išlo tako glatko, iako je svršetak bio srećan, na kraju su se uzeli, kao ono u holivudskim filmovima – „love ѕou, mѕ dear Trifun, i love ѕou, mѕ darling Slavica“.
-Uuuu, što su se javljale – seća se deda Trifun – i pre i posle oglas, i pre i posle moju ženidbu! I to preko komšiku, jer deca mi napraviše komendiju. Kupim ja čak i telefon, razgovaram, javljaju se na oglas, ali deca mi ga uzedoše, što će ti, pa što će ti. Jedna je čak i bila tu, u avliju, ali oni je vratili, nisam ni znao. Pa se prijavi još jedna, mnogo fina, ispostavi se da je ćerka mog kolege, s kojim sam radio na železnicu u Ristovac; mnogo sam se obradovao! Ali, puši, a prvi uslov u oglasu za moju ženidbu je bio da je nepušač. I tako se to rasturi… – uzdiše deda Trifun.
Bilo je tu još peripetija, čak je deda Trifun u jednom momentu, kao poželjan mladoženja, bio i sumnjivo lice policiji:
-Jedan dan, čuka neko na vrata, ulazi milicija! Mi smo, kažu, iz Vladičin Han. Pa koga tatka tražite kod mene? Jedna, kažu, devojka, pobegla od kuće, nema je neko vreme, pa proveravamo da nije kod tebe, ti si, je li, dao oglas za ženidbu, možda je tu našla svrtku.
Ponuda je zaista bila privlačna, i u njoj je, između ostalog stajalo: „Tražim humanu osobu koja ne puši. Dobiće čekovnu kartu na njeno ime kako bi mogla da podiže penziju, i dozvolio bi joj da ima muškarca da živi s njim, a ja bi je formalno registrovao kako bi imala režijsku voznu kartu, i da ima zdravstveno osiguranje. Od tvog pristanka pa sve do moje smrti što budeš uštedela ostaje samo tebi na tvom raspolaganju. Ja ne tražim da me meću na bandere, u novine, ni da nose crno, samo neka uključe radio i televizor i nek se vesele što su se otkačili od mene. Ti si rođena pod srećnom zvezdom, sreća jednom dođe u životu i više se ne vraća, zato nemoj da je ispustiš da odleti, posle ne vredi kajanje“!
Koja bi ozbiljna udavača odolela?
-Puno su dolazile – kaže, ne bez muške sujete, deda Trifun – sećam se beša jedna dooobra iz Trebešinje, a one iz planinu nisam hteo ni da gledam. Pa jedna iz Žitorađe, a sa njom i jedan muškarac, stoji tamo kod vrata, sluša šta se priča. Ja pričam jedno, ona drugo, i ništa ne napravismo. Pa jedna iz Krševicu, da ispita da li ima oklapina. Vide da nema ništa, pa si ode. Ja sam hteo da idem kod nje tamo, da trošimo moju penziju, da me čuva, ali ona neće, oće samo penziju. E pa, nema penzije bez Trifuna!
ŠLB BEZ P
Samo strpljenje, i uvek se javi prava. Elem, javila se narečena Slavica, iz jednog okolnog sela (deda Trifun, kao pravi kavaljer, drži do intime dame, ne dozvoljava da detalji idu u novine), ali ipak otkriva ponešto, da zagolica maštu čitalaca.
-Dođe ona jedan dan – seća se deda Trifun svog drugog venčanja (prva mu supruga, Roksandra, baš tako, sa „r“, umrla je 2001. godine) – dam joj ja moju krštenicu, onu crkvenu, tamo sam kršten i venčan, pa posle nisu hteli ni da čuju da me prime u SKJ, da završi administraciju. Kad to završi, zakažemo dan da se nađemo, tu i tu u grad. Ja se doteram, taksi me odveze na ugovoreno mesto, ona čeka. Ali, imam si i ja problemi, šta ćeš, budala se uvek nađe… Nemamo svedoke za venčanje, kuma i starejka, kao što je red, svi izbegavaju, bog bi ga znao zašto. Ali, ona umejatna; nešto s matičara šunj-munj, dođe, pita me – „imaš li 500 dinara“? Imam, za toliko nisam siroma, a i ovo je poseban dan. I pođoše da traže jedan drugoga po opštinu, nađoše jednog debeljana, pa još nekoga opštinara, oni su mi bili svedoci. Pa Trifun doma, a svedoci i mlada na ručak, da se proslavi svadba. More, ne žalim pare, samo da se sve brzo i dostojanstveno završi!
Na primedbu o drastičnoj razlici u godinama, deda Trifun odgovara:
-Ja li će joj gledam u zube, odakle znam koliko godine ima? A tu su bili i drugi kvaliteti: ona iz prvog braka ima dete, donela mi ga u miraz, pa ne moram ni tu da se zamučim. Ne znam ni što ću sa ovima što već imam, pa još jedno da pravim…
No, kako svaka ljubav boli, to joj je od boga dato, jer onda ne bi bila to što jeste, tako i deda Trifun ima svojih jada:
-Ne gleda me žena, moja deca je najuriše, a vidiš u kakvom sam trenutno stanju, pa ne možemo da se vidimo ni u grad. Video sam je na venčanje, pa još dvatriput, poslednji put jesenas, donela mi sok od ruže. Ne pijem ja to, ženo, reko, nosi tamo na decu.
Deda Trifun je ljuto pao od starosti, živi u suterenu, umotan u čerge i prevezane glave maramom kao da ga boli zub, pa mu oni krajevi štrče kao uši od zeca, leži u svom čuvenom izumu, krevetu koji ga štiti od nesavesnog komšije, privatnika koji proizvodi pertle, i od čije buke deda Trifun ne može da spava. Krevet je detaljno opisan u deda Trifunovoj autobiografiji: „Ugradio sam na svaku nogu od gvozdenog kreveta po pet špiralnih federa od glavu motora za ventili i sedište za traktoristu od petnajest špiralnih federa na koji sam metnuo dasku da ih pritiska, a protiv teg je gvozdena šina normalnog koloseka od jednog metra dužine, topovska granata od 120 mm što je žena tucala papriku i gvozdeni los plus kutije sa šrafovi. Na žičani madrac meto sam dva jogi dušeka te ležim kao ptica na grani u gnezdo“.
Tu je i još jedan patent deda Trifuna, putem koga ima jedinu vezu sa spoljnim svetom: radio prijemnik sklepan od dve telefonske slušalice, povezane žicom sa rešetkom na prozoru.
Deda Trifun ima ozbiljan problem, jer se sa dotičnim komšijom sudi od 1998. godine, i smatra da postoji globalna zavera protiv njega.
-More, sve lopovi. Evo, jutros sam pratio unuka u sud da odnese materijal, jedno tri kila. Sud ne odgovara, policija ne reaguje, elektrodistribucija mi traži nekakvu predstavku i zakazuje mi razgovor. Baš ima da se napričamo, s ovakvog kakvog me vidiš. I onaj novinar, zvao sam ga da mi slika sobu, neće, a hteo sam da platim, da se čuje istina i samo istina! A što sam doživeo muke od lekari! Sestre se tamo flintaju celu noć, a pacijente niko ne gleda. A da vidiš kad dođe Šiptar, grad mu se gradi – doktor mu napiše sve što oće, i samo kaže – „ne, ne, ja ne uzimam, idi stavi tamo u onaj beli mantil na čiviluk“. Na komisiju u PIO, kad sam tražio kućnu negu, napraviše me šlb bez p. Ali, ja sam zaguljen čovek! Ne dozvoli, sinko, niko da te kove u zdrav mozak, dokle si živ! Žena će dobije penziju kad pandrknem, do tad ima pravo na reži kartu, besplatno da se vozi sa železnicu koliko oće. Deci sam podelio kuću, ali ko će da te gleda? Za sve, more, ima, samo pare kad imaš!
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.