Nekoliko običnih ljudi

Eko Taxi Vranje

Nekoliko običnih ljudi

Među odabrane ih je dovela uglavnom radoznalost i znatiželja da vide koliko mogu. U životu većine njih ništa se nije promenilo, mada se ponekad sreću sa zajedljivošću okoline



E, moja Menso, džaba ti sva tvoja inteligencija i onoliki ILj kad nemaš pojma – slikovito opisuje Milan DjORIĆ, učenik trećeg razreda vranjske Gimnazije, šta kaže sebi kad dobije dvojku iz matematike.
A, dešava se, jer ovaj momak, baš kao ni ostali koji su premašili onu famoznu granicu od 148 ILj, nije nikakav vanzemaljac. Ima pravo da ne bude spreman za čas i da nešto ne zna isto kao i svi drugi iz odeljenja. To misli on, ali ne i oni.
– Očekuju od mene da budem savršen, da sve znam, da rešim i moje i njihove zadatke na pismenom. A ja nisam bezgrešan, niti sveznalica. Radio sam test tek da pokažem sebi koliko mogu. I mogu mnogo, ali to je samo potencijal koji može biti iskorišćen, ali i ne mora. Naravno da ću da se potrudim da maksimalno iskoristim sve što mi je priroda dala – objašnjava Milan, inače najmlađi član MENSE u Srbiji, jer je to postao sa samo 16 godina.

CRNO NA BELO

Njegov život se posle testiranja, tvrdi on, nije nimalo promenio. Malo mu je „skočio rejting kod devojčica i ima bolje mišljenje o sebi“, a društvo, pa oni reaguju uglavnom ravnodušno. Isto tako i profesori.
– Primetio sam da ljudi oko mene to potenciraju kad nešto ne znam. Onda se ne libe da mi kažu: „E, kako si glup“, a ja u sebi pomislim: „Ali ja imam crno na belo da sam pametan“ – kaže on.
Interesuje ga svašta, a ponajviše tehnika i elektronika. Obožava kompjuter i ume da se zaboravi i satima igra igrice, a pravi je fan „Ratova zvezda“ i „Harija Potera“.
– Osećam se moćno zbog toga što sam član ovog društva odabranih. Najviše „rastem“ onda kad znam nešto što niko drugi ne zna – priznaje Milan.
Blagicu PETRIĆEVIĆ, Milanovu drugaricu iz odeljenja u MENSU je dovela radoznalost. Visok ILj doprineo je njenoj samouverenosti. Kaže da je drugovima i drugaricama drago što imaju takvu pametnicu pored sebe, ali ima i zavidnih.
– Niko to otvoreno ne pokazuje, ali ja, prosto, znam. Očekuju od nas da uvek savršeno znamo lekcije, da uopšte ne grešimo, a i pojedini profesori isto tako. Moja je sreća što sam ja kao sunđer, sve upijam što čujem, pa mi ne treba mnogo vremena za učenje. To mi, opet, ostavlja dovoljno vremena da radim stvari koje volim – kaže Blagica.
A jedna od tih stvari je i učenje jezika. Pored francuskog, englesskog i latinskog koje „veze“, ova devojka trenutno uči grčki i odlično joj ide. Svira i klavir, ali misli da nije naročito muzički talentovana, pa se zaustavila na nižoj muzičkoj školi. Voli još i Mir Jam i Ivu Andrića, a planira da studira arhitekturu.
Ne hvali se svojim članstvom u MENSI, ali kad je jednom momku kojeg je tek upoznala pomenula taj podatak, on je pitao šta je to.
– Objasnila sam mu da je to društvo najinteligentnijih ljudi, opisala mu kako se radi test, rekla koliki mi je ILj, a onda su došla njegova braća. I znate šta je on rekao: „E, ljudi, ona ima ILj koliko nas trojica zajedno“ – smeje se Blagica.
Nemanja MIŠIĆ je iz istog odeljenja. I njega je baš kao i Blagicu na testiranje motivisala radoznalost, a samopouzdanje potvrđeno visokim ILj najčešće demonstrira u školi „gde je i najpotrebnije“.
– Naravno da grešim i ne znam sve, ali često imam ideje koje drugima ne bi pale na pamet. Naročito sam dobar iz informatike – tvrdi Nemanja.
Njegova interesovanja su stvarno šarolika – poslednjih šest meseci trenira kik boks, a pre toga je sebe pokušavao da pronađe u fudbalu, odbojci, tenisu.
– Mnogo me ljudi pita zašto kik boks, a meni treba fizička aktivnost svaki dan. Stižem i da sviram gitaru i harmoniku. Gitaru sam naučio sam, a za harmoniku uzimam časove. Pevam i u gimnazijskom horu, slušam rok muziku, isključivo domaći eks YU. Šta još volim? Čitanje, naravno. Na prvom mestu Markes – nabraja Nemanja.
Za Nikolu RISTIĆA, maturanta Gimnazije, članstvo u MENSI bilo je prilika za upoznavanje mnogo novih ljudi različitih interesovanja.
– Ne možete ni da zamislite kave sve ideje mogu da se čuju na našim okupljanjima. Ta kreativna atmosfera je nešto što se meni najviše dopada – iskren je Nikola.
Nikola je odličan učenik, voli da crta, a poslednje njegovo delo su karikature svih članova. I on je roker, voli akcione filmove i komedije, ali, priznaje, nije baš neki ljubitelj knjige.
– Čitam lektiru, retko nešto van toga. Doduše, preokupiran sam kompjuterima, stalno me zivkaju drugovi da im popravim mašinu, a i pravi sam manijak za video igrice. Naročito volim one gde se mnogo puca. Svi kažu kako sam miran, a ja, u stvari, iskalim bes na igricama i posle sam stvarno miran – objašnjava on.

ŠABLONI

Gimnazijalka Jovana DIMITRIJEVIĆ je u MENSU došla za bratom Vladislavom.
– Bila sam ljubomorna na njegove doživljaje sa njihovih okupljanja. I s razlogom, jer su to stvarno doživljaji. A morate da priznate da toliko pametnih ljudi na jednom mestu retko gde možete da sretnete – tvrdi Jovana.
Ona je ipak pesimista, jer veruje da oni, ma koliko bili pametni, malo toga mogu da promene u društvu, jer se „sve odvija po unapred utvrđenim šablonima.
– Osim toga mene politika ne interesuje, odlučila sam da studiram medicinu i da pomažem ljudima, baš kao i tata – otkriva ona.
Sebe pronalazi u čitanju, a njena mera su Dostojevski, Andrić, ali i Zmaj. Sluša „nešto između popa i operske muzike“, a to svira grupa „Il divo“.
Jelena STEVANOVIĆ, njena školska drugarica, se seća da su „roditelji bili oduševljeni kad sam dobila rezultate testa“.
– Profesorka psihologije Ljiljana Simonović je insistirala da radim test, pošto sam po njenim testovima bila najinteligentnija u generaciji. To, međutim, ništa nije promenilo u mom životu. Ostala sam ista, kao i društvo oko mene. Barem se nadam da je tako. Opet, upoznala sam mnoge pametne, maštovite i kreativne ljude – kaže Jelena.
Čita ruske klasike, Hesea obožava, trileri i horori su filmski žanr u kome se pronalazi, pravi je kvizoman, sluša rok muziku, a u budućnosti sebe vidi u nekoj laboratoriji kao molekularnog biologa.
Anđela RISTIĆ, takođe maturantkinja Gimnazije, prvi test inteligencije radila je još kao šestogodišnja devojčica.
– Moji su hteli da me ranije upišu u školu. Smatrali su da je to najbolje za mene pošto mi je u vrtiću sve bilo dosadno. I rezultati su bili odlični, ali me ipak nisu primili u školu jer sam bila mnogo sitna – otkriva Anđela.
To što sada ima i zvaničnu potvrdu da pripada najpametnijima, ništa bitno nije promenilo u njenom životu.
– U stvari, jedna moja drugarica je naprasno posle toga prestala da kontaktira sa mnom, a baš smo bile bliske. Ništa nije komentarisala, prosto je prestala da mi se obraća. Ali su moja dva najbolja druga takođe članovi MENSE, pa mi je lakše da budem „pojedinac“ – priznaje ona.
Nije sigurna da profesori uopšte i znaju da su njih troje u tom društvu, jer „to i nije važno“.
– Nikad se time ne hvalim, ali mi se dešava da čujem komentar „Ma,da, ti sve znaš“. Ne mogu da kažem da je to zajedljivo, ali, eto, takvi komentari možda pokazuju kakav je stav okoline o tome – smatra Anđela.
Ne misli da se momci plaše pametnih devojaka, ali veruje da ipak više vole one koje nemaju baš toliko mozga. Lično njoj mozak je uvek ispred izgleda.
– Sa inteligencijom dolazi smisao za humor, a meni je to najvažnije, da sa nekim mogu zajedno da se smejem – objašnjava ova devojka.

NASLEDNA STVAR

Da su za sve zaslužni preci, te da u tome što je odlično uradio MENSIN test nema mnogo njegovog udela tvrdi Marko PEŠIĆ, student medicine u Nišu.
– Inteligencija je nasledna stvar, nema tu mnogo šta da se mudruje. Ili je imaš ili je nemaš. Ipak, kad se nađete u ovakvom društvu to vas tera da uradite nešto ne samo za sebe već i za društvo u kome živite. Jednostavno, osećate se dovoljno moćno da počnete da menjate svet – mudruje Marko.
Aleksandru ARSIĆU, doktorantu na Elektronskom fakultetu su, pak, falile dodatne aktivnosti.
– Testiranje se održavalo na Učiteljskom fakultetu a ja sam tamo civilno služio vojni rok, tako da me je zaintrigiralo. I nisam se prevario, u MENSI sam sreo onoliko kreativnih ljudi koji su mi dali ideje za neke moje projekte – otvoren je Aleksandar.
On će da doktorira na mehatronici, odnosno na automatskom upravljanju mehaničkim procesima. Kad se ne bavi strukom, u stanju je da satima razmišlja nad bilijarskim stolom, ljubitelj je i skijanja i informatičkih tehnologija, pa zajedno sa Nikolom trenutno kreira sajt vranjske MENSE.
Uzgred, Jovana i Vladislav su mu brat i sestra po majčinoj liniji. Pa posle neka neko kaže da inteligencija nije nasledna.


SASTANCI U „SITIJU“
Članovi vranjskog ogranka MENSE redovno se okupljaju svake subote u 18 i 30 u kafiću u prizemlju BID zone.
– Sedimo, pričamo, raspravljamo na razne teme, dogovaramo se o budućim aktivnostima. Uradili smo u saradnji sa američkom advokatskom komorom projekat pravne pomoći vranjskim privatnim preduzećima, onda sa USAID-om projekat koji obrađuje ekonomski segment njihovog poslovanja, odnosno istraživali smo sa kojim se problemima najčešće sreću. Početkom godine napravićemo izložbu fotografija „Vranje viđeno očima MENSE“, a planiramo da radimo i „Detekciju darovite dece“ kojom će biti obuhvaćena klinci od tri do šest godina iz vranjskih vrtića – referiše Nebojša NOVKOVIĆ, predsednik vranjskog ogranka MENSE.

TOTALNI OBOŽAVAOCI PIVA
MENSA u Pčinjskom okrugu ima 34 člana. Uglavnom je to mlad svet, učenici i studenti.
– Trinaestoro je učenika i to iz Gimnazije, isto toliko studenata, osmoro su, da tako kažem, ostali. Ne znam zašto se drugi ne prijavljuju na testiranje. Možda je u pitanju strah od rezultata, mada su oni tajni. Interesantno je da je većina članova naklonjena prirodnim naukama. Ono što je još važno je da Vranje ima najveći procenat članova u odnosu na broj stanovnika i nije mala stvar biti u društvu sa Beogradom, Novim Sadom, Nišom, Suboticom i Kragujevcem. Ja sam u međuvremenu postao član predsedništva, Marija Itić je u odseku za razvoj, a Vladislav Dimitrijević je na čelu SIG-a (u slobodnom prevodu odeljenje za specijalna interesovanja) totalnih obožavalaca piva. Ne znam do kakvih su rezultata došli istražujući tu oblast. U stvari, mislim da još istražuju – smeje se Nebojša.

TEST
MENSIN test inteligencije ima 45 logičkih zadataka koje treba uraditi za 20 minuta. Donja granica za testiranje je 16 godina. Test može da se radi najviše tri puta. Član MENSE se postaje sa ILj od najmanje 148.
Najmlađi član je Milan Djorić iz Vranja, a najstariji izvesni gospodin iz Beograda koji ima 77 godina. MENSA u Srbiji ima 1.300 članova.



  • Ostavi komentar