E pa, novinare, još po jednu ovako pred fajront, pa da se opravljamo. Da popijemo ovo pa idem da se izvalim, da konjošem. E pa ajde, daj bože sreću, pa sve ostalo. Ne, ne, nemoj da mi želiš ni zdravlje, ni pare, samo sreću; zašto? Pa zato, uzmi one nesretnike na čuveni Titanik“ – ti su imali i zdravlje i pare, samo nisu imali sreću.
-Ilala ti i praznici, i ovo jedenje i pijenje, sve se poremeti, izgubi red i na jedenje i na pijenje i na spanje. A tako nekako naero mi i sve ide; komenjak mi se ukiseli, kupus mi se skapa u kacu, kakva li će je tek pa ova 2009, sam gospod zna; još pa i ova svetska ekonomska kriza, sačuvaj bože i odbrani. Ono, mi smo si dajma u krizu, iz nju nismo ni izlazili nikad, pa valjda nekako lakše i će preživimo, ne kao ovi truli zapadnjaci, nisu navikli na runtavo, pa sad cvile kao crvi u drvo. Mi kumovi i starejkovi nismo bili, a krize uhaaa, kolko oćeš…
-Nego, što ti ono zapriča? A jes, kako mi sve nekako naopački ide oko ovi praznici. A i takav smo ti, brate, svet, pogan, za bolje i nismo. Eto, natera me žena juče na stočni pijac, da kupim prase. Ja sam ti takav, sve u poslednji trenutak mora da radim; ide Nova godina, ja prase nisam ni kupio, sve mora u poslednji trenutak. Pozovem moga pobratima, on je umejatan za takve rabote, upalimo auto, odemo na stočni pijac.
-Ja pa mislim samo ja sam takav, u poslednji čas da završavam rabote, ono takvi čelebije kolko oćeš, pun onaj pijac kao oko, sve se prasci rasprodali. Ja si volim prase onako, dvanaes do petnaes kila, posno takoreći, ali oćeš, šipci vareni, sve se rasprodalo. Ku`ću što ću, bez prase ne smem doma, proberemo pobre i ja jedno pogolemačko, tako dvaes kila i nešto, pogodismo se na dvaes. Odma se tu nađoše neki tipovi, kažu, daj odma to prase da ti sredimo, tu u ulicu ispod, za trista dinara, ti da se ne mučiš, samo da pečeš. Reko, de ide june nek ide i juže, tolike pare dado za prase, pa nek idu i ti trista dinara. Uzedoše prase oni likovi, kažu, dođite za pola sata, tu odma ulica, kuća ta i ta, ma ne mož da promašite. Uzedoše ono prase, odoše, pobre i ja kupismo po jedno pivo, sedimo u kola, pijuckamo i čekamo.
-Prođe pola sata, pođosmo po prase. Uđosmo u onu ulicu, i stvarno ne mož da pogrešiš. Horor! Pa ono, brate, cela kasapska industrija, i „Juhor“ može da im pozavidi. Kako se otopio onaj sneg, pa teči, ali ne voda, nego krv praseća, do kolena. Ulica kao ono Marica posle bitku, teči mutna i krvava, samo što ne valja konje i junake, nego praseći creva i čaponjci. Jedva se probismo do kuću, a tamo gužva, kao da se nešto deli. Vriju kazani, a cela ekipa, rabota preko glavu, dvojica kolju, dvojica šure, dvojica odma bese na čengeli, pore prasci, vade onu utrobu, skidaju čaponjci. Kviče oni prasci, čekaju u red za klanje, ma kao Jasenovac, božemeprosti! Desetinu već zaklani, vuku ih po onaj kal, jedno nedoklano, krklja, ma niko ga ne gleda. Daj be reko, dokrajičite ovoga jadnika, da se ne muči više, overite ga; da sam imao pištolj, ja bi mu pucao u glavu, oči da nemam! More, niko te ne gleda, kolju li kolju, ništa mu nije, kaže, sa`će i ono u kazan, će mu prebajemo i na njega!
-Gledam ja, ali ajde sad prepoznaj ti tvoje prase koje je, među onu zaklanu silu od prasci. Ali, zato sam ja poveo pobre, on se razume u te rabote; evo ga, reče, pobratime, naše prase, saće ono na red. Dobro, reko, što pre, samo da ne gledam više onaj užas. Kad, u neko vreme, dođe jedan bračni par, ona jedna ovolika, mešinata, on s neku rusku kapu na glavu, pa spustio naušnice, to se sećam; stadoše pored nas, gledaše, tek će on – „evo ga, ženo, naše prase“, a pokazuje na moje, „taman smo mi na red“. Ne, reko, to je naše prase. Pogedasmo se mrko, ali oćutasmo. Uzedoše kasapi sporno prase, počeše da ga sređuju. „Evo, ženo“, opet će onaj s kapu, „baš sređuju naše prase“. Ne be, opet ću ja, to je naše prase. Opet se izrebrismo, opet oćutasmo. Izvadiše prase iz kazan, poče onaj da ga šuri s nekakvo zvono. „Vidi, ženo“, eto ti ga opet onaj klipan, a sve me gleda ispod oko, onako krvnički, „sad šure naše prase“. Na mene mi vrije, vrije, kao u onaj kazan, ma reko, to je naše prase; a vidim krv će ovde da legne, neko ima da prođe kao ovi prasci.
-Sreća, vide i onaj kasapin što se sprema, a on zna te rabote, nije mu sefte. Kolko ima kila vaše prase, pita onoga zadribaldu i ženu mu. To li, naše, pita onaj, što ga sređuješ? Dvaešes kila. E pa, kaže kasapin, ovo je negde oko dvaes, a ono sledeće je pogolemo. Odlično, reko sad pa ja, to je naše prase, to sledeće. A ne, sad pa počeše da se bune oni baksuzi, ovo je vaše, što ga sad sređuje, a to sledeće je naše! Čekaj, reko, sinko majčin, ali ne tedo da teram mak na konac, jedva se nekako razbaravismo, koje je čije prase. Ali, mislim se posle, što bi bilo da je bilo obrnuto, da je moje imalo dvaešes kila, a njegovo dvaes?! Klanje, nema drugo…
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.