Za dve čete vojnika

Od megalomanskog projekta, svojevrsnog samoupravljačkog spomenika sa gabaritima tek nešto manjim od zgrade Sidnejske opere, danas svi u Vranju beže „k`o đavo od krsta

Dom kulture u Vranju koji je počeo je da se gradi pre ravno 34 godine s neviđenim entuzijazmom i odricanjem samih Vranjanaca, koji su zbog toga „dobrovoljno“ pristali na dva samodoprinosa, nikada nije završen.

ŽULjEVI I SAMODOPRINOSI

Prvi je raspisan dve godine od početka gradnje, pri kraju prve, od planirane tri faze, kada su vredni neimari uvideli da para nema. Drugi samodoprinos, najveći u bivšoj Jugoslaviji, gde je svaki radno angažovani Vranjanac priložio četiri odsto od plate, odmah potom. To je bio, mada to niko nije smeo da kaže, jedan od najružnijih i najnefunkcionalnijih objekata te vrste u Srbiji, iako uvek „objektivni“ hroničari „Slobodne reči“ u to vreme beleže da će se „prilično veliki gabarit samog objekta savršeno ukopiti u likovni i arhitektonski izgled strogog centra grada, plastično i vrlo skladno“.
Kamen temeljac za ovu vranjsku „lepoticu“ zaliven je 29. novembra 1974. godine, žuljevitim rukama inženjera Branka Golubovića, direktora tadašnjeg tekstilnog giganta sa Balkana – Pamučnog kombinata i predsednika Odbora za izgradnju. Ponesen i nadahnut proleter Golubović, prvi među jednakima, tada je poručio: „Gradimo Dom kulture kakav je trenutno potreban našim radnim ljudima, građanima i omladini i tu nema nikakvih preterivanja“.
A koliko je bio u pravu i koliko u tome nije bilo nikakvog preterivanja, potkrepljuje surova statistika koja kaže da je Vranje u to vreme imalo jedva tridesetak hiljada stanovnika, ali, sa druge strane, veliku žeđ za pozorištem od preko hiljadu mesta i rotirajućom binom na koju bi kamioni sa dekorom ulazili direktno sa ulice. Zamišljeno je bilo da pozornica mora da bude tolika da na nju stane ansambl od 300 izvođača ili, kako su komunisti govorili, „za dve čete vojnika“. Tu su bile i garderobe, zatim svlačionice za muške i ženske izvođače, „disko-klub za omladinu“, bioskop, veliki hol za izložbe, dvorana za operu, jer su Vranjanci, to je poznato, oduvek bili ljubitelji ove umetnosti. Arhitekta, pokoj mu duši, Zoran Petrović, po svedočenju savremenika nije imao sluha za bilo kakve kritike, pa kada mu je, onako usput, skrenuta pažnja da je „neobično“ to što se svuda okolo vide neke cevi, odgovorio: „Pa šta, i ispod kože se vide vene pa to nikome nije ružno“. Kraj priče.
Projekat je podrazumevao i više manjih sala različite namene, muzej sa umetničkom galerijom od 849 kvadratnih metara, istorijski arhiv, biblioteku, toplu redakciju za opštinska glasila „Slobodnu reč“ i Radio Vranje, „likovni i muzički kabinet“, ma šta to značilo, salu za balet, kuglanu, klub pionira, klub radio-amatera… i sve to raspoređeno na 11.000 kvadratnih metara. Koliko je to sve skromno ilustruje primer čuvene Sidnejske opere, koja je završena 1973, godinu dana pre nego što je počela gradnja ovdašnjeg Doma kulture, a koja ima 18.000 kvadratnih metara, a u njoj je smeštena Australijska nacionalna opera, Sidnejske pozorišne kompanije i Sidnejski filharmonijski orkestar!
Golubović je, čak, kao da mu je Pamučni kombinat dedovina, tada rekao da će, „ako treba, oni sami finansirati celokupnu izgradnju“. Kad bolje razmislimo trebali su odmah tako i da urade!
Ne samo radi podsećanja i „prigode“, već i zbog toga što smatramo da bi iskustva koja nose obeležja jednog bivšeg vremena mogla biti zanimljiva i danas, prenosimo podatak da je prva faza gradnje završena nakon tri godine. Taj trenutak poklapa se sa groznim saznanjem da para više nema. Međutim, daljim odlaganjem gradnje Vranje bi brzo izgubilo atribute gradske urbane sredine, pa se, po starom srpskom običaju, preskače druga faza i odmah prelazi na fazu – tri. Građanima nije objašnjeno gde su njihove pare jer se, valjda, računalo na njihovu visoku svest i osećaj lične odgovornosti za razvoj svoga grada. Doduše, nedostatak adekvatnog prostora za različite društveno-kulturne aktivnosti osećao se tih godina u Vranju isto kao i danas. Sve je nekako nedovoljno i skučeno naspram potreba ovoga grada i zahteva njegove publike koja se uvek otima za stolicu i bori, takoreć, za vazduh kada je neki kulturni događaj u pitanju.
Niko nikada nije shvatio šta se radilo u fazi – tri, ali zna se da je to bio početak i kraj svega.
Inicijativa da se gradnja Doma kulture nastavi pokretana je u više navrata i sa različitih nivoa odlučivanja, ali se, bez obzira na potrebe, uvek odlagala „za neka bolja i bogatija vremena“. Čudno, ali danas svi, a posebno oni koji su u to vreme bili „faktori odlučivanja“, od ovog projekta „peru ruke“.
Sima ARSIĆ, tadašnji načelnik SIZ-a kulture, nije se ni 2003. godine sećao „tih davnih događaja“, a kamoli danas, ali je pretpostavio da je gradnja stala jer je „bilo mnogo skupo“. Njega je na funkciji nasledila Slavica STEPANENKO, koja je osamdesetih, kada je shvatila da „od toga nema ništa“ i kada je „Dom kulture definitivno skinut sa spiska korisnika samodoprinosa“, dala ostavku na tu funkciju.

NAMET NA VILAJET

I mada su u svojim predizbornim aktivnostima, ko zna koliko puta od tada, vranjski političari obećavali „završetak radova na Domu kulture“ te u te svrhe formirali razne odbore u koje su ulazili čaršijski uglednici – konkretnih poteza, konkretnih rešenja i konkretne akcije, nije bilo. Biti u međuvremenu učesnik opšteg kulturnog mrtvila i marginalizacije ovoga grada za mnoge kulturne entuzijaste, kako oni danas tvrde, bilo je gotovo nepodnošljivo. Još samo malo treba pa da im poverujemo.
Ko danas gazduje Domom kulture i da li će se okrenuti „novim stvaralačkim naporima“? Da li će se angažovati neki novi „pravi ljudi s osećajem odgovornosti“? Da li će biti „mobilisanja svih snaga“, obezbeđivanja para? Na to pitanje niko u Vranju nema odgovor.
– U vreme kada je planirana treća faza gradnje Doma kulture bio sam predsednik omladine i aktivno sam učestvovao u tome. Dom kulture je pripadao SIZ-u za kulturu, a kome sada pripada ne znam. Niko u Direkciji ne zna da li on pripada nama – kaže direktor Direkcije za izgradnju i razvoj grada, Dragan STOJKOVIĆ i upućuje nas na Sekreterijat za imovinsko-pravne odnose.
Većija KOSTIĆ tvrdi da Dom kulture nije ni u njihovoj nadležnosti, ali smatra da bi bilo logično da je on vlasništvo grada, pa nas upućuje dalje, u Sekretarijat za finansije, gde Dragica NASTIĆ, takođe, nije mogla da nam da odgovor na traženo pitanje.
Kako niko nema odgovor na pitanje o vlasništvu, uzaludno je bilo postaviti ono sledeće – šta će sa Domom kulture dalje biti, hoće li se prodavati, izdavati u zakup ili, eventualno rušiti?
Orjentaciona cena izgradnje Doma kulture je „zbog specifičnosti posla i opremanja objekta“, u to vreme bila oko 4.000 dinara po jednom kvadratnom metru, što je bilo dosta skupo, ali ocena zvaničnika bila je da je to rešenje „primereno našim finansijskim mogućnostima i dugoročnim potrebama Vranja“. Ali, kako je sve odlučeno „na najvišem mestu“ (Predsedništvo Socijalističkog saveza, Predsedništvo omladine i Predsedništvo sindikata) nije bilo nedoumica. Danas bi, kažu arhitekte, za završetak ovog objekta na način na koji ga je arhitekta Petrović zamislio, bilo potrebno najmanje 25 miliona evra!
Ova cifra ilustruje „širinu akcije“ koju su vodile tadašnje „subjektivne snage društva“ kao i „podršku građana“ ovom velikom poslu. Jednodnevna zarada, sredstva osnivača, sredstva od zahvalnica, omladinski i pionirski dinar, sve su to bile stavke „dobrovoljnih priloga“, u suštini „namet na vilajet“, koji je, kao što se vidi veoma „pametno“ iskorišćen. Izgleda da su bili u pravu svi oni koji su sumnjičavo vrteli glavama ispred makete „golubnjače“, kako su u šali nazivali Dom kulture, koja se nalazila u izlogu knjižare na vranjskom korzou.

REALNO, NEMA ŠTA
Naturalizovani Beograđanin, u to vreme predsednik Skupštine opštine Vranje, Dragoljub MITIĆ, pričao je da su zagovornici ove ideje bili privrednici, na čelu sa Golubovićem koji je, očigledno, bio megaloman, a ne političari. Seća se da je „u to vreme vranjska privreda bila mnogo jaka“ i da bi Dom kulture danas sigurno bio završen da je sve tako ostalo. Hroničar beleži i deo njegovog govora na ovu temu: „Dom kulture je objekat od izuzetne važnosti za obogaćivanje društvenog standarda radnih ljudi i građana koji se u sadašnjim uslovima mora razvijati uporedo sa porastom ličnog životnog standarda. U obezbeđenju sredstava za izgradnju Doma kulture učestvuju svi radni ljudi i građani naše opštine, omladina i pioniri, osnovne organizacije udruženog rada, samoupravne interesne zajednice, Skupština opštine i drugi. U ovoj akciji došla je do izražaja ogromna solidarnost i odricanje, pre svega, radnika neposrednih proizvođača. To nas posebno obavezuje da što pre sagradimo ovaj objekat i da mu damo adekvatne i kvalitetne sadržaje koji će nas bogatiti“. Realno nema šta.