Vranjski Daltoni

Dva brata imaju skupa trideset tri godine, a krađa i razbojništava za kalibar top kriminalaca. I treći brat je krivično gonjen, ali ne izdržava kaznenu meru u Vaspitno – popravnom domu u Kruševcu

J. se tog jutra probudila sa osećajem nepoznatog straha i uzbuđenja. Bilo je pet do pet. Po pravilu je ustajala u šest izjutra, kad zazvoni stari budilnik, odložen tik uz krevet na noćnom stočiću. Otkad je on budi, a ima tome par meseci, nije se uspavala za posao. I pored zavidnog napora, nesvojstvenog neplaniranim ranoraniocima, nije na putu ka radnom mestu odgonetnula uzrok preranog buđenja. Sat i po kasnije, dok se vraćala sebi iz višeminutne nesvestice u koju je nokautom bacio jedan od pljačkaša prodavnice u kojoj je zasposlena, pomislila je da je ono rano ustajanje zasigurno bio znak upozorenja. Neka vrsta slutnje.
J. je sasvim obična dvadesetdvogodišnjakinja, sa završenom srednjom tehnološkom školom, bez nekog posebnog obrazovanja. Čak ni neuspešnog pokušaja studiranja. Potiče iz radničke porodice. Svoj radni vek roditelji su dali državi pod kiriju, pa ostali bez posla. Novca je bilo sve manje i J. je bila prinuđena da se zaposli. Dobar deo plate davala je roditeljima, plaćala račune. Na poslu je bila savesna.
Tačno na vreme otključala je katanac na vratima male prehrambene prodavnice u kojoj radi već nekoliko meseci. Iz radnje preko puta posmatrala je pedesetjednogodišnja M. Ta žena je takođe prodavačica kojoj je devojka neobično draga. Pretežno zbog dobrote, poštenja i vedrog duha, uprkos ne baš lakom životu. M. je par puta videla njene roditelje. Po odeći je zaključila da teško žive, a iz ponašanja da su jaki i dostojanstveni ljudi. Ona, kao ni J, tog jutra nije slutila da se krotkoj devojci može desiti bilo kakva ružna stvar, jer joj se uvek činilo da oko devojke zrači neka vrsta nevidljive sile koja je štiti.

RODjENI KRIMINALCI

Samo što je prošao prvi radni sat tog utorka i izređali se redovni jutarnji kupci, na vratima prazne radnje pojavio se nepoznati mladić. Bio je poput mnogih mladih kriminalaca kod kojih odmah primetite da i ne razmišljaju preterano. Imao je „bejbi fejs“. Prodorne oči odavale su čudnu hladnoću. Pogledao je J. pravo u oči. U sekundi je, videvši tračak nemira u njegovim zenicama, pomislila da se neće dobro provesti. Udarac je bio munjevit, bez reči, bez upozorenja. Pesnica je završila na njenom licu, u predelu brade. Srušila se na pod. Sledeće čega se seća bila su zabrinuta lica oko nje i jaka glavobolja. Polivali su je vodom. Jedva je došla sebi.
Dok se u prodavnici odvijala drama, dvojica saučesnika, počinilac razbojništva i njegov mlađi brat koji je bio logistička podrška, za slučaj da neko naiđe, odmicali su sa plenom ka taksi stanici kod autobuskog stajališta u centru Vranja. Odatle kreću sve lokalne i prigradske linije, a oni su nameravali da barem na dan ispare iz grada. Destinacija – roditeljska kuća u okolnom selu. Namera – prikriti se dok se ne slegne prašina.
Međutim, kao i svi sitni kriminalci, sa ne baš mnogo „pameti“ i iskustva, napravili su grešku. Zaboravili su da su tog jutra, neposredno pre razbojništva, napustili zgradu Policijske uprave. Saslušavani su zbog jedne krađe neposredno pre no što su počinili još teže delo, uz upotrebu sile. Policajci su samo malo logički razmišljali. Podudarnost vremena izlaska iz zgrade policije i izbor mesta za razbojništvo, ukazivali su upravo na njih.
Jedan policajac je, skontavši njihov prepoznatljivi „rukopis“, razmišljao o dečačkim motivima koji ih vode iz pljačke u pljačku.
– Dečaci su, da bi mogli da se školuju, privremeno bili prešli iz sela kod babe i dede u Vranje. Sa njima je živela tetka. Ona je gajila posebnu ljubav prema mladićima. Ljubav je nesebično davala i njihovom starijem bratu, iako su sva trojica, prema viđenom, bili predodređeni za kriminal. Od malih nogu. Krađe, pljačke, razbojništva. Uz obilato korišćenje heroina, čak i „na iglu“. I to u poslednje vreme sve intenzivnije. Zbog toga su sve češće pribegavali kriminalu. Možda je bolje što su sada u domu, možda još ima nade – razmišlja naglas policajac koji ih dobro poznaje.
U „Sivom domu“ u Kruševcu, u razgovoru sa nadležnima, uveravamo se u ozbiljnost situacije, iako se dečaci, dvadesetak dana nakon dolaska, vladaju vrlo pristojno. Iz dosijea saznajemo da su dva maloletnika po pravilu nerazdvojni u kriminalu. Obojici su inicijali M.M.
– U porodici nismo imali probleme. U jednom periodu sam bio na heroinu. Povuklo me društvo, mada sam i ja hteo da probam – kaže stariji brat.

OSMEH

– Ništa nisam uradio, samo sam prošao pored prodavnice – nadovezuje se mlađi – pa nisam ni znao da je brat krao. Sačekao sam ga kod taksi stanice. Neko nas je, međutim, prijavio policiji. Uhapšeni smo nešto kasnije u selu gde žive naši roditelji. Kod brata su policajci pronašli cigarete. Sudija nije prihatio moj iskaz na sudu. Imali smo ranije krađe, uglavnom po prodavnicama. Prošle godine su moju stariju braću, od kojih je jedan sada na slobodi, hteli da pošalju u dom. Presuda pala na Vrhovnom sudu. Izrečena nam je svoj trojici mera pojačanog nadzora od strane roditelja. To nas, kao što vidite, nije opametilo. Valjda ovo hoće.
– Bili smo tri, četiri meseca u pritvoru Okružnog zatvora u Vranju. Ovde nam je nešto bolje. Tamo smo non-stop bili u ćeliji. U VPD malo i šetamo po zgradi. Imamo redarstvo, čistimo sobe, TV salu, hodnike. Ustajemo u šest, u sedam brojno stanje, oko osam doručak. Hrana je dobra. Posle toga, radionica. Majstor nam da nešto da radimo. Crtamo, sednemo i za kompjuter. Zasad je dobro sve, osim što smo iza žice, nismo slobodni. Ovde ćemo biti od šest meseci, do četiri godine. Mera se preispituje na svakih šest meseci. Ne verujem baš da će nas pustiti pre nego što protekne najmanje godinu i po dana – jada se stariji brat.
– Najviše nam, osim slobode, nedostaju roditelji i brat. Imamo pravo četiri puta mesečno da zovemo telefonom kući, ali češće zovu nas. Tetka i roditelji se javljaju redovno – kaže mlađi.
Jedan francuski autor odavno je kazao: „Maloletničke delinkvencije će uvek biti tamo gde bitange voze mercedese, a radnik nema para zni za skroman život“.
– Zašto činite razbojništva i krađe – bilo je poslednje novinarsko pitanje pre odlaska. Dvojica naših sagovornika ostavila su nas bez odgovora. Samo su se smešili.

OBRAZOVANjE
Mlađi brat nije završio čak ni osnovnu školu, a stariji posle srednje nije hteo na fakultet. Prvi je do hapšenja u šumi prikupljao drva za ogrev, stariji učio automehaničarski zanat.
– Roditelji su se ljutili što nismo išli u školu. Imali smo dnevnicu desetak evra kad smo radili i to nam je bilo dovoljno. Kakva škola?! – kažu gotovo u glas.
U domu mogu zasad da koriste samo novac koji im rodbina ostavlja u formi depozita.
– Ponedeljkom i petkom imamo pravo da potrošimo po 200 dinara, a u sredu nam majstor daje po 110 dinara. Kada izađemo iz prijemnog „na krug“, više će da nas plaćaju.

ŽRTVE
Stručnjaci znaju da kažu da kada pred sobom imate maloletnog učinioca krivičnog dela, ujedno imate i primarnu žrtvu. Žrtvu kojoj su roditelji i sistem uradili nešto loše, a neko nije reagovao na vreme. Živica PAVLOVIĆ, načelnica Prijemnog odeljenja u domu, kaže da se pridošlice iz Vranja tek navikavaju na domski režim života.
– Imajući u vidu ranije izrečene mere pojačanog nadzora roditelja, zaključujemo da su u Vranju pokušavali da rade s njima. Vaš Centar za socijalni rad, ni sud, međutim, nisu hteli da ih ranije pošalju ovde. Zaključujemo da se mnogi slučajevi u Vranju prikrivaju, jer je reč o izrazito patijarhalnoj sredini. A svako odlaganje može značiti gubitak šanse za vraćanje maloletnika na pravi put. Centar za socijalni rad u Vranju poslao nam je u konkretnom slučaju nalaz sa pet rečenica, da na osnovu toga nešto zaključimo o detetu. To je, zaista, neozbiljno. Iz nekih centara imamo nalaze psihologa, socijalnog radnika i pedagoga i na pet, šest strana. Kako mi sada da rasporedimo to dete, kako da odredimo dijagnostiku i tretman na osnovu nekoliko rečenica.
U dosijeu još piše da je otac dečaka ranije često konzumirao alkohol, te da stoga odnosi u porodici nisu bili baš najbolji, ali da su se u međuvremenu stabilizovali, saznajemo u domu. Čuli smo i da maloletnike telefonom najčešće zove tetka.