Od obećane „Švajcarske na jugu“ ostao je samo novogodišnji šareniš, šljašteće džidžabidže, i ojađen svet koji uz koju paricu rizikuje da zaradi i zapaljenje pluća
-Kako ide posao? Da se ne hvalimo, ali slabo – kaže pola u šali, pola u zbilji mladić koji po ledenoj kiši cupka u vodi do gležnjeva, ispod svoje novogodišnje tezge u glavnoj vranjskoj ulici.
„Vranjska knez Mihajlova“ u ove pretpraznične dane podseća na neku vanzemaljsku koloniju, sva u letvama i najlonima, pod kojima vranjsko razdragano radništvo zarađuje koricu hleba po ciči zimi. Od obećane „Švajcarske na jugu“ ostao je samo novogodišnji šareniš, šljašteće džidžabidže, i ojađen svet koji uz koju paricu rizikuje da zaradi i zapaljenje pluća.
LOV NA TULjANE
Pod najlonima su većinom mladi ljudi koji, umesto da u nekom toplom kafiću uz espreso čekaju novogodišnje i božićne praznike i razmišljaju čime da iznenade svoju ljubav, na decembarskoj hladnoći gledaju da se makar malo zgreju toplom kafom ili vrućom rakijom iz termosa, dok vabe potencijalne kupce kojih je, opet, sve manje, zahvaljujući blagodetima „južnog privrednog čuda“. Umotani u skafandere, kapuljače i šalove, obuveni u groteskne eskimske čizme, izgledaju kao da su pošli u lov na tuljane. Njihova muka je u izraženom kontrastu sa veselim prazničnim espapom kojim pokušavaju da zarade koju ubogu paru.
Bojan ima 21 godinu, i pomalo nervozno odgovara na pitanje da li je negde radio, i da li je uopšte moguće u datim okolnostima planirati tako nešto:
-Ma gde sam radio, i gde da radim, već pet godina sam na tezgama! Opet, ne gubim nadu, studiram primenjenu informatiku, kao samohrani student; i, da ne uročim, dobro mi ide, na trećoj sam godini.
Na smrzavanju ovih „vranjskih pingvina“, pak, opština koja nije uspela da ih zaposli, uzima lepu paricu. U zavisnosti od veličine tezge i prostora koji zauzima, mesto se plaća pet do deset hiljada dinara za deset dana. Za uzvrat, opština ništa ne daje – vlasnici tezgi se, recimo, za struju snalaze ko kako ume; kablovi su razvučeni na sve strane, struja se uzima od prijatelja, iz okolnih stanova i lokala. A i to košta.
-Nema – kaže Ivica, po zanimanju, inače, mašinski tehničar, treba li reći, nezaposlen – nema mnogo bivših radnika „Koštane“, Jumka“ i ostalih. Većinom su ovde njihova deca, roditelji su još pod utiskom komunističkog raja u propalim vranjskim „gigantima“. Neće on, bivši majstor ili poslovođa ili brigadir, da se zamuči ovde na hladnoći, iako sad nema kuče za šta da ga ujede.
Inače, 90 posto radnika na tezgama su plaćeni radnici, najmljeni za pretpraznični period. Gazde su u toplom, i samo sakupljaju pazar. Za oko 20 dana, radnik je plaćen 12 do 15 hiljada dinara, ponegde imaju i dva obroka dnevno.
-Kad odbiješ to – računa Nenad, koji drži tezgu sa suprugom – i opštinske dažbine, struju, izađe i do 30.000 troškova. Opet, ima neku zaradu; ali, neće sam da radi, gospodin.
Nenad i njegova lepša polovina su jedni od retkih koji se ne žale. Nemaju plaćene radnike, sve sami rade, ali su zadovoljni.
-Borba za opstanak – kaže Nenad – hladno, mokro, neko kaže – ma ne bih ti ja ovde sedeo ni za kakve pare, ali deca traže, a ja ih imam troje! Što se mene i supruge tiče, zadovoljni smo; posao cveta, nadamo se da će do Nove godine i Božića da bude još bolje! I ceo život mislim da radim privatno, na tezgama, od države nema ništa, niti joj tražim – ni socijalno, ni zdravstveno, ni penziono, jedino primamo dečiji dodatak.
ČISTO MULO
Na tezgama je većinom domaća roba, iz većih gradskih centara, ali se mnogi spremaju da od naredne godine počnu nabavku u Turskoj, kažu da se ta računica mnogo više isplati.
-Po zanimanju sam stolar – kaže Dejan – i mogao bih da radim i na drugom mestu, ali vanredna zarada ipak nije na odmet. Majka je pokušala u „Zamberu“, znate kako se to završilo, otac je privatnik, ali ne radi. Da bar ja nešto zaradim; malo su preterali sa cenama, ali šta ćeš… Ranijih godina je moglo lepo da se zaradi na petardama, ali sad toga nema, zakon stegao. Kao da su celu policijsku stanicu poslali ovde.
Ljiljana je frizerka, već u ozbiljnim godinama. Ipak, stoji kraj svoje tezge.
-Frizeraj slabo ide – kaže – pa da se nešto zaradi i sa strane. Hoću i da pomognem suprugu, koji radi, a i malo da se oraspoložimo za praznike.
Tu je i tezga sa gomilom raznobojnih tabureta.
-Super ide – kaže vlasnik, Vladica – narod kupuje taburete, 500 dinara komad, kao alva. Inače, tri godine sam radio u „Simpu“, sad imam svoju fabriku, radim nameštaj i tapetariju.
No, zadovoljni su retki, pod najlonima je više onih koji se žale:
-Muka naterala, brate – kaže Siniša, mašinski inženjer – radio sam u „Koštani“, sve ti je jasno. Tu je porodica, deca, škola; a slaba je vajda od ovoga. Ko je kriv? Pa država, ko bi drugi, nema posla.
Dragan je radio u „Novogradnji“; kaže da posao na tezgama slabo ide, da se ne isplati:
-Nego, čisto da izvučemo ono što smo uložili, da se preživi. Ortak i ja smo uložili oko 500 evra, ne računam opštinske takse. Da to dupliramo, možemo samo da sanjamo.
-Katastrofa! – izričit je Srđan – a znam i razloge: pod broj jedan – Kinezi, pod dva – ovi naši tikvani, političari! Na svim vestima, „evro će da padne, čuvajte pare“, narod ne kupuje, a i ovako je opšta besparica. Uskoro ima da budemo kao Bor i Majdanpek, i još gori!
Tu je i ponešto drugačija roba – Vitka je na pazar iznela nekoliko boca domaće rakije. Cena je 350 dinara po litru. Iz uredno složenog kompleta nedostaje samo par boca.
-Imam „Jumkovu“ penziju – kaže Vitka – ali, imam i voćnjak. Sama ga radim, kopam, krojim berem, pečem rakiju, a nema ko da pije. Suprug ne pije, on samo meri stepene, jačinu. Zašto da sedi džabe u buretu? Slabo ide, vidiš i sam koliko sam prodala, a idu praznici.
Muku pod najlonima sublimira mladić, koji uz tezgu cvokoće od zime:
-Čisto mulo!
Da bar malo razgali atmosferu pod najlonima, između tezgi vraži Deda Mraz i neumorno manda ono svoje zvonce. Za kim zvono zvoni, pitao bi pesnik. Za tobom…
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.