Kao kučka po tuđ dvor

-Ajde, novinare, ostro pero moje, ovako pred fajront još po jednu da dunemo, pa nek ide sve u majčinu! Jemput se živi! Kelner, daj na novinara i na mene, duplu, da pijem da se napijem, dertovi da si razbijem…
-Što kažeš, praznici, te slava ova, te slava ona, jedna drugu stiza, pa kod jednoga na slavu, pa kod drugoga na patericu, pa kod trećega na rukavicu, evo ide Nova godina, pa Božić, pa Srpska nova godina, i gora i voda se veseli, a ja nešto uilan, lepo si to primetio, zašto si novinar, a ne, recimo, klomfer? Pa što da ti kažem, brinem se, pola čovek bidna, imam sina, četrnaes godine, istrišče, mezimac posle dve ćerke, u ove pozne godine ga dobismo; i ufati ga neka pipka, četeres temperatura, izgore dete dva dana, nikako da je spustimo; bre maži ga s ljutu komovicu, bre natopi čarape u sirće pa mu oblači na noge, da izvuče, ne biva. A čuvam ga ko oči u glavu, da ne iskusi u život one muke ja što sam iskusio, to pa toprv će ti pričam, da ga vidiš samo, kao dugme je, pu pu pu, babe te umočale… I kažem ti, razbole se dete, vikasmo i babu vračaricu žarčiki da mu gasi, da mu prebaje, ne biva pa ne biva. Što, kod doktori da ga vodim? Pa ja nemam evra za bacanje, a oni što će ga izleče, ta donde… Pado u očaj, ne znam što više da radim, dete trese pusta groznica, a vruć od temperaturu, će izgori; nisam pametan što da radim, gledam ga danas kako se muči, pa ga onako očajan pitam – a bre sinko, da ti dovedem popa, da ti očita, možda će ti lakne, gospod je milostiv? More, ako treba, i onoga glavnoga će dovedem, samo da ti bude bolje. Tato bre, ječi ono dete, vidiš li dušu će ispuštim, do mrečku došlo, nije mi do one rabote!
-A oćeš da ti pričam za moje životne muke i nevolje? Pa eto, vidiš i sam, prazničavo, od slavu na slavu, boga izedosmo i popismo, božemeprosti. Pa što sve ljudski želudac može da izdrži i da podnese, ono što smo po slave izeli i popili, da pomešamo pa na kuče da damo, ni ono ne bi jelo, zgrozilo bi se! A zašto smo takve proture? Ti ne pamtiš to vreme, nemanje, od glad i glavu od lisicu bi izeo… I s tatka mi pokojnog odemo u kasapnicu, ono čereci na sve strane, vise od čengeli, slaninka, čvarke, ljige mi pođoše do kolena od one đakonije; a tatko mi na onoga kasapina – daj mi, kaže, one koske, za kuče. Ja pa detišar, što mi glava razbiraše tad, pa pitam – a be, tato, a kad smo kupili kuče? Pa posle još i ćutek izedeš, što si ga obrukao…
-I tako, za našu slavu, svetoga Jovana, majka mi razlila pitije, desetinu tanjira, daj mori mamo da obiđemo, baba mi otud kašlja – kh, kh, ne može, deca, to je za gosti, kh, kh, za vas što ostane, ako ostane. A baba puši kao Turčin, tri kutije na dan, jedna cigara iza uvo, druga gori u pikslu, treću već pali, i sve kašlja, pa pljuje u jedno tanjirče, život da ti se povrati. I tako, nali majka pitije, i sve ostavi u babinu sobu, da se stegne, tamo se ne loži, još pa i za babu li drva će abimo? A mi deca drčni, gladni, a duša mila, sačekamo da cela kuća zaspi, pa u babinu sobu se ušunjamo, ne smemo ni svetlo da palimo, pa napipamo jedan tanjir pitije, ono još meko, nije se ni steglo, pa iskusamo, a onaj tanjir bacimo u avliju, da se ne primeti. Kad, sabajle, diza se baba, vrti se po kuću kao kučka po tuđ dvor; aman, babo, što tražiš? Ama, deca, kh, kh, ne li videste ono moje tanjirče de pljujem, kh, kh, de li ga potika? Mi prsti u usta, pa trk u nužnik, zbogom dupe, odo ja na usta!
-Ili, kad se zaženi; odomaći se, komenjak puna bačva, kupus u kacu, svinjče u kočinu… I jednu noć s drugari zakasam u kafanu, jedosmo, pismo, i fajront dočekasmo, kao ovo sad ja i ti. Odem doma, bogami docna, svi polegali, ja ostrugan od ono pijenje, a sve mi u podsves ono nemanje, pa protalaškam po kujnu, i u rernu nađem tepsiju, punu s neko jelo; pa kad mu sednem, kao bitoljski božjak, sve ono izmacam, samo osmice pravim. Sabajle, žena mi se odzrća po kuću, kao ono pokojna baba, bog da je prosti. Što tražiš, crna? Ama, muže, kaže, znam da sam sinoć ostavila punu tepsiju s pomije za svinju, a sad je nema, kao u zemlju da propade. I ja opet, trk u nužnik, zgrni šolju!