Nije sve tako sivo

Ustanova za prevaspitanje maloletnika, poznatija kao „Sivi dom“ iz istoimene kultne televizijske serije, pruža mogućnost štićenicima da, kada već moraju da budu tamo, disciplinovanim držanjem sami sebi olakšaju život s one strane žice

Samo ličnu kartu ili novinarsku legitimaciju, šta god imate – dočekao nas je predusretljivo stražar na kapiji Vaspitno – popravnog doma u Kruševcu, ne insistirajući da pretrese nepoznatog novinara koji je, istina, na zadatak stigao sa urednim odobrenjem Uprave za izvršenje zavodskih sankcija. Novinarska reč bila je dovoljna da ga ubedimo da pri sebi nemamo oružja.
– Upravnik je gore u kancelariji, čeka vas – daje nam instrukcije dežurni stražar.
Dok koračamo prema upravnoj zgradi, posmatramo paviljone i druge građevine smeštene na prostoru od četrdeset hektara, koliko zahvata svakako najpoznatija ustanova za prevaspitanje maloletnika u Srbiji. Dom je smešten na samom izlasku iz Kruševca, na nekadašnjem carskom drumu kojim je, pre nešto više od šest vekova, srpski knez Lazar odveo svoju vojsku na Kosovo. Borova šumica gotovo u potpunosti zaklanja pogled kada dom posmatrate spolja, a tek kad malo krenete u unutrašnjost tog prostranstva otkrivate kako u stvari izgleda ustanova koja poslednjih decenija privlači toliko pažnje. Ovde su, uostalom, često snimali poznati reditelji i glumci, pa VPD u Kruševcu i dan-danas u narodu najčešće zovu „Sivi dom“, po istoimenoj kultnoj televizijskoj seriji snimljenoj početkom osamdesetih godina prošlog veka. Ovde, međutim, tvrde da ta serija nema apsolutno nikakve veze sa realnošću.
Paviljoni spolja ne deluju zapušteno i ruinirano, imajući u vidu da su građeni još pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka. Čitav prostor kojim povremeno promiču stražari, vaspitači, pa čak i „domci“ sa povlašćenijim tretmanom, u ove zimske dane deluje čak idilično, ispunjen raznim četinarskim rastinjem, sportskim terenima, mini radionicama u kojima je vidljiva živa aktivnost ljudi. Čak se na trenutak osetitite kao da ulazite u dvorište nekog od koledža sa Zapada.
Samo, međutim, dok ne ugledate zatvoreni deo doma, opasan visokim zidinama koje se na vrhu završavaju bodljikavom žicom.
Upravnik Saša STOJKOVIĆ, brifuje nas osnovnim podacima o domu. Kaže kako ne vodi zatvorsku ustanovu za maloletnike (takva postoji u Valjevu, p.a.), već vaspitno – popravni dom poluotvorenog tipa gde se maloletnici prevaspitavaju. Dom funkcioniše kao državni organ u sklopu Ministarstva pravde. U njemu se izvršava mera upućivanja u VPD u trajanju od šest meseci do najviše četiri godine, prema maloletnim izvršiocima krivičnih dela starosti od 14 do 23 godine.

STAROSNA STRUKTURA

– Dolaze nam maloletnici koji u svom kriminalnom dosijeu imaju teško krivično delo, kao silovanje ili ubistvo, ili nekoliko manje opasnih krivičnih dela kao što su razbojništva, razni oblici krađa. Uslov da se dođe ovde je postojanje pravosnažne presude Okružnog suda koji je, od usvajanja novog maloletničkog zakonodavstva 1. januara 2006. godine, jedini nadležan da vodi postupak protiv maloletnih lica. Trenutno je u domu 175 štićenika, a imamo i 11 devojaka u ženskom odeljenju – kaže Stojković.
Simptomatično je, kada se analizira statistika iz avgusta ove godine, da u poslednje vreme u dom dolaze sve stariji maloletnici.
– Sada je prosečna starost štićenika u domu osamnaest godina i mesec dana. Iz ugla prevaspitanja – dodaje naš sagovornik – što je maloletnik mlađi prilikom dolaska, to je veća šansa za uspeh. Uz to, dolaze nam sve češće maloletnici sa teškim krivičnim delima. Preko pedeset odsto štićenika koji su sada u domu počinilo je dela sa elementima nasilja, od razbojništva do ubistva.
Posle tridesetak dana provedenih u prijemnom odeljenju, maloletnici obično odlaze u blok poluotvorenog tipa. Tamo u grupama od po deset štićenika rade sa vaspitačima, psiholozima, defektolozima, socijalnim radnicima. Slađana MAKRAGIĆ, načelnica Službe prevaspitanja, posle višegodišnjeg iskustva u radu sa štićenicima kaže da se ne može definisati tip maloletnika koji pravi najviše problema u domu.
– Nema pravila – kaže Makragićeva – jer se često maloletnici koji su bili veliki problem društva napolju, ovde vladaju vrlo primereno i obratno. Na sreću, poslednjih godina nemamo mnogo slučajeva samopovređivanja. Više je to „grebuckanje“ (pokušaji sečenja vena, p. a.), želja da se skrene pažnja na sebe kako bi se ostvarila neka sekundarna dobit. Iako je veliki broj njih probao neku od droga, nemamo ni veliki broj zavisnika. Obično pre nego što ovde dođu, budu u pritvoru nekog zatvora gde dožive čuveno „skidanje na suvo“, pa ovde samo sledi psihološko odvikavanje. Sve se radi uz našu pomoć.
Obilazak i upoznavanje sa domskom atmosferom, međuljudskim odnosima na više relacija, posebno među samim štićenicima, zanimljiviji su od suvoparne priče i podataka sa kojima smo se susretali poslednjih decenija u raznim novinskim ili televizijskim pričama o ovom mestu. Nekako, najviše nas je, još od ulaska u dom, privlačila već pomenuta lokacija sa visokim zidinama, zatvoreni deo gde su smešteni štićenici kod kojih, od njihovog dolaska, vaspitno-popravne mere nisu dale gotovo nikakve rezultate. To su, obično, mladi ljudi koji prave probleme, maltretiraju mlađe, najčešće tek pristigle štićenike, stalno izazivaju nerede, ponašaju se nasilnički. Dok prilazimo ograđenom prostoru u pratnji zamenika komandira straže, osećamo blagu jezu od pretpostavki o onome što bi tamo mogli videti. Ispred metalne kapije, visoke četiri-pet metara naš vodič zvonom doziva stražara koji, nakon nekoliko minuta, otvara malena vrata i propušta nas iza visokih zidina. Odatle pogled pada na teren za mali fudbal, gde nekoliko momaka u oblaku prašine složno učestvuje u otresanju tepiha. Njihovo ponašanje budno prati vaspitač, a dok se približavamo paviljonu gde provode najveći deo dana, postrojavaju se u hodniku zgrade, kao po komandi. Lica su im smrknuta, mada nas složno pozdravljaju sa „dobar dan“, dok ulazimo u zgradu sa zamenikom komandira straže. Nema nikakve smetnje da razgledamo sve što želimo, čak i deo koji mnogi nazivaju „pritvor“, iako tako nešto u ovom domu ne postoji. Radije tu meru nazivaju „izdvajanjem u posebnu prostoriju“. Uz zveket ključeva i poznati zvuk otvaranja brave, ulazimo u „posebnu prostoriju“. Veličina je bukvalno „dva sa dva“. Iz tog malog prostora bojažljivo izviruju glave dvojice radoznalih mmomaka.
– Uvek su po dvojica – objašnjava nam ljubazno dežurni stražar – jer ovde klasična samica ne postoji.
Sobe su, međutim, sasvim pristojne, skoro kao u ostalim delovima doma. Savetuju nas da ovde nije baš poželjno slikati maloletnike, ali nas puštaju da slikamo hodnik sa ćelijama za izolaciju.
Zanimljiv blok je, svakako, i prijemno odeljenje. Tu zatičemo momke koji se tek adaptiraju na domski život, među njima i dvojicu Vranjanaca – rođenu braću sa vrlo zanimljivom životnom pričom i nizom krivičnih dela o kojima ćemo pisati u narednom broju „Vranjskih“.
Odmah na ulazu, u maloj TV Sali sedi grupa od pet maloletnika. Čim smo ušli u prostoriju, skočili su da nas dočekaju u stavu „mirno“. Pitamo zbog čega su ovde. Jedan Novosađanin, žureći da se prvi „pohvali“, što je inače odlika gotovo svih mladih prestupnika iz doma, veli da „nije mogao da se zaustavi“ u krađama.
– Uglavnom sam krao po prodavnicama. Najčešće cigarete i alkoholna pića. Na kraju sam dolijao – kaže on.
– Ja sam ugriz`o čovek – nadovezuje se drugi – dobro je da ga nisam ubio. Inače sam krao godinama.

UGRIZ

Živica PAVLOVIĆ, šefica prijemnog odeljenja, upozorava da centri za socijalni rad širom države ne rade dobro svoj posao i po pravilu dostavljaju skromne podatke iz biografije maloletnika pre nego što ga upute ovde.
– Ranije smo obilazili gradove po Srbiji, razgovarali sa porodicama, čak pokušavali da kod sudija i centara za socijalni rad utičemo da, kad je god to moguće i slučaj zaslužuje takvu meru, upute dete u dom. Što se više odugovlači s tim, maloletnik je sve stariji, stiče određene navike, i posle je jako teško vratiti ga na pravi put. Mi, međutim, ovde dajemo sve od sebe i imamo rezultata, tako da trud koji svi ulažemo nije uzaludan – kaže Pavlovićeva.
Bekstva iz doma su, saznajemo, vrlo retka. I kad pobegnu, maloletnici brzo budu vraćeni, nakon čega gube sve privilegije koje su dotad eventualno imali, tako da se bežanje baš i ne isplati. Kažu nam da ima i slučajeva seksualnog zlostavljanja vršnjaka, zbog čega su dvojica nedavno završila u zatvoru za maloletnike u Valjevu. Takve pojave su, uveravaju nas zaposleni, ipak svedene na minimum.
Nije ni u „Sivom domu“ sve tako sivo i ima pozitivnih primera. Neki maloletnici pišu poeziju, pobeđuju na konkursima. Pojedinci izađu iz doma i ostanu kriminalci. Neki nemaju nigde nikog, pa se često iz zatvora javljaju telefonom onima koji su ovde pokušali da ih izvedu na pravi put. Međutim, činjenica je da ima i onih koji odu odavde kao novi ljudi, srede se, osnuju porodicu. Ni oni, kažu nam u domu, ne zaboravljaju vaspitače, psihologe i sve one koji su im ovde na bilo koji način pomogli.

ŠKOLA I ZANATI
VPD u Kruševcu postoji od 1947. godine i kroz njega je do danas prošlo oko 10.000 štićenika. U sklopu doma postoji osnovna škola u kojoj se nastava izvodi po programu za osnovno obrazovanje odraslih. Oni koji završe osnovnu, mogu da se školuju u nekoj od srednjih škola koje postoje u Kruševcu. Pored školovanja, postoji i mogućnost stručnog osposobljavanja za neke od trideset zanata za koje se mogu obučavati u domu. Domcima su najatraktivniji molerski, zidarski, pekarski i automehaničarski. Za stručno osposobljavanje dobijaju se određene nagrade i naknade. U zavisnosti od ponašanja i postignutih rezultata, te već pominjanih nivoa na kojima se štićenici nalaze, mogu da dobiju različite pogodnosti i nagrade kao što su vanredna i nagradna odusustva, izlasci u grad sa vaspitačem ili onim ko je došao u posetu. Nagrade se dodeljuju i u novcu, knjigama, pohvalnicama.

SLOBODNO VREME
Postoji niz programa i aktivnosti kojima štićenici mogu da ispune svoje slobodno vreme. Tu su fudbalski i košarkaški tereni, fiskulturna sala za bavljenje raznim sportovima, a ponekad je i bazen u funkciji. Dom ima fudbalski tim koji se takmiči u nižoj, zonskoj ligi. Tu je biblioteka, razne sekcije (posebno je uspešna likovna), umetničke radionice, pa čak i Dom kulture. Štićenici najradije čitaju Maria Puza, Koelja, Skota Peka. Retki su oni koje zanima „Bonton“, ali zato su uvek tu štićenici koji bi da čitaju Legijine knjige. To se ovde ne dozvoljava.