Kinez da te `rani i Rus da te brani

Eko Taxi Vranje

Kinez da te `rani i Rus da te brani

-I kažeš, novinare, da dunemo još po jednu, ovako pred fajront? Će vikaš li? Što, nane tarja? Pa kako be to, vi domaći izdajnici i strani plaćenici, ceo grad tripuje da ludite od pare, evra, franci i rublje (što to reče – „aha, rublje, naročito donje rublje, i to napred zeleno a otpozadi braon“), daklem svi radni ljudi i građani Vranja (što opet reče – „u Vranje više nema ni jedna od te dve kategorije“), dobro, mož` da si p`škaš kolko oćeš, ali kažem ti, svi tako misle, da ste azdisali od pare, azg`ni, kad ono, ti be golčo nemaš ni za dva pića pred fajront! Dobro, ajde ja će platim, će se osevapim…
-Dete! Daj na moju malenkost i na ovoga novinara još po jednu! Dobro be, dobro, još ovu, pa fajront, pa dizaj noge na stolice kad ne možeš na drugo nešto… Još jednu, da ne`am majku! E tako… Rakijice rako, ja te volim jako, a ti mene rako, obaraš jednako! I kažeš, imam talenat za poeziju, kao da sam, recimo, iz Šaprance ili Odžindol? Jes, jes, samo kao i svi veliki poete, i ja sam neshvaćen; ali, vreme će pokaže… Evo tu, pre neki dan, sretne me komšika, relativno mlada udovica, tri muža je do sad saranila, meraklika… Kako si, pita me, komšijo? Eh, kako sam, reko, i nadođe mi inspiracija, i odma složim u stihovi: „Sve ti teže noge dižem, sve ti bliže rupi stižem, skoro ću ti zaglaviti“. Kad, ona bam! šljakatarku na mene preko oči, digna surlu i naljuti se! Što li je pomislila?
-Ili, žena mi; onomad izgubim celu platu na kocku, dođem doma, ona odma u oči – kamo, muže, pare, daj odma ovamo da ih ja uvarkam, kod tebe se to ne svrća, kao da imaš žarčiki u džepovi, pa žeško, da izbaciš što pobrgo. Ja počna da se pipam po džepovi kao Majkl Džekson kad igra, božemski tražim novčanik, pa se udarim u čelo – lele, reko, ženo, negde sam potikao buđelar, a u njega cela plata! Poče ona da vije i da kune, srce te izelo, džigerica te izela, pa kako ga izgubi, aj što nema više jaribaš, ne ispunjavaš bračne dužnosti, nego ni pare nema! Ja se pa usampasim – a mori, kad već pomena jaribaš, da razbaravimo ko je kabat! Kad mi pereš donji veš (vratismo se na rublje, ne baj bože Kinez da te `rani i Rus da te brani), što turaš u mašinu? Prašak, vika, onaj tide; zašto? A što još? Pa, zamisli se ona, i omekšivač. E pa, ne ga turaj više, pa će ima jaribaš!
-Ona zamukna, usta ima, jezik nema. Ja bam! po astal, što čekaš s taj ručak, će ga jedemo li, ne be, kaže, na izložbu će ga nosimo. I prinese sarmicu, red sarme, red slaninku, kad jedem, ono teči niz bradu, ali ja ne brišem sa salvetu, nego zalče leba, sredinku, izgmečim, izgmečim, pa omackam, to mi je lezet; ovoliki bajlok u obrazi, kao unutrašnja od fudbal. I oblizujem se na onu sarmicu, žena pita, kolko da ti sipam? A ja sam se pa zamislio za one pare što izgubi, pa joj kažem – tri pa jednu, ženo. Ona bangau! s onu šerpu po sred pečenku, opet li si se kockao, ruka ti se osušila dabogda! I na mene mi opet dođe poetsko nadahnuće – ženo, reko, lepa igra poker mali, čas te digne čas te svali! I najedo se sarmicu, ta donde, sve puca iza uši!
-Da zaluči, kapak da turi, eto ti ga sin mi iz školu, osnovac, tato, tato, znaš li što smo učili iz poznavanje prirode? Što, sinko? Učili smo da životinje svaku godinu menjaju krzno! Ja vrou! po tikvu juniora, i ja na nekoga da se izdušim, ćut, ne prozborio ga dabogda, nemoj majka ti da te čuje! Što ti je be, tato, kakve veze ima mama sa životinje i njihovo krzno, plače ono dete i češka se po lejku. Kako nema, dal` si tolko glup? Oćeš li na eskurzije da ideš, oćeš li nike patike, oćeš li coca colu i sprite? E pa, majka ti ako ovo čuje, da živinke menjaju krzno svaku godinu, od sve to možeš da se ubrišeš, jer ona živina, majka ti, ima da menja krzno, to jest bundu, svaku godinu!
-I ima da se zgrčimo kao poganci pod streju, i da trpimo kao žuti, a ja, novinare, ne mogu to da podnesem! Jer, dok ne probam od pečenoga lava, za mene je car životinja prase!





  • Ostavi komentar