Nisam zaposlio suprugu

Eko Taxi Vranje

Nisam zaposlio suprugu

Mnogo puta sam obećao sebi da ne želim da pričam na tu temu. Ali, da bude jasno, moja supruga, zaključno sa današnjim danom, ne radi nigde. Sve ostale priče su lako proverljive



Slobodan Stamenković se na čelu vranjske gradske Skupštine nalazi od 25. juna ove godine, dovoljno dugo da bi prvi rezultati njegovog rada bili više nego opipljivi. Ovaj neuropsihijatar u politici je kratko, od 2005. kada se učlanio u Demokratsu stranku, ali je iza njega već ozbiljna biografija. Potpredsednik je GO DS i jedan od trenutno najmoćnijih ljudi u toj stranci. Profesionalno je ostvaren, jer je bio i načelnik odeljenja Psihijatrije vranjske Bolnice, ali i čovek koji je uspeo da uradi totalnu rekonstrukciju zgrade tog odeljenja, što se u Vranju nije dogodilo unazad pedeset godina. Angažovan je i u nevladinom sektoru, ali tvrdi da ga vlast nije nimalo promenila, da se i dalje druži sa istim ljudima, da izlazi na ista mesta, i da je u politiku ušao pre svega zbog budućnosti i „neophodnih poslova koje sada moramo da uradimo da bi budućnosti, kao takve, uopšte bilo“. Uz Gorana Stefanovića i Igora Andonova, Stamenković je treći najvažniji čovek u strukturi demokrata, i svakako pozvan da razjasni poneki tamni vilajet lokalne vlasti.

ODGOVORNOST

VRANjSKE: Kako ocenjujete dosadašnji rad lokalne vlasti u Vranju, budući da je od vašeg ustoličenje prošlo dovoljno vremena za prve ozbiljne računice?
STAMENKOVIĆ:
Da, prošlo je pola godine od kako je DS preuzeo odgovornst za grad, naravno sa koalicionim partnerima. Učinili smo maskimalno, koliko smo mogli. U prvom trenutku to je bilo postavljanje ljudi na rukovodeća mesta u javnim preduzećima. Oni se, naravno, moraju pridržavati naših osnovnih principa, a to su rad po zakonu i krajnja transparentnost prema građanima. Drugo je pitanje koliko smo za ovo vreme mogli da uradimo, obzirom na zatečeno stanje, i koliko smo objektivno mogli da postignemo. Iako je sledeća godina najavljena kao teška, nadamo se da ćemo uspeti da neke stvari, neke prioritete, ipak odradimo. Ali, građani moraju znati da će se uraditi onoliko koliko ima sredstava, i da je svaka druga priča prazna i bajkovita, čemu su neki političari skloni, i ona neće imati podršku DS-a.
Kako ste se vi lično snašli na mestu predsednika Skupštine?
– Da budem iskren, došao sam iz potpuno druge sfere, i nikada nisam smatrao da treba da se bavim politikom. Ovde nisam zbog egzistencije ili nekog napredovanja, već zbog namere da dam svoj doprinos stvaranju uslova za unapređenje života u ovom gradu. Ovde sam zbog budućnosti naše dece, i to je moj lajtmotiv.
Ali, optužuju vas da nesamostalno vodite sednice Skupštine, jer uvodne reči umesto vas stalno ima sekretar Skupštine. Kako vi gledate na takve kritike?
– Da se razumemo – predsednik Skupštine je politička ličnost, i ne postoje fakulteti za predsednike ili gradonačelnike. Zato smatram da su te tvrdnje zlonamerne. Ali, zna se odakle one dolaze, i koliki je kredibilitet tih kritičara. Ja sam došao uz podršku građana, da se držim zakona. Tehnički, tu je sekretar, dakle lice koje je odgovorno za tumačenje zakonskih odredbi. Mi trenutno radimo kao jedna od najboljih Skupština u Srbiji, i to je naš najbolji odgovor. Ako nas je inspekcija resornog Ministarstva ocenila maksimalnom ocenom, posle detaljne provere, to valjda nešto govori. Mislim da je potpuno bezveze da odgovaram na pitanja o tome da li sam sposoban da vodim skupštinu ili ne.
Mislite li da sa mesta na kome se nalazite možete nešto i stvarno da promenite u ovom gradu?
– Sam ne može niko, to su prazne priče da sve zavisi od jednog čoveka. Treba nam sistem, tim ljudi, strategija po kojoj će raditi i raspored odgovornosti. Tako gledano, ja imam određenu moć, jedan uticaj na izvršnu vlast, i stojim na toj poziciji, spreman da čak i nametnem poštovanje zakona. Ali, da ne pomešamo tu stepen odgovornosti, kako je bila praksa u nekim ranijim vremenima. Opet, spreman sam da, u okvirima svojih ovlašćenja, dam maksimalni doprinos. To ne ide uvek lako, postoje recidivi prošlosti, objektivni problemi, različiti koncepti, ali to su za koalicije normalne stvari. Za sada, trudimo se da sve razlike prevaziđemo, a ne da se kroz medije ili različite kružoke prepucavamo i jedni druge saplićemo. Ako bi ovde tako radili, ne bi ostalo ništa građanima.
Kakva je vaša saradnja sa SPS-om, a pre svega sa gradonačelnikom Stojčićem?
– Ja sam, sticajem životnih situacija, bio u prilici da sa gradonačlenikom Stojčićem odrastem, živeli smo u komšiluku. Iako je on od mene stariji pet godina, imali smo nekolika zajednička iskustva. Imao sam prilike da sa Stojčićem sarađujem kao načelnik Psihijatrije oko rekonstrukcije tog odeljenja. Mogu da kažem da sam tada sa njegove strane imao vrlo korektan odnos. Imao sam prilike da sa Stojčićem budem u istoj jedinici i u ratu, on je bio komandant, a ja šef saniteta, tako da smo i tu prisno sarađivali. Onda smo ušli u kampanje, svako za svoju stranku, i bilo je vrlo delikatnih kritika sa jedne ili druge strane. To ništa nije bilo lično, a na zadnjim izborima smo bili i konkurenti, kao predstavnici svojih stranaka. Sada smo u vlasti, na opoziciji je da napada, na nama da se branimo. Argumente na sto, pa neka narod procenjuje.
Da li u ovom času ima nekih animoziteta u parlamentu, ako ne unutar koalicije, onda između vlasti i opozicije?
– Nema zle krvi, jer nema razloga da se mrzimo. Uvek sam isticao da sa svima možemo da budemo samo politički protivnici, nikako neprijatelji. Imamo pravo da branimo svoje političke ideje, ali nemamo pravo da suprostavljamo naše porodice, da zavađujemo našu decu. Na kraju, živimo u istom gradu, sve je ovo prolazno jer ostaju neke dublje i suštinski značajnije stvari. Bez obzira na to ko šta misli o meni, ja nemam neprijatelje u ovom gradu. Na narodu je da odluči kome će dati poverenje na izborima, i to je vrhovni zakon. Ovo je moj stav, i mislim da je to jedna civilizacijska i demokratska norma, koja će nas kvalifikovati za ulazak među evrospke narode. Dok god izbore posmatramo kroz prizmu pobeda ili smrt, bićemo daleko od bilo kakvog uspeha.
U ovom času, u toku je preuzimanje gradske uprave od strane DS-a, i Stojčiću ostaje sve manje njemu lojalnih ljudi. Da li se vi lično osećate kao njegov kontrolor?
– Ja?
Pa Skupština je zamišljena kao organ za kontrolu gradonačelnika.
– Skupština je kontrolor svih, a ne samo Stojčića. Skupštinska većina je krajnja instanca donošenja svih odluka. Trenutno, većinu predstavlja koalicija od 42 odbornika. Ono što su ingerencije gradonačelnika, Stojčić obavlja onako kako on zna, i stoji iza svog rada, isto kao što i ja stojim iza svog. Jasno je, ni mi, ni SPS, ni bilo ko, može da vlada sam. Dokle god imamo zajedničku skupštinsku većinu, poštovaćemo ljude i funkcije na koje smo ih mi sami, kao većina, postavili.

KONTROLA

Ali Stojčić je u prethodnom sazivu pokazao više nego ozbiljnu naviku da sam o svemu odlučuje. Koliko je danas ta situacija različita?
– Ne mogu da komentarišem događanja u prethodnom sazivu, jer mi nismo bili u vlasti. Sada, o onome što je u ingerenciji gradonačelnika, i za šta nije u obavezi da konsultuje koalicionu većinu, on odluke donosi sam, uz maksimalnu odgovornost. Isto tako i ja mogu samostalno da donosim odluke iz mog domena. Ali, sve najvažnije odluke, bitne za funkcionisanje grada, pre izlaska pred odbornike, moraju da budu usaglašene među partnerima. Odluke na Gradskom veću se donose većinom glasova, neusaglašene odluke nećemo ni da iznosimo pred Skupštinu, jer ne želimo da nam se desi da za neki predlog nemamo većinu. Zakon nas tera da pravimo kompromise, da usaglašavamo stavove sa drugima, i ja tu vidim pozitivan pomak. Onako kako je bilo ranije, da u vlasti ima disonatnih tonova, pokazalo se da nije dobro, pa je zato zakon i promenjen. Mislim da je novi sistem, na ovom nivou političke svesti, daleko bolji od prethodnog. Jer, kada se jednom pokrene ta spirala antagonizama, vrlo brzo bi došlo do paralize u kojoj ništa ne funkcioniše i u kojoj niko nije odgovoran ni za šta, a to bi pre svega išlo na štetu građana.
Kakva je vaša unutrašnja situacija u DS-u? I kakva je saradnja unutar užeg rukovodstva stranke?
– Vranjski odbor DS-a je od 2005. godine, kada smo prevazišli povereništvo, napravio značajan pomak, i kroz niz izbornih ciklusa uspeo da dođe do najbronije odborničke grupe u SG Vranja. Ti rezultati nisu slučajni, oni su posledica rada odbora, približavanja građanima i pokretanja svih snaga koje stranka ima. Odbor sada funcioniše homogeno i korektno, bez velikih turbulencija, bez velikog opterećenja prošlošću. Mi smo samo jednog isključili iz stranke, većina koja se nije pronašla istupila je sama. Situaciju u stranci najbolje oslikava proces kadrovisanja, kada su u stranci izbegnute bilo kakve turbulencije. Mi nikome nismo nametali nikakvu silu, nismo koristili pritiske, i takva politika dala je rezultate, jer mi u ovom času imamo preko 2.700 članova u Vranju. Svako od njih dao je veliki doprinos u kampanji, i hvala im na tome. A još više im hvala što razumeju skučenost mogučnosti zapošljavanja, sada kada je DS na vlasti.
Hoćete da kažete da u ovom času DS ne zapošljava svoje kadrove, da niste napunili javne ustanove i preduzeće, da ne punite državne institucije vašim kadrovima?
– Da razgovaramo argumentovano. Ko je šta napunio, to su čaršijske priče, a ja sam jasno rekao da stojim iza svega što je odluka DS-a. Konkretno, u Arhivu imamo samo jednog novog radnika, i to našu direktorku Suzanu Petrović. Što se tiče Direkcije, tamo ima ljudi angažovanih preko tržišta rada, a ne na teret budžeta. Tamo su došli samo naš direktor i njegov zamenik. U Sportskom savezu smo takođe zaposlili samo jednog radnika. Voleo bih da čujem ko je u opštini zapošljen iz DS-a, van članova Gradskog veća?
Dakle, DS nije pokrenula talas zapošljavanja svojih stranačkih kadrova?
– Zato što nema uslova. Ne zato što nema volje stranke, nego zato što su sredstva limitirana. Hajde da vidimo koliko je ljudi zapošljeno u kampanji. Koliko je samo ljudi zapošljeno u Direkciji u to vreme?
Gradom kruži infomracija da ste vi lično zaposlili i svoju suprugu?
– Mnogo puta sam obećao sebi da ne želim da pričam na tu temu. Ali, da bude jasno, moja supruga, zaključno sa današnjim danom, ne radi nigde. Sve ostale priče su lako proverljive. Ali, ovo što ću sada da kažem ne odnosi se samo na moju suprugu. Dakle, da li neko ko godinama ne radi ima pravo da se nekada i negde zaposli? Ili je mojoj supruzi hendikep što sam ja na funkciji? Da li ja treba da nosim krst svoje supruge, ili svog deteta, koje, možda, sutra neće moći da ide u Gimnaziju, i pored svog ličnog uspeha? Nisam ovde došao da se bilo kome pravdam, nego da radim svoj posao, a da narod ocenjuje kvalitet tog rada. Da sam ja interesno orijentisan čovek, kroz svoju primarnu profesiju mogao sam da neke stvari završim, a još bolje da to učinim u nekoj predizbornoj kampanji, kada su do mene dolazile raznorazne ponude tog tipa. Ali, ako smo tada žrtvovali neki deo svoje porodice, pa i sada to činimo, šta će biti sutra kad ne budemo na vlasti? Da li će nas ljudi procenjivati po rezultatima, ili po nekim demagoškim stvarima, da li se neko od naših zaposlio negde, sa odgovarajućim kvalifikacijama, i posle 20 godina čekanja? Ako treba da saznam od medija gde moja supruga radi, molim vas da me o tome obavestite, da ne bih bio u nekoj zabludi u svojoj kući.


MOĆ I DOMINACIJA
Prema vašoj oceni, kolika je realna moć funkcije koju trenutno zauzimate?
– Ja nisam čovak koji je nekada imao potrebu za subjektivnim doživljavanjem moći, za nekom dominacijom nad drugima. Možda me je i moja primarna profesija tako modelirala, i svoju poziciju ne doživljavam kao centar moći. I to se jasno vidi u radu Skupštine. Ni prema koalicionim partnerima, ni prema građanima, nikada nisam nastupao sa pozicije moći, ili neke vrste ucenjivanja. Nisam uticao ni na jedno kadrovsko rešenje, niti sam prema bilo kome promenio odnos koji sam imao u opozicionim vremenima. Pre osećaja moći, imam osećaj odgovornosti prema građanima koji su nam dali svoje poverenje.



  • Ostavi komentar