Ona duboko veruje da je od svojih ćerki uspela da napravi sigurne i samosvesne osobe. To je ono što je bilo do nje. Za ostalo će, kaže, morati same da se potrude
Kad je bila mlađa, otprilike tek što je završila srednju školu i upisala fakultet, verovala je da joj je karijera najvažnija i da će se posvetiti samo tome negde do četrdesete, a onda će, kad ostvari sve svoje poslovne planove, da rodi decu. I držalo je sve dok se nije zaljubila, kako kaže, do daske, i poželela da istog trenutka postane majka.
– To je bilo nešto neobjašnjivo. Valjda žena kad oseti da je našla pravog čoveka proradi joj materinski instinkt. Barem se to meni desilo sa Nikolom – priča Jelena Aleksić, menadžerka za ljudske resurse u BAT-u.
JANO, DUŠO
Nije, tvrdi, imala nikakve specijalne želje glede pola, osim da „bude živo i zdravo“. Nije razmišljala ni kakvu odgovornost nosi majčinstvo. Prosto, poželela je da rodi dete, oslanjajući se na instinkt i tuđa iskustva.
– Ostala sam u drugom stanju kad sam imala 26 godina, baš u vreme bombardovanja. Nisam bila od zahtevnih trudnica, koje po čitav dan leže i smišljaju šta će da jedu. Doduše, nisam imala ni vremena pošto sam sve vreme radila u sudu. Evo, sad kad pričamo, setila sam se da sam u to vreme imala maniju da stalno šetam, da budem u pokretu i jela sam neverovatne količine mandarina. Isto mi se ponovilo i u drugoj trudnoći. Ni pre ni posle toga mi nije ostala navika ni da šetam, a ni mandarine ne volim naročito – kaže Jelena.
Porodila se normalno, a normalno u vranjskom porodilištu znači u teškim mukama. Barem Jelena tako gleda na stvari.
– Trajalo je dugo i predugo, činilo mi se da je prošla čitava večnost, a ne pet-šest sati. Kad se rodila Jana nisam imala snage da se radujem. Sećam se kako sam pomislila da me sve ovo čeka barem još jednom i da ću tek kad se porodim drugi put moći da se radujem kao čovek – seća se Jelena.
Iz bolnice je izašla sa visokom temperaturom, ali je mislila da tako treba, pošto, kako kaže, niko od osoblja nije našao za shodno da je poseti iako je, baš da bi imala bolje uslove, zakupila apartman na ginekologiji. Ali, sve te muke bile su vredne Janinog osmeha.
– Mesecima pre porođaja raspravljali smo sa Nikolom kako će da se zove, pošto smo znali da je žensko. Ja sam htela da bude Jana, a Nikola je izračunao da ću da se porodim negde oko Svetog Jovana, pa mu je bilo logično da se dete tako zove. Međutim, to jutro kad sam dobila bolove, sećam se da sam uključila televizor i tamo su bile „Legende“ koje su pevale „Hajde Jano, hajde dušo“. Nikoli je to bio neki prst sudbine i rekao mi je da naša ćerka definitivno mora da nosi to ime – smeje se Jelena.
Mlađa ćerka Maša dobila je ime da se slaže sa sestrinim. I sad kad je ćerke pitaju kako su dobile imena Jelena im objašnjava da je to zbog toga što je jedna rođena u januaru, a druga u martu, iako to objašnjenje, priznaje Jelena, nije istinito, ali „simpatično zvuči“.
– I Jana i Maša su bile od onih beba koje plaču noću, bude se u nedoba, tako da ja punih pet godina nisam nijednu noć prespavala do kraja. Naročito mi je bilo teško sa Janom jer smo bile same, Nikola je bio u vojsci, pošto je odlučio da posle fakulteta oduži dug otadžbini – navodi Jelena.
Zbog toga što joj je tata non-stop odlazio i dolazio, stalno su se nešto opraštali, Jana je, smatra njena majka, veoma vezana za oca, mada su, veruje ona, ženska deca i inače mnogo vezanija za očeve.
– Ja veoma mnogo radim, naročito u poslednje vreme, bukvalno od jutra do mraka, a neretko idem i na službeni put, pa moje ćerke imaju običaj da kažu kako ih je mama rodila, ali ih je tata očuvao – smeje se Jelena.
Nikad, kaže, neće da zaboravi kad je Nikola došao u bolnicu i doveo Janu da vidi mlađu sestru. Na sportskom centru je tada bio postavljen luna park, pa je devojčici ringišpil bio mnogo zanimljiviji od neke tamo kmezave bebe.
– Stalno je požurivala Nikolu da je vodi na ringišpil, na Mašu je tek bacila pogled uzgred. A kad su izlazili iz sobe rekla mi je: Pa, dobro, mama, ponesi Mašu kad dođeš sutra kući – kaže Jelena.
ĆEBE
Međutim, kad su Jelena i Maša došle kući, sttarija sestra demonstrirala je, po majčinom mišljenju, neviđenu ljubav.
– Stalno je sa sobom vukla jedno ćebence, nisi mogao da joj ga uzmeš ni pod razno, kao onaj Čarli Braun iz crtanih filmova. Ali, kad smo stavili Mašu u krevetac da spava, ona je bez reči prišla krevetiću i pokrila sestru. To je bilo najviše što je ona u tom trenutku mogla da joj da. Evo i sad mi suze dođu na oči kad se setim – razneženo priča Jelena.
Sestre se, tvrdi Jelena, odlično slažu, toliko dobro da se nikad do sada nisu posvađale. Iako su potpuno različitih karaktera, Jelena je uspela da im ugradi isti sistem vrednosti.
– Trudila sam se da od njih ne napravim razmažena derišta koja će čim zaplaču da dobiju to što požele. U vrtić su obe pošle sa godinu dana iako je imao ko da ih čuva. Tamo im je bilo sjajno i ja sam veoma zadovoljna uslugom, a vaspitačicama treba dati orden za ono što rade – misli Jelena.
Svuda ih je puštala da idu, tako da ne spada u kategoriju napornih i zahtevnih majki. Sa vrtićem su išle na zimovanje i to kad je Maša imala samo tri godine. Mnogi su joj rekli da nije normalna što pušta tako malo dete, ali je Jelena bila duboko ubeđena da zna šta radi.
– Ovde majka nije majka, to mu dođe nešto kao profesija. Ovde se žene toliko posvete deci da ih prosto uguše ljubavlju i brigom. Time im samo pravimo medveđu uslugu, praveći od njega nesposobno stvorenje koje sve čeka na gotovo – veruje Jelena.
Ona je svoje ćerke vaspitala u tradicionalnom duhu, pošto smatra da mora da se zna ko je baba, ko deda, roditelji, braća, sestre.
– Deca moraju da poštuju starije, to je prosto stvar lepog vaspitanja. I ja i moj brat smo vaspitani u tom duhu i ne vidim da nam nešto fali. Ne volim kad majke kažu kako su najbolje prijateljice sa svojim ćerkama. To uopšte nije prirodno. One imaju svoje drugarice, majka im za to ne treba. Sa majkom treba da imaju otvoren odnos, pun poverenja, ali ne mora sve u detalje da se priča – smatra Jelena.
Jana i Maša su učenice trećeg i prvog razreda. Maša je krenula godinu dana ranije, da bi, po maminoj želji, bila sa sestrom u istoj smeni. Dobri su đaci, iako je Jelena tvrdi da nema mnogo uvida u to šta uče.
– Skoro sam gledala Mašine sveske i mislila sam da je to neko crtanje i bojenje. Kad sam videla one jednačine i ona čuda, bila sam iskreno zadivljena kako sve to postižu. Za sada imaju sve petice, mada mene ne opterećuje mnogo kakve će one ocene da imaju. To što će imati sve petice ne garantuje da će sutra biti srećni i zadovoljni ljudi. Meni je najvažnije da su samostalne i da umeju da se snađu u svakoj situaciji – objašnjava Jelena.
Jelena tvrdi za sebe da je stroga majka, jer drži do reda, tačno se zna ko, kad i zašto nešto radi, mada nije, kaže, u prilici da demonstrira strogoću, pošto su joj deca ionako poslušna.
– One kad dođu iz škole odmah peru ruke, presvlače se, ručaju, odmore i rade zadatke. Uveče isto, tačno se zna kad se ide na spavanje i uopšte ne moram da ih opominjem. Maša je, recimo, sad na slavi, iako je kuća bila puna gostiju i njihove dece, obukla pižamu i rekla mi da ide u neku mirnu sobu da spava – navodi Jelena.
Ona i njen suprug su veoma vodili računa da od svoje dece ne naprave snobove, s obzirom da su finansijski u prilici da im ispune svaku želju.
– Nikad ih nisam udarila, ali mislim da bi dobile batine kad bih čula da se rugaju nekome zato što je siromašan. Ne dozvoljavam ni da one odskaču od drugih po garderobi, mobilnim telefonima. Takođe, zabranjeno je da se priča koja kola voze nečiji roditelji ili gde je ko išao na letovanje. To njihove male glave ne treba da interesuje – insistira Jelena.
Dugo se, tvrdi, dvoumila da li da im kupi mobilne telefone, pa joj je celo prvo polugođe prošlo u toj dilemi. Ipak, odlučila je da im kupi, ne zato da bi bile u trendu, već što je „taj mobilni postao potreba“.
– Ali zabranjeno je da bude uključen na času, a njihov broj imaju samo babe i dede i naravno mi. Sa drugaricama komuniciraju preko fiksnog telefona. Pristala sam na mobilni, jer sam mirna pošto u svakom trenutku znam gde su i šta rade – kaže Jelena.
Ona duboko veruje da je od svojih ćerki uspela da napravi sigurne i samosvesne osobe. To je ono što je bilo do nje. Za ostalo će, kaže, morati same da se potrude.
KARAKTERI
Jana je sva nežna, pazi kako i šta govori, prava mala dama, emotivna, kreativna, nežna. Tako je opisuje njena majka. Maša je, pak, tvrdoglavija, prve reči su joj bile ne i neću.
– Ona je porodični zabavljač, veoma je duhovita, voli da imitira. Vrlo je domišljata i snalažljiva. Kad je imala tri i po godine progutala je dva dinara. Pre toga, bila je nešto neposlušna, pa joj je baka rekla da će je reći tati. Ja sam bila na službenom putu, muž je odveo kod lekara i sve se srećom dobro završilo. Ali, kad smo je pitali zašto je to uradila rekla nam je: Morala sam, jer bi tata bio ljut na mene, ovako se nasekirao – priča Jelena.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.