Ne branim Radoslava, branim Pozorište

Eko Taxi Vranje

Ne branim Radoslava, branim Pozorište

Imam dosta iskustva jer sam radio u gotovo svim srpskim pozorištima, ali niko od ljudi koji vode grad nije me pozvao da me pita za neki savet o tome kako poboljšati finansiranje, da li postoji neki model koji bi i ovde mogao da se primeni…



Jug Radivojević, mlad ali iskusan reditelj, čovek pun entuzijazma i velike pokretačke energije, za svojih 36 godina potpisao je 81 režiju u skoro svim pozorištima Srbije, uključujući i većinu prestoničkih. Sa vranjskim je osvojio prvu nagradu na „Joakimu Vujiću“, „Danima komedije“ u Jagodini i u Kumanovu“, učestvovao na Bitefu, Strijinom pozorju… Osvojio je gotovo sve što se u njegovij branši može. Nikada u praznom hodu, uvek tražen, takoreći razgrabljen, svuda cenjen, sem izgleda u svom gradu. Sličnu sudbinu doživeli su Nebojša Dugalić u Kraljevu, Kokan Mladenović u Nišu, Nikita Milivojević u Inđiji… „Krvave svadbe“ su pedeseta premijera u Pozorištu „Bora Stanković“ za njegovih jedanaest profesionalnih sezona, a ujedno i poslednja predstava koju je Jug Radivojević režirao za ovaj teatar. U razgovoru za naše novine Radivojević otkriva da više neće raditi u Vranju, nezadovoljan postupcima nekih ljudi u gradskoj vlasti.

OSNIVAČ I PRIJATELjI

Napadaju Vas da ste ovu odluku doneli kako biste odbranili svoga oca. Koliko u tome ima istine?
– Moja odluka nije odbrana pozicije mog oca, već reakcija dobro upućenog čoveka koji ima uvid u ono šta se dešava ovde, šta se dešava u pozorištima Srbije i van nje. Zato imam puno pravo da kažem šta mislim, a Radoslava štiti njegov 36-ogodišnji rad. Bez njega, svuda cenjeni festival „Borini pozorišni dani“ ne bi opstao sve ove godine, niti bi ovo malo pozorište moglo da ima šest premijera godišnje. To mu nije omogućio „veliki novac“ koji mu grad dodeljuje, nego njegov lični angažman i pomoć ljudi koji u ovom pozorištu rade. I ja sam imao potrebu da mu pomažem u tome. Uvek kada sam bio u prilici protežirao sam ovo pozorište, predlagao, forsirao i potencirao da sam ja ponikao baš ovde. U svojoj branši osvojio sam gotovo sve, a u Vranju se niko nikada nije setio da mi dodeli makar neko gradsko priznanje. Ne samo meni lično, nego ni ovom pozorištu nikada nije dodeljena ni zahvalnica, a povoda je bilo. Oni koji ne znaju s pravom mogu da se pitaju zašto dve trećine repertoara potpisuje reditelj Radoslav Radivojević? Da li on to sam sa sobom pravi neke fantomske ugovore u kojima sam sebi dodeljuje honorare? Sve što Radoslav radi, radi za platu direktora. Ali on za tu platu i režira, i glumi, i pravi dramatizacije bajki za decu itd. Zašto on to sve radi? Sigurno ne zato što sa svojih 65 godina toliko ambiciozan, nego zato što je ovo pozorište za 2008. godinu iz budžeta dobilo samo 700 hiljada dinara. Da li su ljudi koji vode ovaj grad svesni koliko košta jedno profesionalno pozorište? Da li oni imaju pojma da je za stvaranje samo tri premijere u sezoni potrebno blizu 100 hiljada evra? Neka se raspitaju u Leskovcu, ne moraju ići dalje.
Kako tumačite „zle jezike“ da zbog Vas, Vaše sestre, prijatelja, kumova itd. ovde niko drugi ne može da režira, te da uzimate velike honorare?
– Za sve ove godine niko suštinski nije pokušao da se bavi razlozima zašto ja ovde radim, u početku svake sezone, a potom svake treće sezone, zašto je Ana počela da radi, zašto Filip Gajić, zašto Vladimir Lazić, zašto Nebojša Dugalić… Ja sam u ovdašnjem pozorištu svojih prvih desetak predstava, a za sve postoje ugovori, radio takoreći bez honorara, a sve ostalo sam radio za tri, četiri puta manji honorar nego što je „moja cena“ na drugim mestima. Ovakva situacija traje od 1997. godine kada smo obnovili profesionalni status. Svi znaju ko su deset najboljih srpskih reditelja, šta bi trebalo staviti na repertoar, kako bi trebalo ojačati ansambl, ali ne znaju svi koliko to košta. Primera radi, ni jedan projekat u sezoni koji sam radio van Vranja nije imao budžet manji od 25 hiljada evra. U Vranju se radilo i opstajalo samo na plećima entuzijazma, pružanja ruke pomoći i saradnje, te na moj nagovor kolega da ovde dođu. Naravno da sam zvao prijatelje, jer sigurno nisam mogao da zovem neprijatelje! Da li se, onda, ovde radi o sukobu interesa i o priči da drugi umetnici ne mogu zbog mene da dođu ili o jednoj bezgraničnoj ljubavi i želji da ovom pozorištu pomogne, prosudite sami. Od Jagodine do Bujanovca, pored mene i moje sestre Ane, postoje još samo dva reditelja, Jovan Rangelov iz Leskovca i Kokan Mladenović iz Niša.
Nebojša Dugalić, jedan od najboljih srpskih pozorišnih glumaca, najplaćeniji je čovek u istoriji ovog pozorišta. On je „Paviljon br. 6“ režirao, radio na dramatizaciji, bio scenograf i kompozitor i to sve za honorar od 800.000 dinara, što premašuje godišnji budžet Pozorišta, ali to realno košta četiri puta više! Pozorište „Bora Stanković“ je godinama prepušteno samo sebi, pa mora da se finansira sa blagajne, iz poluprazne kafane, uz pomoć sponzora do kojih je jako teško doći. Ranije su nam pomoć pružali „Simpo“, „Jumko“, „Koštana“ „Zavarivač“, DIV, ali nikada u novcu, uvek u naturi. Finansiranje profesionalnog pozorišta na godišnjem nivou, i to samo budžet za proces proizvodnje predstava, iznosi više od sto hiljada evra, a vranjsko pozorište nije nikada premašilo ni 10.000 evra. Pa, o čemu mi onda pričamo!?

PRVOLIGAŠKI REDITELjI

Zoran Najdić, gradski ministar za kulturu, insistirajući na transparentnosti poslovanja, kaže da je direktoru Pozorišta upućen dopis u kome se traži finansijski izveštaj „Borinih pozorišnih dana“ i da nakon toga nastaje ceo „zaplet“. Ima li taj potez gradske vlade neke veze sa Vašom odlukom?
– Ne mešam u odnos gradski ministar za kulturu – direktor Pozorišta, jer to nije moja kompetencija i to nema nikakve veze sa mojom odlukom. Imam dosta iskustva jer sam radio u gotovo svim srpskim pozorištima, ali niko od ljudi koji vode grad nije me pozvao da me pita za neki savet o tome kako poboljšati finansiranje, da li postoji neki model koji bi i ovde mogao da se primeni…
Kada sam rekao Najdiću „koliko košta“ jedan prvoligaški reditelj poput Mijača, Savina, Vide Ognjenović, Jagoša, Kokana Mladenovića, on se uhvatio za glavu! I ja „koštam“ mnogo u svakom drugom gradu, u svakom beogradskom pozorištu, ali nikada toliko nisam „koštao“ u Vranju, nego uvek tri ili četiri puta manje. Na isplatu honorara ponekad sam čekao, isto kao i moji prijatelji koje sam „preko veze“ ovde dovodio da rade, i po godinu dana. Najdić verovatno misli da se mi ovim poslom bavimo iz hobija, šta li? Svi znaju kada Jug ima dve, tri predstave na „Borinim pozorišnim danima“, ali ne znaju da Jug i na selektirnim festivalima širom zemlje, takođe ima po dve, tri predstave. Ovde se radi o nepoštovanju mene kao čoveka, a potom i kao reditelja i to više nisam hteo da trpim.
Da li je zahtev za proveravanjem finansijskog poslovanja Pozorišta, ustvari, pokušaj nove gradske vlasti da dovede „svog“ direktora?
– Jedan od prvih njihovih zahteva bio je – smenjivanje Radoslava Radivojevića, mada nikada nisu imali odgovarajućeg čoveka za to mesto. Ideja vodilja im je bila da svoje ljude postave svuda, kao što radi svaka vlast. Manir da se ljudi biraju po političkoj podobnosti, a ne po rezultatima svoga rada je bezobrazluk, primitivizam, ponašanje od koga mi se gadi i to će Vranje ponovo dovesti na najniže grane.
Znam da je Dragan Boža Marjanović bio u igri za mesto direktora, da je zato i učestvovao u predizbornoj kampanji DS. On je moj prijatelj i više puta je sa mnom razgovarao o tome. Kada mi je saopštio da odustaje od toga rekao mi je da je to zato što ne želi da on bude taj koji će godinu dana pred penziju da smeni Radoslava.
Da se ne shvati pogrešno, ja znam da mora doći do smene, ali zašto smo ljudi bez minimuma stila i poštovanja? Zašto Radoslava ne bismo ispratili na način kako bi to uradile neke druge sredine? Zašto ne bismo na vreme imali jednog ozbiljnog kandidata koga bismo doveli, koga bi on uveo u posao, kome bi preneo svoja iskustva? Zašto ne bismo imali kontinuitet, nego ćemo, po starom srpskom običaju diskontinuiteta, uvek počinjati od nule? Ako se nastavi ovakav odnos grada-osnivača, prema Pozorištu, Vranjanci će vrlo brzo ostati bez njega.


RISTIĆ NE POZNAJE POZORIŠTE
– Lavinu pokreće tekst Vojkana Ristića objavljen „Danas“-u, gde on bez ikakvih argumenata piše o sumnjivim ugovorima, finansijskim malverzacijama, nepotizmu i sukobu interesa u vranjskom pozorištu, čime direktno ugrožava moj moralni i umetnički integritet. Potom u još jednom tekstu objavljenom u istim novinama, sa tri sagovornika – Zoranom Najdićem, Igorom Andonovim i Goranom Stefanovićem – on polemiše na istu temu. Ova trojica nisu tada našla za shodno da stupe u kontakt sa mnom, kao što sada pokušavaju, da saznaju o čemu se zapravo radi pa da tek onda daju svoje mišljenje, nego onako apriori govore negativno, uzimajući zdravo za gotovo sve izmišljotine Vojkana Ristića i bez ikakve zadrške ga podržavaju. U tom trenutku nije našao za shodno da me potraži ni gradonačelnik Miroljub Stojčić, mada sada pokušava preko mog oca, opet ne obraćajući se meni lično, niti je iko od gradskih čelnika zauzeo drugačiji stav. Načuo sam da Vojkan Ristić želi mesto direktora vranjskog pozorišta i da o tome razgovara sa ljudima u vlasti. On je krajnje neozbiljan kandidat koji ne poznaje pozorište ni spolja, ni iznutra. Dodao bih još, pošto se ovaj novinar obraćao i ministru kulture, da je Nebojša Bradić više puta dolazio u vranjsko pozorište i kao reditelj i kao upravnik nekolicine pozorišta, i da on odlično zna kakva je ovde situacija, tako da ne treba Vojkan Ristić da mu „otvara oči“ – direktan je Jug RADIVOJEVIĆ.

ANDONOV, NAJDIĆ I STEFANOVIĆ SU ŠIĆARDžIJE
– Najdić, Andonov i Stefanović su me više rastužili nego razočarali, jer su sve generacijske ideale potrošili na lične potrebe i privatne interese. Njihova kompletna filozofsko-egzistencijalno-kulturološko-sociološka ideja, ustvari je prazna priča i politička demagogija. Sve se na kraju svelo na to ko će kome, šta, koliko i kako da raspodeli. Znajući da su sva trojica visoki funkcioneri DS na lokalu, vrlo sam začuđen i zaprepašćen ovakvim ponašanjem. Pitam se da li njihova centrala u Beogradu uopšte zna kako vranjska filijala posluje? Poznajući ljude od velikog ugleda u DS, ne verujem da bi oni dali podršku ovoj sitno-šićardžijsko-interesnoj stvari – uveren je Jug RADIVOJEVIĆ.



  • Ostavi komentar