Kao cre­vo na žar

Eko Taxi Vranje

Kao cre­vo na žar

– De­te, daj još jed­nu tu­ru! Do­bro de, ni­sam ćo­rav, vi­dim da su sto­li­ce upr­či­le no­ge, ti­ki, ne­će go­di­nu­je­mo ov­de! Kra­sno se za­pri­ča­smo, još jed­nu, i ide­mo si! E, ma­ša­la.
– I, što ti ono za­pri­ča? A da, kad sam se že­nio. Ne li, kao što znaš, mi smo si sta­ri Vra­njan­ci, tat­kov­ci su nas po ma­tor­ni­ci u loj­za po Ćo­šku i Evren­bu­nar pra­vi­li, s ko­me­njak nas je maj­ka za­do­ji­la ume­sto mle­ko. Ali, me­ni se pa ta­ko za­lo­mi, a lju­bav je lju­bav, že­na mi po­re­klom šop­ka, nje­ni ta­mo ne­gde iz Gor­nju Pči­nju, ma bru­ka jed­na. I sve se vre­đa­ju kad ja to po­me­nem u raz­go­vor, a ja slu­čaj­no, ne­mam pre­mi­slu, oči da ne­mam; oni od­ma no­se­vi do pla­fon, že­na dzur­li, iz­du­je se kao cre­vo na žar. Pa ja li sam kriv, kad si je ta­ko?
– I že­nim ti se ta­ko ja, pa ne­ka­ko da ubla­žim ne­pri­ja­tan uti­sak od že­ni­nu stra­nu, od oni šo­po­vi, ce­la čar­ši­ja će te­ra se­ir s me­ne, po­ka­nim za ku­ma jed­nog ov­da­šnjeg tad ugled­nog i uti­caj­nog jav­nog rad­ni­ka i po­li­ti­ča­ra, pa da vi­dim pred nje­ga ko će mi se na­sme­je.
– Mo­mač­ko ve­če, noć pred svad­bu. Zbe­rem ja mo­ji dru­ga­ri, a znaš ih ko­ji su, sve „na­ši“, kol­ko su po­pi­li, tol­ko sad ne bi mo­gli da pre­pli­va­ju, i uda­ri­mo na špri­ce­raj­ke i čo­če­ci, ma sit­ku ne­ma­mo, kao da nam je po­sled­nje.
– Sa­baj­le, strin­ka mi tr­či po me­ne, a mi špri­cer i pe­sma, ni­ka­ko da se ra­sta­ne­mo: „Ama, dal` si kr­šten, že­niš se da­nas, eno pu­na ku­ća sva­to­vi, tu sta­rej­ko, tu kum, maj­ka ti sa­mo što ne pre­svi­sne“! „Pa“, re­ko, „strin­ke, u kol­ko mi je to ven­ča­nje“? „Pa u 10 sa­ti, ma­ti­čar zo­ve, pi­ta će do­đe­te li ili da si idem do­ma, ne­de­lja“! „Do­bro de, će stig­ne­mo“, re­ko. „Ka­ko će stig­ne­mo“, pi­šti strin­ka, „kad je sad već 11 sa­ti“!
– Aaa, vi­dim ja ozbilj­na si­tu­a­ci­ja, mla­do­ženj­ski mo­mak me iz­ve­de u avli­ju, pa gla­vu pod pum­pu – en­ge­re, en­ge­re, en­ge­re, otre­zni se mal­ko, trk do­ma. Ta­mo, kao bo­že­me­pro­sti sa­ra­na. Svi sed­na­li ona­ko uko­ri­če­ni u ode­la i ma­šne, gle­da­ju me re­brač­ki, maj­ku mi pr­ska­ju s vo­du, da je ra­sve­ste, kad me vi­de, vi­ka: „Cr­kja da­bog­da, ne ro­di­ja se“! I pa u ne­svest. Na br­za­ka se obri­jam i pre­svu­čem u ven­ča­no ode­lo, re­ko – „što je be pro­blem, ide­mo po sna­šku, ne­će ona nig­de da be­ga, ne­go je­dva če­ka ova­kvo­ga de­li­ju“.
– I ne­ka­ko po­đo­smo. Mu­zi­ka na­pred, ja i slu­žbe­na li­ca po­za nju, pa sva­to­vi. Ide­mo po sred čar­ši­ju, man­gu­pa­ri­ja do­vi­ku­je: „A be, ku­de po­đe ta­ko na­kur­di­san“? „Ma“, re­ko, ja pa pra­vim si re­kla­mu, „ovaj moj dru­gar po­li­ti­čar se že­ni, pa me ka­nio za ku­ma; a kum­stvo, ne li, ne se od­bi­ja“. Onaj gle­da, iz­gu­bio se kao ku­če u lift, tač­no mu či­tam što mi­sli ( „ku­de li ja ov­de za­ka­sa“), nit mu je da ću­ti, nit pa ne­što da ka­že, će po­kva­ri ve­se­lje. Ali, oću­ta, a du­ša mu zna­je.
– I mi po mla­du, ona na­du­je­na kao di­nja, od pla­ka­nje, vi­dim tat­ka joj ta­mo u dru­gu so­bu dr­že pe­to­ri­ca da me ne za­ko­lja, mi­slim se, što je be ov­de tol­ki pro­blem, svad­ba je, go­le­ma ra­bo­ta, ne­će se svet obr­ne.
– I da te ne ma­jem, a i ko­no­bar gle­da kao da će nas is­te­pa s ne­kle­pan ko­pač, ka­ko ku­či­ki u loj­ze, ven­ča­mo ti se mi. Bo­že, su­ze ra­do­sni­ce na sve stra­ne, šljič­ka! Sve mi opro­sti­še i že­na i tast i ta­šta, pa i kum, do­kle ne sti­go­smo u ka­fa­nu, po­sta­vlje­na so­fra, šef sa­le me pi­ta ka­ko će se­di­mo, a ja se raz­de­rem: „Mo­ji go­sti na ovu stra­nu, a šo­po­vi na onu ona­mo, po­ta­mo se, po­ta­mo“!
&&&
– De­te, daj be još jed­nu tu­ru! Ka­ko ne­ma?! Ama, ti li si ne­ki ka­til, što, oćeš do­ma da si ideš, pa mle­ko li si osta­vio na rin­glu, pa će ti is­ki­pi? E ta­ko be sin­ko, još ovu, te i mi da se opra­vlja­mo. Što, že­na će me po­tur­či?! Ona jes da je šop­ka, ali ja si, sa­mo da znaš, imam skla­dan brak!
– Sa­mo da ti opi­šem si­tu­a­ci­ju od pre­kju­če: ja sam, ne li, jav­ni rad­nik, po ceo dan sam na so­kak, a sad ka­ko je oto­pli­lo, akva­ri­jum! Ma bez ma­mac da za­ba­ciš, će gi se na­kr­šiš. Pa gle­dam oni go­li pup­či­ki, si­si­ce i du­pen­ca, pa će pr­snem od me­rak. A mo­ja fi­lo­zo­fi­ja za te ra­bo­te je „ko­ma­rac“; ne mo­ra da si ubav, evo, ni­sam ni ja ma­ne­ken, ali sa­mo ako si do­volj­no upo­ran, ga­ran­to­va­no ima ne­što da uapeš.
– Pa pi­taj jed­nu, pa se uz­vr­ti na dru­gu, pa se na­vr­ti na tre­ću, tek, jed­na se upe­ca! Otud, od­o­vud, što će pi­ješ, pe­lin­ko­vac-dva, ide­mo na gaj­bu kod me­ne, da slu­ša­mo plo­če, sad će vi­diš ti od ka­kvo se dr­vo lo­ži­ce pra­viv, mi­slim se i sve se ob­li­zu­jem, kao ma­čor.
Kad mi do­ma kod me­ne, ja iz­vol­te, ne mo­ra­te da se izu­va­te, ku­pa­ti­lo vam je ta­mo ako oće­te da se za­mi­je­te, ovo-ono, iz dnev­nu so­bu is­ka­ča po­go­di ko – že­na mi! Što pra­viš mo­ri ti tu? Ma, vi­ka, ne­što me sr­ce steg­na­lo, a znaš i zub me već ne­kol­ko da­na bo­li, od bo­le­ži ne mo­ga da iz­dr­žim pa is­ko­či po­ra­no od ra­bo­tu.
– Što sad ja da pra­vim, aj­de ka­ži mi? Ona pi­le­ti­na se mi­je ta­mo u ku­pa­ti­lo, sa­mo što ne upad­ne, i na me­ne mi tek­ne: „Aj“, šap­nem na že­nu mi, „tu je jed­na go­šća; a ti se pra­vi da si mi se­stra“.
– De­te, daj be još jed­nu tu­ru! Što vi­kaš, po­la Vra­nje da te ono­di ako mi daš? Pa za­što? Aaa, faj­ront!





  • Ostavi komentar