Profesija sin

Otac „levičar“, sin kapitalista, sintagma je koja sublimira celokupnu radnu karijeru Gorana Tomića, prvenca predsednika Kompanije „Simpo“

Goran Tomić, stariji sin Dragomira Tomića, predsednika Kompanije „Simpo“, predstavlja najbolji primer, etalon, takoreći, kako je deo vladajuće nomenklature devedesetih godina prošlog veka, iako proizašao iz komunističke vlasti, na vreme shvatio duh dolazećeg vremena i svoje potomke usmerio ka privatnom biznisu i to onom s minimalnim ulaganjima a najvećim obrtom kapitala. Ne libeći se poslova ne samo na ivici, već i onog pravog, čak i organizovanog kriminala, vladajući establišment poslednje decenije prošlog stoleća transformisao se iz političke elite u preduzetnički sloj, računajući na zaštitu svojih partijskih istomišljenika. Zato sintagma „otac levičar, sin kapitalista“, sublimira celokupnu radnu karijeru Gorana Tomića, prvenca predsednika Kompanije „Simpo“.

ZANESENjAK

Goran Tomić je prvo dete rođeno u braku Dragomira Tomića i njegove prve supruge Lele. Rođen je 1961. godine i završio je Ekonomski fakultet u Beogradu. Studentsku ljubav sa koleginicom Draganom Deljom okončao je brakom, ostajući u Beogradu nakon diplomiranja. Ima troje dece srednjoškolskog uzrasta. Godine 1993. osnovao je firmu „Balkan stil“, „internacionalnu kompaniju za trgovinu čelikom, koju je registrovao u Lihtenštajnu, malenoj, ali naprednoj kneževini, sa četrdesetak hiljada žitelja, između Austrije i Švajcarske, poznatom kao „poresko utočište“ i po pranju novca međunarodnih razmera. Živi u Parizu od 1995. godine. „Goran Tomić je dobar dečko, zanesenjak za posao, ne pije, osim čašu vina uz ručak“, odslikava prvenca Dragomira Tomića jedan od njegovih najbližih saradnika.
Isti saradnik, još 1994. godine objašnjava „da je osnovna delatnost „Balkan stila“ kupovina i preprodaja ukrajinskog i ruskog čelika“. Prema njegovim navodima, „osnivački kapital kompanije potiče iz poznate švajcarske banke, „Snjis bank corporation“, ali u ukupnom kapitalu ima sredstava i iz SR Jugoslavije i Francuske“. To je navelo na trag da možda i Dragomir Tomić, Goranov otac i prvi čovek „Simpa“, ima nešto kapitala u obliku deonica u „Balkan stilu“. On je svojevremeno više godina boravio u Parizu i sam priznao, kako navodi saradnik Gorana Tomića, „da je od jedne francuske firme dobijao veliku apanažu za poslove koje obavlja „u interesu SRJ“.
Da je „Balkan stil“, ipak, porodični posao familije Tomić, potvrđuje „saradnja“ ove kompanije sa Železarom u Skoplju od koje je, tokom 1995. i 1996. godine otkupljeno oko 200.000 tona gotovih proizvoda. „Sećate se da je tih godina u dugim železničkim kompozicijama ogromna količina lima iz „Tople valjaonice limova“ Železare u Skoplju pristizala na Železnički stanicu Vranje, kao i šleperima u „Simpove“ magacine“, napominje saradnik Gorana Tomića, dodajući „da je tih godina Dragomir Tomić bio ministar koordinator u Vladi Srbije koju je formirala Socijalistička partija Srbije“. Konačno, krajem 1997. godine „procurilo“ je „da je Internacionalna kompanija „Balkan stil“ sa sedištem u Lihtenštajnu, ulaganjem kapitala preuzela upravljanje nad Toplom valjaonicom limova, jednim od najprofitabilnijih delova Železare u Skoplju, od ranije poznate kao Metalski zavodi „Tito“. „Prema ugovoru, koji je „Balkan stil“ potpisao sa Agencijom za privatizaciju Makedonije, ova kompanija će uložiti najmanje 40 miliona nemačkih maraka, a sledeći korak je otkup Tople valjaonice“, priseća se bliski saradnik Gorana Tomića.

KLIRING

Postoje dve verzije o tome kako je Goran Tomić poslovao sa Železarom u Skoplju i postao njen većinski vlasnik početkom 1997. godine. Već pomenuti saradnik Gorana Tomića ima svoju verziju koju vezuje „za trgovinu čelikom u trouglu Rusija i Ukrajina – Makedonija – SR Jugoslavija“.
– Iz Rusije i Ukrajine Makedoniji su isporučivali sirovi čelik koji je prerađivan u Toploj valjaonici limova Železare u Skoplju, odakle je plasiran kao autohtoni makedonski proizvod. U Jugoslaviju je dopreman preko odobrenih uvoznih kontigenata, dogovorenih na nivou dveju vlada, u Skoplju i Beogradu, uz minimalne carinske stope, jer se radi o proizvodu iz bivše jugoslovenske republike. Uz mogućnost da su limovi u Makedoniju, kao „centru za liferacije“ zbog povoljnijih preferencijala u trgovini sa Evropskom Unijom, pristizali i kao gotov proizvod iz Rusije i Ukrajine, i ovi i proizvodi iz Skoplja prodavani su jugoslovenskim preduzećima po znatno višim cenama, jer je „Balkan stil“ držao monopol u toj trgovini. Za ovaj biznis porodice Tomić tada su znali i pojedini ministri iz tadašnje Vlade Srbije – navodi ovaj sagovornik.
Drugi saradnik Gorana Tomića, međutim, ima drugu verziju poslovanja svoga gazde, vezujući za te poslove i Kompaniju „Simpo“.
– Goran je u Rusiji i Ukrajini imao svoje ljude, Vojkana Popovića, koji je iz vranjskog „Zavarivača“ prešao u „Balkan stil“ i sadašnjeg svog predstavnika za Makedoniju, Albaniju i Grčku, čijeg se imena ne sećam, ali znam da je pobratim Dragomirov. „Simpo“ je sredinom devedesetih godina prošlog veka izvozio nameštaj u Rusiju koji je plaćan „kliringom“, odnosno čelikom, pa su limovi pristizali u „Simpove“ magacine. „Balkan stil“ je po povoljnim cenama otkupljivao lim od „Simpa“ i limom koji ga nije puno koštao, zaduživao Železaru u Skoplju. Tako je postao najpre manjinski, a zatim većinski vlasnik, ne samo Valjaonice, već i manjeg pogona za proizvodnju profilnih čeličnih cevi. Na sličan način postao je vlasnik „Unisa“ iz Dervente u Bosni i Hercegovini, aprila 2002. godine, koja proizvodi sve vrste profilnih cevi i koja i danas radi – ističe „drugi“ saradnik Gorana Tomića.

MATRICA

Dakle, sredinom devedesetih godina 20. veka na vranjsku železničku stanicu pristizale su gigantske pošiljke limova, a potom se gubile bez ikakvog traga. Doduše, u „Simpovim“ magacinima mogao se do skoro videti lim kojim je trgovao Goran Tomić. Tata direktor „Simpa“, po sistemu ko će kome, ako ne svoj svome, poslove „svog“ društvenog preduzeća usmerava na porodični biznis. A to je samo vrh ledenog brega ispod kojeg su se odvijale značajne promene u strukturi srpskog društva krajem prošlog stoleća. Te su promene, međutim, teško „uhvatljive“ zbog raznih mimikrija koje je koristila nastupajuća vlasnička grupa, nova klasa čije bogatstvo potiče iz spekulantskog kapitala do kojeg su ti slojevi došli uzimajući lavovski deo tzv. društvenog vlasništva.
Radna karijera Gorana Tomića, sina Dragomirovog, upravo pokazuje da tata Tomić, iako se oduvek zalagao za „pravednu privatizaciju“ i bio privržen akcionarskoj vlasničkoj transformaciji „Simpa“, intimno više ne veruje u ideološku matricu navedenih floskula, pa svoje sinove gura u privatni biznis, naravno, ne u zanatski ili proizvodni deo toga sektora, već u trgovinu i posrednička zanimanja. A prevaziđena ideološka matrica, kao ključni faktor društvenog uticaja Dragomira Tomića, omogućila je njegovom sinu Goranu veliku ekonomsku korist.
A da Dragomir Tomić odista ne veruje u „uspešnost“ privrednog sistema na čijem je čelu već tridesetak godina, pokazuje činjenica da je ne samo sinove usmerio ka privatnom sektoru, već je to učinio i sa sobom. Opet sredinom devedesetih, kada se i dogodio najmasovniji beg potomaka tadašnjih vlastodržaca u privatne vode, tata Tomić je bio meta kritika kada je štampa otkrila da je radio kao komercijalista francuske firme „S. A. G. Audrin et Files“, koja se bavila izvozom struje u zemlje istočne i centralne Evrope, i to za platu od 7.000 nemačkih maraka. Baš iz tih razloga se tada govorilo da je „Balkan stil“ Gorana Tomića „francusko-jugoslovensko-lihtenštajnska firma“, te da deonice u njoj ima i Dragomir. Zato se i danas tvrdi da je Goran Tomić, koji se inače drži podalje od očiju javnosti, pod budnom mentorskom senkom svoga oca, mnogo više nego njegov mlađi brat Aleksandar.
Na kraju, možda je, ko zna, baš zbog poslovne povezanosti i bliskosti s ocem Dragomirom, Goran Tomić mnogo bogatiji od svog mlađeg brata!

INDIJAC
Goran Tomić je Toplu valjaonicu limova, deo Železare u Skoplju koji se nalazio u njegovom vlasništvu, prodao 2004. godine prodao kupcu iz Indije i tada kupio stan u Londonu. Fabrika „Unis“ u Derventi i dalje je u vlasništvu starijeg Tomića.

MILUTINOVIĆ
Milanu Milutinoviću, tadašnjem predsedniku SRJ, priču o trgovini limovima preko kompanija „Balkan stil“ i „Simpo“ ispričali su članovi OO SPS u Leskovcu, prilikom njegove posete ovom gradu 1998. godine. Nakon toga, Milutinović je prilikom prvog susreta sa Dragomirom Tomićem, na račun prvog čoveka vranjskog „Simpa“ i tada potpredsednika Vlade Srbije uputio niz oštrih reči. To zahlađenje u odnosima između Tomića i Milutinovića traje do danas.

TOMIĆEV ČELIK
Tokom 1996. godine vranjska „Alfa“, koja godišnje prerađuje 11.000 tona „valjanog“ čeličnog lima, kupila je od „Simpa“ samo 100 tona ove sirovine. Najveći deo lima „Alfa“ je nabavila iz smederevskog „Sartida“ po znatno povoljnijoj ceni od „Simpove“.