Operacija propast

Eko Taxi Vranje

Operacija propast

Supkulturni stilovi najpre prepoznaju po muzici, odevanju, slengu i ritualima. Stil mladih na vranjskim ulicama, kada ih sa naslovnih strana i TV kanala vrebaju žene velikih poprsja i hiruški modifikovanih usana i krimosi svih fela sa diskutabilnim „stajlingom“, govori više o od svih reči



Frustracije mladih, najvećih gubitnika tranzicije, mnogo su veće od frustracija njihovih vršnjaka iz 60-tih i 70-tih godina koji su se bunili protiv banalnih života svojih roditelja opsednutih vikendicama, belom tehnikom i Titom. Oni su se zato okretali hipi pokretu, „novom talasu“ i panku. Današnju mladež najvećim delom pogađa nezaposlenost i siromaštvo, ali to kod njih ne stvara bunt koji bi se transformisao u neku umetnost, muziku ili urbane pokrete, već supkulturu koja promoviše navijače, skinhedse, „obrazovce“… Nekada su mladi u otporu establišmentu i malograđanskim konvencijama bili uglavnom levo orjentisani, a danas su mnogo više desno, protiv marginalaca, Roma, emigranata, „različitog“…

MODELI

– Današnji modeli bunta su bezlični koliko i svet u kome deluju. Vranje je trenutno pod uticajem „trendova“: idolopoklonstvo, grand-folk, kvazireligiozna opsesija, „menjam ženu“… Vranjanci su oduvek u poziciji da prihvataju uticaje sa strane, po pravilu sa zakašnjenjem, što utiče na odsustvo samokritičnosti, a građane deklariše kao nedovoljno razvijenu, socijalno mirnu masu sa znatnim privrednim potencijalima gde je kultura uvek bila skrajnuta. Umetnik, ukoliko ne pristane na kompromis, neprestano se nalazi u stanju pripravnosti dok prihvata stvarnost, pa reaguje putem sopstvenog izraza što za konačan rezultat ima jednu drugu realnost, odnosno bunt – razmišlja Dragan DEJANOVIĆ, slikar i bibliotekar u „Američkom kutku“.
Kulturološki sukob na relaciji levica – desnica u direktnoj je vezi sa razvojem supkulture. Tako sociolog Milica ANDjELKOVIĆ – JOVANOVIĆ, smatra da vlast nije dovoljno eksplicitno raskrstila sa velikosrpskim šovinizmom i sa duboko ukorenjenom ksenofobijom pa građani i ne znaju tačno šta je levo, a šta desno u ideološkom smislu. Jer – pojašnjava ona – Miloševićev režim je sebe zvao levicom, a to danas čine i demokrate i liberali u Srbiji.
Sa druge strane, Dejan ANTIĆ, student istorije, član Srpske napredne stranke, ubeđen je da je dobar deo omladine shvatio svoju ulogu u očuvanju zdravih vrednosti društva – kako kaže – vođen poukama „svetih otaca“ u kojima se ističe da su samo desni putevi od Boga, dok su levi razvratni. Navodi da je možda upravo u tome suština njihovog društvenog aktivizma koji bi on pre nazvao energičnom reakcijom na potpunu građansku dekadenciju, nego buntom.
Slično razmišlja Milan MIHAJLOVIĆ, grafički dizajner, predsednik „Justinove omladine“, kada kaže da danas liberalno ponašanje predstavlja opšteprihvaćeni trend, a da je avangarda, zapravo, biti konzervativan:
– Negativna strana levičarskog bunta bilo je eksperimentisanje sa drogama i seksualnim nastranostima, a desničarskog zatvorenost prema bilo kakvim različitostima i novinama koja često vodi u mržnju ili fobiju prema grupama koje se zbog te zatvorenosti doživljavaju kao pretnju – kaže on.
Danas imamo tehno-supkulturu, rejvove, grand-folk, pojave koje se teško mogu nazvati pokretima bunta. Na pitanje da li se radi o masovnom foliranju ili mladi zaista nemaju pojma šta treba da bude „bunt za bolji život“, saznajemo:
– Ne bih nikako potcenjivao načine na koji se neko buni, jer svako vreme i ljudi u njemu nalaze svoj način. Ja sam emotivno vezan za pank i rok, pa ne razumem baš nove pokrete, ali to ne znači da su ovi manje buntovni. Naravno, kod mladih, ali još više kod starijih, u stavovima koje zastupaju ima puno foliranja, ali to ne može potpuno da dezavuiše sliku o njihovom buntu – iznosi Zoran DIMIĆ, filozof.
Slično razmišlja i Dragan MILjKOVIĆ, aforističar, i oštro iznosi da su banalnost, nasilna komunikacija i prostota merila iskrenog, prirodnog bunta i jedina prepoznatljiva religija u koju mladi danas veruju.
– Sve dalje od toga je umetnost i kreativnost, a to je upravo ono što im najviše nedostaje. Živimo u državi u kojoj zvanična politika, religija i akademija nauka, propagiraju nacionalističke odnosno desno orijentisane vrednosti. Mladima je nametnuta kultura sponzoruša, opšte nepismenosti, vulgarnog, specifično srpskog kiča – ne odstupa Miljković.
Sociolozi naglašavaju da se supkulturni stilovi najpre prepoznaju po muzici, odevanju, slengu i ritualima. Stil mladih na vranjskim ulicama, u okolnostima kada ih sa svih naslovnih strana i TV kanala vrebaju žene velikih poprsja i hiruški modifikovanih usana i krimosi svih fela sa diskutabilnim „stajlingom“, govori više o od svih reči. Kod naših sagovornika je po ovom pitanju došlo do najvećeg poklapanja mišljenja, smatrajući da se mladima ne može zameriti na želji da budu u trendu i da su stariji ti koji stvaraju modele i daju predstavu društveno poželjnog izgleda i ponašanja.
Kada govorimo o tome šta je mladima u Vranju danas „kul“, koja je to muzika, knjige, filmovi, ima veoma zanimljivih razmišljanja.
– Ovde vlada opsednutost „Zvezdama Granda“ i „Operacijom trijumf“. Između te dve krajnosti neukusa bitiše mala alternativna scena predvođena „Nežnim Daliborom“, čiji koncert grad Vranje nije hteo da plati. Kada govorimo o čitanju, tu je situacija još strašnija i u najboljem slučaju interesovanje za lepu pisanu reč seže do Paula Koelja i popularne psihologije, tipa „Put kojim se ređe ide“. Pojedine elemente dominantne supkulture mladih, mogu čak da nazovem bizarnim – kao recimo fizičko nasilje među vršnjacima, koje se snima, pa „dragoceni“ video-klip kači na veb sajt da bi bio dostupan najširoj publici. Nasilje u najrazličitijim oblicima je bitan deo preovlađujuće supkulture mladih – ne odstupa Anđelković Jovanović.

SALONSKA DESNICA

Po Mihajloviću, prave buntovnike je nemoguće usmeravati, a ovi danas su sve samo ne to.
– Nekada su pisci kao Miler ili Bukovski i cela generacija bitnika, predstavljali avangardu dok je to danas Marko Vidojković. „Salonska desnica“ koju prepoznajem u liku Biljane Srbljanović ili Čede Jovanovića, su „fensi“ buntovnici iz uglednih i dobrostojećih porodica čije nezadovoljstvo ne pogađa suštinu.
Po, Dejanu Antiću, muzika koja nema emocija, bilo da se ona emituje kroz „elekto-zujanje“ ili uz zurle i talambase sa „Pinka“ ne može se nazvati muzikom.
– U pitanju je masovno foliranje mladih koji da se po svaku cenu uklope u kolotečinu savremenih gluposti i time pokažu da su „fensi“ i „in“. Ali nije ni sva krivica na njima, jer oni više nisu u mogućnosti da se upoznaju sa normalnom i zdravom muzikom, nego samo uzimaju ono što im se nameće. Možda bi mogli da čitaju Kalajića, Popovića, Kapora…
Sofija AZEMOVIĆ, slikarka, smatra da mlade stariji nisu naučili osnovnim vrednostima onda kada je trebalo:
– To nenaučeno se nadograđivalo primerim preko noći nastalih „zvezda“, uspešnih, mladih „biznismena“. Nije ni bilo vremena da se zamaraju osmišljavanjem „bunta“, verovatno im je foliranje primamljivije izgledalo. Smatram da prostor za autentičnost uvek postoji. Globalizovani svet supkulture može uticati na neke pojedinačne primere, koje ne bih nazvala isključivo mladima. Mladi koji su podlegli razmišljanjima, koja u nekoj mojoj percepciji ne zaslužuju nikakav komentar, imali su uvek ispred sebe primere na koje se ugledaju u porodici, komšiluku, medijima.
Milan Mihajlović, pak, o tome šta je mladima danas „kul“, ima sasvim jasan stav:
– Umetnost koja bi se mogla nazvati buntovnom ne može biti mejnstrim. Danas su u nekada konzervativnom Holivudu, dobitnici oskara po pravilu filmovi koji se bave tabu temama, Den Braun i Džoan Rouling prodaju milione knjiga. Pravi buntovnici zbog toga sve više crpe inspiraciju u zapostavljenim duhovnim i estetskim vrednostima, pružajući otpor korišćenju umetnosti za zabavljanje mase.
Danas se supkultura, faktički, svela na agresiju čije je izražajno sredstvo bejbol palica, nož, pištolj… Mladi nezadovoljstvo „leče“ organizovanim nasiljem, pa se nameće pitanje kako ih „usmeriti“ na put zdravog bunta?
– Ne mislim da bilo koga treba usmeravati. U društvu treba razvijati različite poglede na život, pa i na bunt. Mladima jednostavno treba dozvoliti da sami odlučuju. Mi, koji smo stariji, uvek to nekako prebrzo zaboravljamo: mladi ljudi ne vole da im bilo ko mnogo pametuje – iznosi Zoran Dimić.
Azemovićeva, međutim, nije toliko „tolerantna“:
– Moram priznati da pojave skinhedsa, „obrazovaca“ i sličnih grupa u meni izazivaju veliku tugu, bes, pa i strah. Uvek sam se pitala šta može biti okidač u glavama ljudi za toliku mržnju prema drugim ljudima, a da pritom nema ničega ličnog, već se taj stav usvaja iz puke obesti. Ako se i otkrije način kako mlade usmeriti na put zdravog bunta, prva ću da volontiram! Ove grupe nikada neće proizvesti nikakvu supkulturu.
Dragan Miljković, slično rezonuje i kaže da mlade, usmeravaju kriminalci i političari, svesno i nesvesno, na bunt protiv marginalaca, emigranata, Roma i svih onih koji navodno u životu nisu uspeli, jer su im upravo ovi bogati idoli mladih, uništili živote:
– Isti ti idoli mlade ne puštaju nigde izvan Srbije, truju ih zastarelim idejama i na taj način uspavljuju ono malo živog i kreativnog bunta kojeg mladi moraju da imaju u sebi da bi proizveli supkulturu.
Antić je po ovom pitanju blizak ostalim sagovornicima. On priznaje da naše društvo zaista ima problem sa ljudima koji se deklarišu kao nacisti, pa iznosi:
– Tu pre svega mislim na „skinhedse“ koji su margina, ali nanose veliku štetu srpskoj omladini koja nikada nije bila rasistička. Taj fenomen donešen je sa Zapada i širenje takve supkulture treba sprečavati jer je štetna isto koliko i pederastija, narkomanija i „Žene u crnom“.
Koliko u današnjem globalizovanom svetu mladi imaju prostora za autentičnost i šta oni danas karakterišu kao otpor, bunt ili frustraciju, svejedno, iz koje jedino može da se razvije neka supkultura?
– Mladi ponikli u današnjem društvu nisu imali puno izbora i teško su se odupirali izazovima. To pristajanje ili lenjost duha rezultiralo je da bunt izgubi osobenost.
Razlikovanje od drugih ili „Mislim, dakle buntovan sam“ i dalje opstaje kao oblik komunikacije i u današnjici – zaključuje Dragan Dejanović.
Dimić tvrdi da će bunta biti dok bude ljudi i drušva i da je dobro što je tako, Azemovićeva da je bunt neko nekada „debelo“ nasamario, a da pritom nije ni trepnuo, a Mihajlović da je pravi bunt teško prepoznati jer ga javno mnjenje redovno gura u stranu i marginalizuje.

BEŽANjE

Mislim da mladi ovde zaista nemaju sasvim jasnu predstavu o tome šta bi za njih mogao da bude bunt. Za mnoge to samo znači otići iz Vranja, a potpuno je nebitno kakve poslova rade tamo gde su „buntovno pobegli“, za koju platu i sa kakvom perspektivom. Bitno je da u Vranje dolaze obučeni u markiranu garderobu, plaćaju piće drugarima, glume dosadu i stvaraju privid kako su ostvarili san većine njih, jer oni su „buntovnici koji ne pristaju na ovo ovde“. To nije bunt, nego kukavičluk iz koga ne može nastati nikakva supkultura – tvrdi sociolog Milica Anđelković Jovanović.



  • Ostavi komentar