Mandaš bišku, čur da se rastrvi

Eko Taxi Vranje

Mandaš bišku, čur da se rastrvi

-Konobar, mamkata ti srpskata, daj na mene i na novinara još po jednu, ovako pred fajront, pa neka puknu dušmani! E taka, taka… Da živee car Boriz! Šalim se be, ti novinare znaš da sam ja nacionalna manjina, Bugarin, ali ja Bugarin, pogolem sam Srbin od vas takozvani Srbi! Evo, Blgarija ušla u Evropsku uniju, pa na nas, pripadnici bugarske manjine u Srbiju, nude bugarski pasoš. Neću be bugarski pasoš, neću! Ja sam lojalan građanin ove evropske kloake, što će mi i Bugarska, i Evropa, oću da delim sudbinu sa svojom državom, Srbijom, da otmeno propadam! A vi, Srbi, guzicu bi sad dali za bugarski pasoš!
-Eee, sećam se kad ono devedesetih izbiše novi balkanski ratovi, Srbi se zbiraju na Petrovu goru, Hrvati u Imotski, Albanci u Drenicu, srpski mitinzi ovamo, hrvatski onamo, albanski tamo, a mi Bugari zbiramo se samo na ploču, kad se negde pravi kuća. I tad se setim idiličnih vremena bratstva i jedinstva, baškimi i burimi, Boro i Ramiz; sad Boro odseljio, ostao samo Ramiz. Ja u armiju, JNA, a usitnilo, još tries dana, i pogodi se da se baš tad snima film „Sutjeska“, tamo Ričard Barton i Liz Tejlor (lepo, erotsko ime, Liz, alal vu na kuma, slurp, slurp), mi soldati statisti. Prođem i ja audiciju, režiser se oduševi, dade mi značajnu ulogu; eto, i kao glumac sam mogo da napravim karijeru, da vi Srbi posle niste napravili one pizdarije, možda bi sad bio neki Žan Klod Vandamov…
-Elem, odslužim ja svoje u JNA, vratim se u Vranje, zaposlim se u jedan tadašnji gigant, sada što je prdnuo u tikvu, kao i ostala južna privredna čuda. I pečalim ti ja tako u gigant, kad, u jedan ma`, dođe film „Sutjeska“ i u vranjski bioskop. Znam da deca sad će se čude što je to bioskop, pa još i Vranje da je imalo to čudo, piše – „strogo zabranjeno: semke jedenje, majku pcovanje i nož vadenje“! Tamo Andra, Šiljko i Jogi, tepanje ko prekrši pravila. Doduše mogo si da zapališ duvan, onako ispod sedište, pa mandaš bišku čur da se rastrvi. Znaš ono, što vikaše tatko mi – „a be deca, pušite, pite, drogirajte se, samo nemoj da sedite na ladan beton“!
-I dođe, kažem ti, film u Vranje, a ja u njega igram epizodnu, ali značajnu i karakternu ulogu. I kupim sve karte za jednu projekciju, dve plate izabi, i dovedem pola gigant, da vide džogani moju glumačku kreaciju. I ide film, ide, vrti Mića onu rolnu, cela sala nestrpljiva, ajde be, ka`ćeš ti, Šiljko i Jogi tepaše bar šestinu i isfrljiše nadvor, ja vikam sa`ću be, sa`ću, eve ide, pripremite se, deset, devet, osam, sedam… nula! Eve sam! Ono, kadar dve sekunde, mrtav Nemac, isplezio jezik kao šarov pred klanicu. Ali, tu mi sekna glumačka karijera, osemeniše i poaleksiše pozorište, za dramski glumci, kao mene, na primer, nema mesto.
-I onako razočaran, odem u Švajcarsku, Švajcarska i Bugarska biće zemlja proleterska, Srbiju da ne spominjem. Kad prođe pičvajz, posle nekolko godine onomad dođem u Srbiju, takoreći, u Vranje. Oktombar, tura se turšija, vika žena mi, muže, idi na pijac, kupi paprike, karfiol, zelen paradajs, krastavčiki, šangarepu i celer za „živu“ i dva džaka kupus, da zakiselimo, da se ne ispuštimo s varivo i s podvarak, salatu s ljutu gruvanu papriku i da ne sponjimem. Odem ja na pijac, kupim sve po spisak, lelkee, kad počnaše oni seljaci da mi tovare džakovi na grbinu, duša da iskoči. Žena mi se sažali, a nosi u kesu dva leba i dve pakle cigare, pita – „tugo, muže, kako da ti pomognem“? Kako?! Pa li, uberi jednu pručku od ovo drvo, samo nemoj Nine Sunder šef zelenila u Komrad da te vidi, pa udri po grbinu, kao magare – ćukš, ćukš, curik!
-Pa se setim, kako je kod nas u Švajcarsku, u Cirik, de radim: tamo, brate, u fabriku dođeš lepo, gospodski, pod mašinu, i ona ti natovari džak na rame, a tebi ostaje samo da nosiš; a ne kao ovde, mora sam da tovariš. Švajcarska tehnologija je pošukar.
-E sad, ovo baš ne mora da pišeš, zgrvaljamo se ja i žena doveče, pošto smo naredili živu, turili kupus, nasolili vinobran, i će vršimo bračne dužnosti. Prvo, bitka na Slivnicu, ja odozgor, Bugari onode Srbe; na ženu dođe arno, pa sve me nešto gali po čelo, reko, što mori tražiš? Rogovi, ufća ona. Zašto rogovi, da nisi nešto zgrešila sproću svete bračne postelje?! Ne, kaže, nago karaš kao đavol, pa ti tražim rokčiki.
-Popušismo cigaru, pa da poftorimo; sad pa ja odozdol, a ona odozgor, bitka na Bregalnicu, Srbi karaju Bajaganje, počnem ja da galim ženu po čelo. Jao dragi, breva žena, i ti li mi na mene tražiš rogovi, sigurno mešam kao đavolica? Ne be, reko, nego si teška kao krava!





  • Ostavi komentar