O porastu broja kriminalaca na ovom području dovoljno govori podatak da se u Okružnom zatvoru trenutno nalazi trideset odsto više zatvorenika nego što dozvoljavaju aktuelni „smeštajni kapaciteti“
Novinari su retka fela koja ima privilegiju da se pod određenim uslovima upozna sa životom ljudi iza rešetaka i to prezentuje javnosti, doduše u ograničenom obimu. Priča iz zatvora mamac je samim tim što javnost nema ličnog iskustva o zatvorskom životu, što događaji koji se odigravaju iza zatvorskih zidina predstavljaju određenu vrstu tabua. Koristeći se pomenutom novinarskom prednošću, u trenutku kada je na ovom području kriminal u alarmantnom porastu, zatražili smo od Milana Obradovića, direktora Uprave za izvršenje zavodskih sankcija pri Ministarstvu pravde, da udovolji profesionalnoj radoznalosti redakcije „Vranjskih“ da piše o onome što se dešava u najpoznatijoj zgradi u ulici Cara Dušana.
Za novinarsko pero, osim blage jeze koja vas prođe kada iza sebe čujete škripu zatvaranja zatvorske rešetke, sve ostalo predstavlja svojevrsni profesionalni izazov. Čim uđete u zatvor, nailazite na veliki sto smešten u prostoru gde se primaju posete rodbine zatvorenika. Oko 10 sati tu se već tiskaju neki posetioci. Po zidovima zatvorskih holova vise ulja na platnu, kažu nam, dela slikarski nadarenih osuđenika iz proteklih godine. Reč je pretežno o portretima poznatih političara i vojskovođa iz srpske prošlosti. Na spratu nas dočekuje Dejan KOSTIĆ, upravnik zatvora i naš predusretljivi domaćin. Dok stiže posluženje, Kostić spremno deklamuje osnovne podatke iz lične karte zatvora. „Izgrađen 1964. godine, poluotvorenog tipa, jedan od dvadesetak okružnih zatvora u Srbiji“, slušamo prve, osnovne podatke
– U zatvoru postoje otvoreno, poluotvoreno i zatvoreno odeljenje – objašnjava nam Kostić. Ovde kaznu izdržavaju muškarci osuđeni po prvi put, i to za krivična dela silovanja, obljube nad nemoćnim licem ili detetom, trgovine ljudima, razbojničke krađe ili razbojništva, dela vezanih za opojne droge, a čije trajanje, odnosno ostatak trajanja kazne posle uračunatog pritvora, iznosi do jedne godine. Zatvorsku kaznu ovde izdržavaju i već osuđivana lica muškog pola kojima je izrečena kazna zatvora čije trajanje, odnosno preostalo vreme posle uračunatog pritvora, iznosi do šest meseci.
KAPACITETI
Kostić ističe da je Okružni zatvor praktično prebukiran, jer u njemu borave 132 lica lišena slobode, a zatvor je predviđen za najviše 100 osoba. Ta brojka, međutim, progresivno raste već godinama. Kada je Kostić došao na čelo Okružnog zatvora 2001. godine, tamo je bilo 30 osoba lišenih slobode. Već 2004. godine ta brojka porasla je na 71, a od tada do danas gotovo je duplirana. Zato se vrlo ozbiljno planira proširenje kapaciteta. Trebalo bi da bude nadograđen najmanje jedan sprat, možda i dva.
– Zaposleni u zatvoru su prepoterećeni. Naša sprovodna služba nedeljno obavi i po dvadeset pet sprovoda i odradi oko osamdeset poseta. Tu komandiri moraju biti veoma oprezni, jer se prilikom poseta zatvorenicima pokušavaju dostaviti razne stvari, od droge, preko lekova, mobilnih telefona. Pritom su oni koji dolaze u posetu veoma dovitljivi, pa valja otvoriti četvore oči. Recimo, drogu ili lekove kriju u kolačima, kaladontu, čak iseku sapun na pola pa ga posle tope i spajaju da bi sakrili ono što žele da dostave zatvoreniku – otkriva Kostić.
Upravnik potom polazi sa nama u obilazak zatvora. Bezbednost je, kaže, na nivou, bez ijednog bekstva otkad je on na čelu ove kaznene ustanove. Sistem za video nadzor će uskoro biti promenjen, kaže, a tu su odlična rasveta, savremeni senzori.
– Ako je i bilo izvesnih pokušaja osuđenika da pobegnu, mi za njih ne znamo – kaže Kostić i dodaje da je u sistemu ustanova za izvršenje krivičnih sankcija vranjski Okružni zatvor, zajedno sa Zrenjaninskim, proglašen za ustanovu koja ispunjava evrpske standarde. Zatvoru je, inače, za funkcionisanje potrebno oko 800.000 dinara mesečno, za hranu, račune i ostale materijalne troškove.
Omogućavaju nam da obiđemo ćelije, čak da ih pogledamo iznutra dok zatvorenici šetaju u zatvorskom dvorištu. Posmatramo potom grupu osuđenih lica u šetnji, prepoznajemo mnoga poznata lica iz kriminalnih krugova. Prolazimo kroz biblioteku, kuhinju. Upravnik govori da su pojedini zatvorenici, pošto prođu obavezni sanitetski pregled, angažovani na spremanju hrane. Pripremaju tri obavezna dnevna obroka, jer zatvorenici po propisima moraju da unesu 12.500 džula energetske vrednosti dnevno (sa oko 150 grama mesa), što spada u vrlo dobru ishranu. Saznajemo da pojedinci ponekad odbijaju hranu, ali retko. Razlog je, po pravilu, nezadovoljstvo što su „nevini iza rešetaka“. U TV sali zatičemo trojicu osuđenika. Dvojica su tu zbog nehotičnih dela saobraćajki, a treći, Memed AZEMI iz Dobrosina, zbog toga što je OVPMB u njegovoj kući skrivala oružje u vreme sukoba na jugu Srbije.
– Osuđen sam na sedam godina, jer je u mojoj kući, dok sam se nalazio u Švajcarskoj, neko ostavio mnogo oružja. Nisam ni znao za to jer sam od 1986. na privremenom radu u inostranstvu i retko dolazim, a to posebno nisam činio u vreme sukoba. Odležao sam veći deo kazne u Nišu, a od maja prošle godine sam ovde. Bolje je u Vranju, dobri su uslovi, ljudi i osoblje korektni. Imam još oko osam meseci do slobode – kaže Azemi.
– Ovde sam od 21. jula – kaže nam Svetislav TASIĆ, vozač, koji je iz nehata skrivio ubistvo jedne žene, naletevši na nju automobilom – pa su me potom na suđenju odbili za uslovnu. Osuđen sam na tri meseca, žalio se, dodali su mi još dva. Ne žalim se na tretman, samo mi je krivo zbog zle sudbine. Iskreno mi je žao zbog svega, iako je ta žena istrčala pred mene sa trotoara. Trebalo bi da izađem 21. decembra.
– Osuđen sam za saobraćajku na tri meseca – kaže nam M.B. iz Vranja – jer sam pre pet godina imao sličan slučaj. Udario sam jednu ženu autom. Ostala je, na sreću, živa. Popio sam pre toga dve rakije, pa sam samim tim bio kriv, iako nisam bio pijan.
TRETMAN
Saznajemo potom da se među „teškašima“, odnosno pritvorenicima protiv kojih nije završen sudski postupak a terete se za teška krivična dela, u zatvoru nalaze Predrag Vujisić, osuđen nepravosnažno na 40 godina zatvora zbog učešća u trostrukom ubistvu u buregdžinici u ulici „Bore Stankovića“ pre osam godina, Boban Stanković, optužen za teško ubistvo u slučaju likvidacije Žikice Ničića kod kafića „Kontakt“, Boban Mitić, optužen za četvorostruko ubistvo članova porodice u selu Krševica. Prolazimo pored njihovih ćelija. Neki od njih su unutra, dok po jedna soba naizmenično šeta u dvorištu. To je slučaj sa pritvorenicima, da se ne bi međusobno dogovarali ili sukobljavali, dok oni koji su već osuđeni mogu „na vazduh“ u većim grupama.
Zatvorenicima su na raspolaganju dnevne novine „Politka“ i „Večernje novosti“, redovno stižu i „Vranjske“. Mogu da prate vesti preko televizije. Slobodnjaci gledaju televiziju u sali, a pritvorenici u svojim ćelijama gde im rodbina može doneti TV prijemnik. Lagano privodimo posetu kraju. Konstatujemo da su uslovi u zatvoru zaista korektni, osoblje osposobljeno za svaki zadatak i vrlo disiplinovano. Higijena je na nivou, hodnici okrečeni, prostorije čiste, oribane, posteljina oprana. Odlazimo bez uobičajenog „doviđenja“ kamandiru straže koji zaključava vrata za nama. Nije da smo sujeverni, ali da baš ne rizikujemo da se, kao prošlog puta, stražari našale na novinarski račun i na naše „vidimo se“ dobace: „Nikad se ne zna“…
STRUKTURA
U Okružnom zatvoru je 83 zatvorenika srpske nacionalnosti. Tu je i 28 Albanaca, 6 Roma i 5 stranaca – dva Bugarina i po jedan Makedonac, Crnogorac i Bošnjak.
– Ima i deset „prekršajaca“ Srba – dodaje Kostić.
Prava osuđenika su jasno definisana i poštovana, a to poštovanje često kontroliše Međunarodni crveni krst. Kostić dodaje da zatvorenici, ali i zatvorsko osoblje često daju krv u humane svrhe. Među licima lišenim slobode je 21 narkoman, od kojih petorica imaju „hepatitis C“. U zatvoru su, međutim, obezbeđeni svi uslovi za zdravstvenu zaštitu zatvorenika, tako da se vodi stroga kontrola, posebno o onima koji imaju neku opasnu bolest.
LjUBAV I SLOBODA
Socijalni radnik, vaspitač i bibliotekar Srđan STEFANOVIĆ, kaže nam da se među 500 naslova zatvorske biblioteke najčešće pozajmljuju ljubavna beletristika i poezija.
– Čitaju laganije štivo, ređe klasike. Vole i ne baš poznate autore, dela sa simptomatičnim i simboličnim naslovima tipa „Izgubljena sreća“, „Umeće ljubavi“, ponekad uzmu „Daleko je sunce“, sve u svemu najviše desetak knjiga nedeljno. Uglavnom čitaju dela o slobodi, ljubavi. Krimića ima manje, a jedino se vrši selekcija kada su u pitanju dela terorističkog sadržaja i ona protiv ustavnog uređenja. Što se tiče vaspitačkog rada sa osuđenicima, fokusiran je na korekciju ponašanja, kako bi se uticalo na ličnost zatvorenika da prestane sa devijantnim ponašanjem. Nešto je teže sa povratnicima, proces resocijalizacije ide sporije ili otežano.
SAMICA
I u vranjskom zatvoru, kao i u svakom drugom, primenjuju se određene mere prinude, ali Kostić tvrdi da se pritom sve odvija prema zakonskim ovlašćenjima.
– To su mere koje se primenjuju da bi se sprečilo bekstvo osuđenog, fizički napad ili nanošenje povreda drugom licu, samopovređivanje, prouzrokovanje materijalne štete i aktivan, odnosno pasivan otpor osuđenika. Mere koje primenjuje naša služba su upotreba fizičke snage, vezivanje, izdvajanje, upotreba gumene palice, vodenih šmrkova, koji dosad za vreme mog mandata nisu korišćeni, te hemijskih sredstava, pa i vatrenog oružja kao krajnje mere, ukoliko bi to bilo neminovno. Možemo izreći i disciplinske mere kao što su ukor, ograničenje ili zabrana primanja paketa, oduzimanje dodeljenih posebnih prava, ograničenje ili zabrana raspolaganja novcem i upućivanje u samicu. Poslednji put je zatvorenik bio u samici u martu. U njoj se za razne prekršaje u sklopu zatvora, najduže može ostati petnaest dana u kontinuitetu i to nakon pregleda lekara koji mora da konstatuje da je zatvorenik u stanju da psiho-fizički izdrži takvu meru. U zatvoru postoji i pritvorska soba za žene. Takođe, dvadeset odsto zaposlenih u zatvoru su žene.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.