Ne pijem kafu iz kožno lonče

E moj novinare, što zakuka nos? Nešto kandi, a, kao da je tu negde lipsano neko mače ili kuče? Jes da je pred fajront, ali pa me sramota da se čuje, petlja mi popustila, moram da pustim plin; pa neću zvonimira, nego tihomira. Znaš kako se kaže – ko prdi ne smrdi, ko puva bog da te sačuva. Glej, konobar ponese pijenje, pa se vrati, pozelene od smrdljak. Nije kao ti, ti si profesionalac, moraš i to da trpiš, a on gospodin, ta donde!
Nešto starije generacije Vranjanaca setiće se da bi, kao deca, kad neko pusti zvučni efekat iz debelog creva, eufemistički nazvan „vetar“, svi povikali : „Ne pijem kafu“! I jedan poznati gradski lik, moj drugar (ne smem podrobnije da ga opišem, ugušiće me, bukvalno) zbog toga je dobio nadimak „Kožno lonče“.
A zašto? Mnogo je voleo izvesnu vrstu povrća, koje je u raznim vidovima i modifikacijama, pored belog luka i rakije, u Srba steklo status kultnog. Pasulj tavče, čorbast pasulj, lučen pasulj, vojnički pasulj, posan pasulj, „vezenke“ punjene pasuljem, „rujan“ pasulj, salata od pasulja, pasuljčina, fažol, bob, grah, pasulj „tetovac“, pasulj „pešadinac“… E, ovaj potonji pokušava na pijaci seljanka da uvali mom komšiji, kaže:
– Uzni, sinko, uzni, u jednu vodu se kuva, čis` „pešadinac“.
– Ništa, tetke, ja sam više za artiljeriju.
Kad u pasulj diraš, na trticu sviraš.
– More, i sok bih od njega pio – kaže mi jedan od bivših direktora „Jumka“, sada finansijer, čija je majka pala u fras kada ga je firma poslala službeno u Tunguziju (nije metafora, nego baš u Tunguziju, da razradi tržište); ali, nije mu se keva zbog puta onamo gde je i bog rekao laku noć frapirala, nego zbog – pasulja.
Pakujem se ja, nervozan – priča Tunguz – keva kulira: „De bre, sinko, pa ne ideš na kraj sveta, i tamo ljudi žive“. Aha, mislim se, Jeti im je predsednik opštine. Stavljam ti ja u onaj kufer unterciger, nec za kosu, crep za grejanje, ampule glukoze i, đavo me nadari, kesu sa pet kila pasulja, mama to primeti, pa kad zakuka: „Tugo sinko, lele, gde to ideš, kakvo je to mesto gde nema pasulj, crna ja! Gde pasulj nema, to je na kraj sveta, kako li će opstaneš, živoga li će te dočekam, ili će ti kusnemo gra`!?“
– Ne na mene, na teču kusnamo gra`, upokoji mi se teča, bog mu dao rajsko naselje. Dođem iz majčicu Rusiju da ga ispratim. Sve po redu ga obanjasmo, očuvasmo preko noći, popismo za dušu, zapevasmo njegovu omiljenu pesmu „Stojna mome ubavo“, opojasmo, sa`ranismo, na daću opet popismo i opet otpevasmo drugu mu omiljenu – „Priđi mome“, sve plačečkim doma si odosmo. Eh, tečo, tečo…
– Elem, legnem si ja onako ucveljen da spavam, sve teču sanjam, onako kako ga pamtim – sedi pod dunju, raščetvrtio krastavicu, čokanjče pred njega, ali uvek nekako poluprazno, i na tetku mi psuje i majku i šajku. Idila! Kad, u sred noći neko me drma, probudi me, ode teča! Da zaludim! Ono žena mi, kaže: „Ajde, dragi, da me vodiš do nužnika u baštu da mi držiš stra`, zor mi je, a ne smem sama, da ne iskoči pokojni teča iz one metle“. A baš u to vreme renoviram kupatilo, majstori, čuda, pa koristimo poljski klozet. Dobro, to je u redu, ženska strana, stra` si je stra`, ali teču da kabati kao vampira, e tu za srce me ujede! Čekaj, nane ti ga turim.
– Izađemo u avliju, ja stojim ispred, ona uđe u ćenif. Izbrojim do pet, znači, čučnala je, pa se izapnem: „A be tečo, što si se kačio na taj nužnik, ne li te sa`ranimo danas“?
– Prođoše tri sekunde, ništa… tras!!! Istrča žena iz nužnika, gaće do kolena, pretrča tri metra, i pade u nesvest! Majka mi trči, šećer i vodu, jedva je nekako povrnasmo. Ja osveti` tečine plemenite seni. Ali, otad, stalno mi gori spoljna sijalica, odraše me za struju!
E pa, nema savršenog zločina.